Redakcija Валериј Тургај (рус. Валерий Тургай) је познати чувашки песник, преводилац, публициста, народни песник Чувашије, почасни радник културе Чувашије и Татарстана, аутор многих зборника песама и превода, добитник књижевних награда имена М. Сеспеља, И. Јаковљева, Ф. Карима, почасни грађанин града Остера у Черниговској области.
СРЕЋНИ ЛЕПТИР (Счастливая бабочка)
Вртети се, кружити, летети!
Мој цео живот је лет!
Подижем се и изнова, и опет!
Излазак сунца ме поји живом росом,
Да бих снаге да идем свуда имао!
Ох, каква бескрајна ливада! Зелени океан!
Овде нема лековитих трава, да ме зову лепотом,
Весеље ми дарују и радости много
И нема срећнијег од мене у свету целом!
Кажем крилима: “Време је да се одморите!”
Не слушају, носе ме, из своје потребе.
Волим све око себе, и то је жива суштина!
И у томе да волите себе, себе, себе!
Зар је без мене леп овај зелени луг?
Зар је без мене леп овај свет?
Небеса ми дарују већ одређени круг –
И дивљење према мени без којег стаје све!
Нека киша пада понекад хладна, лијућа,
Нека звижди ветра плот, гони облаке снене.
Ја вас заклињем: волите луг родни!
И на ливади тој – мене, мене, мене!
* * *
Нека жале људи сада (Пускай жалеют люди…)
Ти не жали себе!
Свевишњи воли тебе
И опростиће ти, драга!
Без Божије воље
Ни родити се не можеш!
Очинском руком
Тебе чува сам Бог!
Када сузама плаче
Због неправди гуша
Твоја душа, то значи
Жива је твоја душа!
Понекад се и постиди
Уз живота свога боју.
Нађи свету силу
Да волиш судбу своју!
Нека жале људи сада
Ти не жали себе!
Свевишњи воли тебе
И опростиће ти, драга!
* * *
Поезије наредник чувашке сам ја. (Поэзии сержант чувашской…)
Да ли је то наслов за мене? За мене!
Где су генерали, гледај, – где су вране,
Тамо ми се овај чин савршено дене!
Морао сам да износим многе чизме,
Док је из редова мој часни стих
Свога аутора могао тврдоглаво
У чин наредника произвести!
Овим еполетама се поносим!
За служење речи њима сам награђен!
Неће додирнути прљавштине гнусност
Њих чисти облик трудом мојим зарађен!
Нека генерали – надувени чинови –
Желе за себе ордене нове.
Поезији своје земље рођене
Спреман сам да служим уз еполете ове!
ВРАТИО САМ СЕ У РОДНО СЕЛО КАО ПТИЦА (Я птицей вернулся…)
Професору Н. Г. Григорјеву
Вратио сам се у родно село као птица.
Како дуго је требало летити кући,
Да би жалошћу живота и суровом злобом
О отаџбини сунчаној ишли певајући!
Вратио сам се у родно село као птица,
Ја, павши за отаџбину у далеком крају.
Вољом Свевишњег перо је обукло
Бесмртну чисту душу моју.
Вратио сам се у родно село као птица,
Ја – бивши војник од осамнаест година.
На небо је моје поколење отишло
За жртвеном славом великих победа.
Вратио сам се у родно село као птица.
И веру и сећање Господ је сачувао:
Травом заборава није прорасло
То поље бојишта и братских гробова.
Вратио сам се у родно село као птица,
Где је мајка упорно чекала свог сина…
Ту, где је светло сунце изашло,
Мени су донели два снажна крила.
Вратио сам се у родно село као птица.
О чему то славуј пева све време?
Ох, срећо! Не говорим о горкој прошлости –
Већ о будућности светле отаџбине!
Вратио сам се у родно село као птица…
* * *
У Чебоксарију је далеки угао, (Есть в Чебоксарах…)
Где је тишина села, спаљеног до тла.
Булдожер је случајно ухватио исто
Ту судбу, која је некад овде текла.
Роје се око црквице добри људи –
Љубазни, добродушни и радни.
Само је пепео… Али изгледа да овде
Неко стално гледа у очи мојој души.
Није тешко ни безбожнику да каже
Да је одавно и чврсто уверен у то:
С таквом љубављу само Његове очи
Наду и Веру буде. То је – Он.
Црквица се скупила на жези…
Под буком промена стопа за стопом
Булдожер времена се труди да брже
Разори сећање под поставком новом.
Вероватно ће доћи дугочекани свет.
Вероватно ће се нови пут појавити.
Ка добру и лепоти. Дај Боже, дај Боже
Да ће и то неко једном доживети…
Превела са руског Дајана Лазаревић
