Tri pjesme Marije Jotić-Milenković

Poezija

Марија Јотић-Миленковић

 

 

 

 

 

 

 

 

  РУКЕ СУ МИ ПРАЗНЕ

 

Усне ми дрхте док гледах те

Како без гриже савести

Мојом тугом храниш се

Ни ја више не осећам ништа

Јер стигла нас је најгора казна

Остала је пуста ливада

По којој смо љубав сејали

Која је изникла

Процветала

Љубављу нашом заливана

Духом нашим негована

Покушавам у себи наћи

Снаге за нову љубав

Коју не налазим годинама

Негде у кутку мене саме

Негде дубоко спава

Моја рањена душа

Болом опхрвана

Окована њој знаним сновима

Моје руке су празне

Из ноћи у ноћ борим се с њима

Иако ме сусрећу погледи

Маме ме друге очи разне

Окована моја душа

Дубоким сном спава

Или можда чува нас

Од умирања, од заборава

Руке су ми празне

Милујем јастук

Стављам сећање на тебе

На неутешне груди

Стављам те

Руке су ми још празне

Из ноћи у ноћ мисли ми роје

Док зора руди, док дан свиће

Поред мене

Није мени драго биће

Руке су ми у ноћима самоће

Руке су ми празне

Кад се дан буди

Кад зора свиће

Зар од празних руку

У освиту и смирају дана

Зар за пусто срце

Има веће казне

Заувек остаће

Теби пружене моје руке празне

 

 

 

            МОЖЕШ ЛИ?

 

Можеш ли да ме препознаш

Као своју драгу

Можеш ли да ме препознаш

Као своју симфонијску музику

Коју знам да волиш

Можеш ли да ме препознаш

У пролазности времена

Можеш ли да ме препознаш

На некој стази

Залуталих пролазника

Можеш ли да ме препознаш

У игри пламена где смо горели

Где смо се волели до изнемоглости

Умеш ли да ме препознаш

У залуталим птицама

Једна је изгубљена

Свог се јата одрекла зарад тебе

Да би тебе љубила

Да би пољупцима миловала

Твоје очи снене

И када се све душе смире

Када се шетају саме и далеке

И изгубљене сене

Ја бих да љубим твоје очи снене

Можеш ли да ме препознаш

После толико година

Моје су очи остале исте

Из њих сузе заискре

Исто Сунце сја, иста искра искри

Када се сети тебе, љубави моја

Изгубљена

Можеш ли да ме препознаш

У пролазности времена

Љубави моја

Зарад других, зарад поноса

Заувек си за мене љубав изгубљена

Можеш ли да ме сада препознаш

У пролазности времена

Јер одавно те моја рука миловала

Прошло је много времена

Откада те нисам њима

Ни мојим уснама дотакла

Можеш ли да ме препознаш

Ја сам у срцу иста

Само сам остарила

И јад свој са собом

Због тебе увек

У својим грудима носила

Можеш ли да ме препознаш сада

И након толико година?

 

 

 

            ТВОЈЕ МИСЛИ

 

Твоје се мисли хране похотом

Жељом

Неважним стварима

Напајају се мојим потоком

Од мојих суза

Репертоар твојих речи

Не може обрисати траг

Који је у мени заувек

Као Монумент си стао

Твоје су мисли искривљена слика

Иако ме туга прати

Ниси више мој

Ниси моја моја љубав

Нити моја дика

Ђердан успомена око свог врата носим

Који је моја омча

Мори ме

Мори ме туга

У овом тренутку има моћ

Али нека ме мори

Њом се поносим

Јер нисам хтела да ти будем љуба

За покоју ноћ љубавна друга

Окренула сам се и отишла

Своју патњу понела

А ђердан туге око врата још носим

Касно је сада

Ал’ собом се поносим

Не убијај срце моје

Већ одавно другу љубе мисли твоје

Нисам могла друго

Ја сам отишла

Отишла сам

Моја прејака туго

Ђердан сам свој однела

И с њим и твоје мисли и жудње

Задржи за себе све

Ја не желим да будем у њима

Нека ти, срећо моја

Нека по твоме буде

Твоје тело сада спава у наручју друге љубе

А мени како судбина каже

Па како ми буде

Не желим да ме само уместо тебе

Твоје мисли љубе