Redakcija Дајана Лазаревић
ТИ НЕ ЗНАШ КО САМ ЈА
Срце до срца, а тако далеко,
У топлом стиску загрљаја.
Наде никад није ни било,
Само се моје наивно биће
Варало да нас љубав спаја.
Обоје живимо у машти,
И у исто време то поричемо-
Наша сличност је то што нас раздваја.
Опет слушам твоје благе речи
Као шаптај ношен вихорима,
Наговештај нашег скорог краја:
“Ти не знаш ко сам ја”.
Љубави моја, свет је мали
И само је један једини корак
Између раја и очаја.
Искусили смо и једно и друго…
Патили смо, и плакали смо,
А ипак смо то вешто крили.
Тешимо се да то није издаја,
Да тако једно друго штитимо
Док горимо у ватри истог змаја.
Научила сам да слушам твоје ћутање,
Да ти са јагодица читам.
Ишла бих, кажем, до бескраја.
А ти, већ сломљен и покорен,
Дрхтаво ми пољубиш образ:
“Ти не знаш ко сам ја.”
СРЦЕ БУНТОВНИКА
Ваше Величанство, Краљу,
Вараш се ако мислиш
Да сам ухваћена и да је свему крај!
Истина, ја сам у ланцима
И мој је народ на ломачи-
Али нас не обузима очај!
Ја не марим за ово суђење,
За мрке погледе и увреде!
Једнако вредим као и сви ви!
Моји су родитељи обични људи,
Моји су другови потлачени
Од људи који овде седе!
Не бојим се да кажем шта мислим!
Лупајте, судије, ућуткујте ме,
Али, сви ви добро знате
Да злочини не старе и не бледе!
Ваше смешне пресуде нама
Ништа не вреде!
Погледајте добро у моје очи!
Видећете једног бесног Спартака
Који је покидао своје ланце!
Видећете Јованку Орлеанку
Која за свој напаћени народ
Закопала је своје срце!
Амазонку, ратницу стару,
Бадера Мајнхофа и Че Гевару-
Људе свих времена и прилика
У чијим грудима куца слобода,
Куца срце бунтовника!
Ко је водио робовске буне
И у преврате раднике?
Ко је бранио своје претке?
Секли сте ме мачевима,
Спаљивали и стрељали-
Али, идеја је отпорна на метке!
Ми верујемо у љубав,
Братство, једнакост, слободу!
Никад не губимо наду!
Храбро ћемо се борити
Против вас, охолих судија
Који наше снове краду!
Видиш, Краљу,
Чувају те добро стражари,
А ипак се окрећеш иза леђа.
Бојиш се чак и да спаваш.
Знам да ћеш једном пасти у сан-
И ту ћу да те дочекам!
ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА
Знала сам да ћу те овде срести,
Јер ти, друже мој, као и ово место,
Никад не мењате ни боју ни ћуд.
И некако, не могу да замислим
Да улицама мог родног града
Не јуриш мотором опијен и луд-
Без кациге, штитника, без имало страха,
Живећи за адреналин,
И убрзано куцање срца –
Луд, али срећан до последњег даха.
Исти је и даље тај мотор који возиш,
Прерађени „Харли“ из `88-е,
Са сликом црног, бесног змаја.
Исто друштво, исте улице и песме,
Исто дрво под којим ти опет
Лажеш неке клинке из мог родног краја.
Знаш ли да се сећам свих својих другарица,
Које су лудовале за твојим очима?
Жељне љубави, авантуре и провода…
И оне су тако, под истим тим дрветом
Слушале слатке приче – наравно измишљене,
О ватри која тече кроз твоје вене,
О брзој вожњи, бежању од полиције,
И да ти ништа опасно и ризично није.
Видим: окупљаш нове, лепе девојчице,
Утегнуте у тесне крпице и штикле –
Довољно наивне да ти верују на реч,
И довољно младе да се заљубе у тебе.
Намазан, сујетан, знаш шта оне воле,
Сервираш им шарену илузију на тацни.
И ту оне клекну, дају све што желиш.
Због слатке лажи, голе, превише дозволе,
Дозволе што девојке никад смеле не би,
Кад слуђене, занесене, покоре се теби.
Памтиш ли још дан кад си ме пратио до школе?
Рекао да ти се свиђа моја хаљиница,
И бели бисери око мога врата.
