Redakcija Јелена Јевтић
ПРЕДСТАВА ЖИВОТА
Колико кошта клупа у парку? Је л` удобна? Каже онај господин да је ипак картон најудобнији душек. Ако га има довољно. Прилагоди се телу које га користи. Знате оно кад картон постане пријатељ и заштитник? Кад те одбрани од сурове спољашњости и постане топли омотач који чува сваку сузу, сваку тајну, који нежно милује снове и прати откуцаје срца? Не знате зар не?
Ја сам она жена који живи у центру града, у напуштеној школи. Многи би дали гомилу новца да живе овде, мада би они највероватније живели другачијим животом. Иако ни мом ништа не фали. Живим истим биоритмом као и они који живе у околини града. Дакле, светло и за мене значи живот, и мрак такође значи сан, мир и спокој. Не просим за храну, нити за новац. Бескућница сам, али не молим људе да ми дају њихово. Преко дана једем оно што пронађем, и када прикупим довољно за себе, одлазим негде где ћу на миру обедовати. Бесмислено је јести увек на истом месту, погледа прикованог за сто, или за суд и мисли прикованих за једно осећање. Док једем, волим да посматрам природу и да размишљам. Контраст мисли и живе слике ми причињава задовољство и омогућава ми да вежбам мисли, да их усмеравам тамо где раније нису биле. Оно што нисам искусила и даље могу да замишљам, и то радо чиним. Можда звучи чудно, али имам место које називам домом. Кад биоритам зазвони да је време за сан и мир, одшетам до свог дома где ме чека кревет у облику три дебела слоја картона и старо ћебе које сам донела из неког контејнера кад сам се усељавала у свој дом. Простор сам организовала како ми одговара и сада се само ту осећам сигурно. Природа мог постојања условила ме да се ослободим свих хигијенских ритуала и, верујте, може да се живи. Само, постоји један проблем. Кад се аларм биоритма огласи и кад се дочепам свог импровизованог кревета, пожелим своју библиотеку назад. Знате, недостају ми странице испуњене речима о људима који живе негде друго, са другим људима, у другим улогама. Овако треба да замишњљам људе и гледам у празно, у бетонски рељеф старе учионице, а заправо мрзим да гледам у празно.
Ако вас неко пита ко сам, немојте му рећи бескућница. Изјашњавам се као отпадак од друштва, који рециклира и користи њихове отпатке. Претпостаљам да сам предмет за вежбање згражавања и презира. Ја сам онај одраз друштва са којим нешто није у реду, али на коју нико не обраћа пажњу, јер нико не жели да обрати пажњу. Оно што смета свим људима, а саставни је део друштва. Ја сам оно о чему се гавранови свађају и отимају. Идентитет непознат.
Бескућници су поред нас и њихов живот није нимало лак. Невремена, недостатак свакодневних малих, али битних животних рутина, као и недостатак духовног, моралног и културног испуњења су само неки од проблема са којима се суочавају ови људи. То што је неко на улици не значи да можемо да погодимо ишта о његовој прошлости и биографији. Не претпостављајте да се људи са улице нужно треба клонити. Не одмажимо коментарима, увредама, претпоставкама и не окрећимо главу. Они постоје и део су нас.
