ДЕБЕЛЕ СЈЕНКЕ
Дебеле сјенке окруженог танког круга куће наше, подови и кров који нестаје у сјају звјезда-неба. Дебеле сјенке, израсле љубоморе-покрета који на крају остаје као зла коб, као успомена која боли и одваја нас од почетне замишљене тачке пута.
Дебеле сјенке…
Видим јасно, коњи тумарају цјелу ноћ бију каменом калдрмом искре скачу ко прскалице за нову годину. Кањон, склоп узани простор изнад воде и једино мјесто куда морају проћи, киша нас прати и лупа по леђима, не мари… На пропланку дјетелина заспала, мјесец окупао се у рјеци-потоку и перилу гдје се пере и испира веш, суши своје чарапе врбаком уз воду. Очи су јој тешке, проводим вријеме ту поред пута гледајући у небо, скакућем у мјесту и мислим како ће бити други пут.
Плавичасти језичасти прстени падају, очи су ми тешке гвоздени су ми капци тешки, високи трептаји бескраја. Оне знају да понекад преспавају увјек на западној страни до прозора, да се сладе мојом немоћи и страхом. Није то неки страх, мислим да гледају ћошак који избија до ограде и ходам по жици – плешем дуго готово вјечно у црним јутрима растем и остављам презир твог трајања.
Мјесечева кћи, изнова се враћа сваку ноћ и торбицом пуних за остављених за крај. Ходам по жици-плешем дуго овом страном кревета-презира твог трајања.
Туга нарасла на задња врата куће камене која искаче с камена на кемен…
Откоси суза спавају кап по кап… и ове ноћи скупљаш посљедњи пут ко откосе носим као поклон за сва она дуга, самачка времена. Дебеле сјенке ломе овај мир и изнова ме враћа на почетак неке приче,коју још нисам прочитао. А морао бих…
РАМПА
Са тољагама у руци падају по голим тјелима оних који путују у други свијет који траје све ове године срама. Отворене ране,црте лице великомученика, а на крају пута чека рај.
Мочитвеник чека за читање на којима се пребројавају рукописи и предмети које су нас ионако пратили и тјешили.
Постао сам до те мјере равнодушан да сам потпуно миран и муке које преносим тим клизавим плавим сводом.
У пратњи анђела препуштен сам на милост ђавола на трибинама гдје сви виде то мјесто мучења. Са љеве стране од мене је рај а десно је пакао који чека свој плијен-чељуст која прождире све наоколо.
Рампа отворена широка доминантна испод покривача које сјенке боду како би била још увјерљива и снажна. Лик са штапом упорно се смије,грчим се и ћутим као што то иначе и радим…
Са тољагама у руци које ударају по крвавим луткама као на проби. Боравак ту испред рампе траје. Мистерије не постоје, крвави пир је свакодневница од које окрећемо главу, ја не. Отворених очију хватам изгледе свих тих бића које срећем, не посрћем и и кукам-одвећ су то моји путокази круговима смрти.