Назвала сам те развратним лицемером,
Који у постељу увлачи девојчице,
Отете од породице и школске клупе.
Насмејао си се, презирно добацио
Да ниједну ниси на силу освојио,
И да ниси крив што су оне „глупе“.
Већ следећег дана својим „девојкама“
Обратио си пажњу на моје бисере,
Да за мој де-моде не постоји лека,
Јер изгледам као нека смешна дама
Из часописа из деветнаетог века.
Чујем: прича ми твоја комшиница,
Како ноћу дивљаш улицама,
А ја то знам боље и од ње.
И сећам се често те вечери,
Кад си јурећи, ни сам не знаш шта,
Умало ударио у мене.
Врло паметно, претичеш један камион,
И улећеш у сусрет другом –
На смрт сам се преплашила.
Вриштала сам какав си болесник,
Да такав и треба да настрадаш –
Али, нисам то стварно мислила.
Сад не знам ни сама што сам тужна…
Ово место се није променило,
И не осећам носталгију,
Јер га никад нисам ни волела.
Сви ригидни, бесни, неспремни да схвате,
Да има другачијих, бољих од њих.
Очигледно с њима нисам умела.
Нису ми ни јавили кад се то десило.
Гледам и не верујем. Знам да си то ти!
Дрво, мотор, и неке нове клинке,
Распевано друштво, брзина у глави…
Да, то си ти! Ја знам да си то ти!
Рашчупана коса, развучене усне,
Наслоњен, разбацан, цео свет је твој!
Али, ово лице више није твоје лице,
И те твоје руке више нису сасвим твоје…
А поглед… тог се погледа не сећам…
Само неми сведок минуле лудости,
Стоји блед и окамењен, од чела до врата.
Ожиљак који језиво опомиње,
Да је живот један, и једино вредан,
Вреднији од заноса, брзине и злата.
Имитираш како изгледам и ходам.
Тргнем се. Зар се опет мени смејеш?
И брзо занемим, пре но ишта кажем:
Јер стварно ме боли, раздире како храмљеш.
Мени је драго што те опет видим,
Што те ословљавам као пријатеља,
Иако се никад нисмо разумели.
Можда је све то могло бити боље,
Али, сувише поносни, боље нисмо умели.
Вечерас опет страхујем, као некада,
Опет не мирујеш, правиш уличну трку –
Без кациге, штитника, без имало страха,
Живећи за адреналин у крви,
И убрзано куцање срца –
Луд, али срећан до последњег даха.
Ипак, ово ми је недостајало:
На старту последњи, на циљу први.
Салутираш, па грлиш девојчице.
Прилазиш ми: „Шта си се уплашила?
Зар си и даље „стиснутих фига“?
Забога, видиш да сам добро!“
А ја одговорим: „Баш ме брига!“
Dajana Lazarević ima 19 godina. Studentkinja je prve godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila je dve zbirke pesama: „Kroz prostor i vreme“. 2011. i „Staze zvezdanog beskraja“, 2012.
Poeziju je objavljivala u raznim književnim časopisima, kao što su: “Gimnazijski glasnik”, 2012.; “Svitak”, 2012.; “Bagdala”, 2012. i “Diogen”, 2012.
Njene pesme se mogu čitati i u elektronskim časopisima: Afirmator, 2012., Knjige Pravac, 2012. i Diogen. 2012.
Piše na srpskom, engleskom, nemačkom i ruskom jeziku.
Od književnih nagrada osvojila je:
– Nagradu za srednjoškolsku poeziju, Beograd 2012.,
– Nagradu “Janos Siveri“, 2012,
– „Sertifikat“ za poeziju na engleskom jeziku, 2011-2012,
– „Smotra recitatora“, 2012,
– „Ujedinjena Srbija“, 2012.
– „Duško Trifunović“, 2012.
Takođe je dobila autorsku stranicu na Trablmejkeru, 2012. godine gde objavljuje pesme, slike, priče i novinarske članke.
Njena poezija je pronašla svoje mesto i u zbornicima poezije:
– „Sindjeliceve cegarske vatre“, 2012.
– „Garavi sokak 2012“,
– „Paun“, 2012.
– „Hriscanstvo“, 2012.
U zbirkama „Kritike 1“ i „Kritike 2“ su objavljene i kritike njenih objavljenih zbirki poezije, autora Milijana Despotovića.
