Redakcija Немања Радовановић, рођен 1. 07. 1990. године, живи у Рашкој, Србија. Заступљен у неколико међунарнодних зборника поезије. Апсолвент социологије. Бави се аматерским новинарством. Поезију на папиру пише од скоро, а у себи, одавно.
УЗАЛУД ЈОЈ ПИШЕМ
Пишем јој због наше сенке која
објашњава страст леденом зиду,
због лептира у кавезу
исплетеног од наших прстију,
пишем јој због два отиска
на облаку у јастучници
због реке мрава огрнутих пешкирима,
пишем јој због реченице
„ово је превара“
због греха и свих жена које су варале
и стезале руку која их на грех наводи,
пишем јој због плаветнила
које смо исцедили из неба,
због времена које квари сваки компас
због ње која постаје свака страна света,
због путника поквареног компаса
који је увек на правом месту,
због звезданог неба
омиљене мапе заљубљених
која не може стати у џеп,
због бљештавог хвалисавца месеца
који је трубео наше тајне читавој васиони,
пишем јој због преломљених речи
и оних других у дну зенице,
због невидљивог шаптача који нас је
наговарао да се окренемо једно ка другом,
због блесавих и поносних који кажу:
„ја покушавам само једном“
а онда све постане небитно док
чекају питање:
„зашто не покушаш још једном“,
пишем јој због последњег долета
два голуба на моја рамена,
због њиховог смираја на њеним коленима,
због лажи која светом одзвања,
„ништа,
ништа се десило није.“
знам да узалуд
узалуд јој пишем
али како то објаснити пчели
која је водила љубав са нашим цветом.
ПЕСНИКИЊИ
Ја знам и знам да ти знаш
да у први мах бесмислена реченица
уме постати смисленија од најсмисленије
и нема то везе са речима у њој,
ни са овим речима овде,
већ са тим да постоји нешто
што у речи стати не може.
Знам
и знам да знаш
да песници не могу пасти у грозницу
јер су рођени са њом,
дата им је вечна бољка
и лече је тврдоглаво писајући
речи на папиру,
тежи случајеви пишу по кори дрвета,
по небу,
по барама,
на замагљеним прозорима
и све то знајући да им неће бити боље.
Замисли,
лече се читавог живота од бољке коју
читаво биће њихово неизмерно воли.
Сви ће их разумети
кад сами разумеју себе.
Ноћас, грозницу лечим речима
никада те нисам видео, али знам,
препознаћу те сигурно ако те икада
сретнем.
ГРАД ПРОТИВ НОЋИ
Почело је као обична шетња
а онда смо постали сведоци рата.
Наш град је ратовао против ноћи.
Слепи су осетили, песници видели
како у сутон зграде постају као деца
увек незадовољна својом висином
придижући се на прсте сваке вечери
јер је сваки спрат желео
још мало топлих нити на својој фасади,
у својим прозорима.
Високи стражари, чини ми се
ригорозне кинеске војне дисциплине
покривају вечерас град потпуно.
Сваки на глави носи моћну лампу
и ниједном не видох лице.
Рекла је: нису то стражари, већ обичне бандере,
улична расвета драги…
Можда у твом свету драга,
у мом су они мршави војници који
не напуштају положаје ни по коју цену
у рату против ноћи.
