Redakcija Saša Mićković
Saša Mićković je srpski pesnik, rođen je u gradu Špital, Austrija, 1980. godine. Sada živi u Rači. Piše sonete i sonetne vence u kojima su primenjene različite tehnike ove zahtevne, kraljevske forme. Njegova poezija je splet duhovnih, filozofskih i emotivnih niti. Za Sašu je sonet metrički uređena, stilski izbrušena forma koju prati lepršavost muzike, savršen sklad reči i harmonija koja opija čitaoca. Sonet je pesnički dvorac u kome se mnoge čarolikosti kriju mameći lepotom izražaja. Začetnik je sonetne forme koja je nazvana „Klepsidrični sonet u ogledalu sa akrostihom“, koji je retrogradni i može se čitati u oba smera.
Štampao je tri zbirke poezije i to su:
– Jastreb u oluji (2011)
– Božanska Srbija (2012)
– Račanski pesnički svitak, koautor (2013)
SMRT
Na hladnoj posteljini bolesni Čovek leži,
guši ga bol u grlu, kost čelnu ovlaži znoj.
Smrt se nad njim nadvila, s kosom u ruci reži,
puna jezive tame „Smrtniče, sada si moj“!
I onda nasta ropac u Čovekovom telu,
trzaj ruku i nogu, spregnute vratne žile,
Smrt vije nad posteljom, u crnom, prašnom velu,
a po licu joj bube, pauci, crvi mile.
Noć se mrtvačka njiše, već krevetu prilaze,
ukućani pobožno, pomole se, zakrste,
i spletu svom mrtvacu na grudi modre prste,
uz drhtaj glasa, suzu, dlanom mu lice maze.
Smrt ga hitro odvede u rušne nedoglede,
očnu mu srž pojede, trnov pokrov isprede!
ZVEKET MAČA DUŠA GLAČA
Prekrivena granjem priroda zašišti,
zmija je pod panjem, vetar glavom pišti.
Vrh nebesa plava crta pejzaž ptica,
vije orla glava, sve je pusta skica!
Mrav trun hleba slavi, ulovljena večnost,
a minut dojavi, ja sam ovde tek gost.
Svaki korak zli put, a go je život, bos.
Ko me prima pod skut kad smrt okrzne nos?
Samo trava ćuti, taji sreću i kob.
Šta tišina sluti? U lancu pesme rob!
A na vrhu srca glečer i leden pev,
puls po puls to vrca, a ja života sev.
Pesma nek` nadjača jeznu himnu plača,
sve zvekete mača duša da uglača!
