Redakcija Светлана Радосављевић
Тачка на зиду
Негде, некада давно у далекој земљи некој живео писац један. За њега нису знали ни његови ближњи. А он ћутљив и тих затварао би се у својој соби и писао. И нико није знао о чему је писао. Те његове рукописе нико и никада није видео ни прочитао. А он је писао, писао гужвао табаке који му се нису уклапали у причу и бацао у омањи пакет. А потом би излазио на светлост дана и онако умишљен шетао и као да је тражио нову причу загледао тамо и овамо. Зурио би у лице пролазника, а онда одмахнуо главом. Пролазница би зачуђено гледала у леђа средовечног човека и ништа не би разумела јер јој писац ништа није рекао. Сматрали су га чудаком, сви они који су мислили да га знају, а у ствари нису га знали.
А он, не марећи шта ко о њему мисли, враћао би се у свој мали собичак и настављао где је стао. А где је стао? Е, то ни он није знао. Овај јесењи дан и лица пролазника потпуно су га збунили. Узимао би нови бели табак хартије и почињао, бирајући почетак приче за који је мислио да је онај прави. А онда? Онда би стао, подигао наочаре, загледао се у једну тачку на зиду и у мислима одлутао. Свет у коме се мисаоно шетао био је некако леп, обојен лепим бојама. Лица пролазника била су насмејана. Трудио се да види себе у том свету, како шета и како се и сам смеје и поздравља пролазнике. Угледа једно лице које му се више од других привуче пажњу. Те очи беху му јако познате а тај осмех и те како знан! Но оловка коју беше у ваздух подигао одједном паде на сто. Прасак отера визију.
Одмахну главом, узе оловку и кад хтеде да настави са писањем, а она омађијана укопа се у једну тачку и ни макац даље.
– А шта да пишем… шта сам оно хтео… ево не сећам се и зашто сам овом реченицом почео?
Хиљаду зашто навали својим радозналим питањима на писца, а он не одговара. Подигао обрве и ћути. Помело га оно будно сневање и вратило у неки свет који негде постоји, али који није његов свет. Те очи, ти осмеси, то лице и усне које хтедоше нешто да му кажу али остадоше неме, и даље га опчињаваху. Можда је баш о Њој требао да пише. О тој насмејаној жени. Али шта? Ко је она? Како име да јој да? Хоће ли моћи оловком описати то нешто, што му на трен загрија охладнело срце? Има ли он речи да стави све то на белу хартију, коју по ко зна који пут ставља пред собом и изнова гужва?
Можда би могао поново да завири у себе, да потражи очи и пита те усне шта су то хтеле да му кажу? Трудио се, није да није. Затворио би очи, враћао слику али више ништа није било исто. Неки други пролазници, нека позната, чак намргођена лица виде.
Куцкао је оловком о белу хартију као да тактира а то га подсети на кишу, како уједначено добује по крову. А мисли те брзе птице слетеше на једно покисло лице и косу дугу коју он руком с лица помери. А оне усне се помакоше и рекоше „Опрости”. Поглед сад беше тужан и некако сетан. Знао је, то је Она, његова љубав из снова коју је у машти створио. Због које је узимао белу хартију и хтео да је оживи, отелотвори и другима покаже. А Она, е она му сад предочи ту страшну истину. Да је то немогуће! Да јој опрости што га мучи и што од њега прави чудака.
Да, опростио јој је, више није узимао белу хартију. Више није шетао улицама града и загледао у лица пролазница. Схватио је, боље је да чита оно што су други написали, њих су стварне љубави инспирисале. А ова његова, нестварна остаде у оној тачки на зиду, закопана и неописана, да чека неког новог писца и мучи га.
