Redakcija Спољашњи изглед Београда у првој половини XIX века
Посматран из Земуна, Београд је у то време давао праву слику једне турске вароши, са својим кућицама покривеним ћерамидом, које су се губиле у зеленилу вртова и стапале са висоравни, која се уздизала над утоком брзе Саве у Дунав. Једноликост и монотонију те вароши прекидали су једино бели, вити минарети, који су се на све стране могли видети на тој висоравни, као да су хтели демонстративно да кажу: овде Ислам господари!
На свршетку дана, кад би сунце залазило иза бежанијских падина, тада би Београд, овај турски град, заблистао у сјајноме рефлексу са сребрних врхова безбројних турских џамија. А када би се сунце већ смирило и када би сутон почео да пада на варош, тада би се са свију страна зачули тихи, елегични звуци мујезинове песме: Ала–их акбир!
У овоме призору, у овој верној слици турскога истока, међу овим безбројним амблемима Ислама, ничега што би одавало да је ово један хришћански град, сем једног јединог звона код Саборне цркве, јединог знака хришћанства и православља. Усамљен међу овим многобројним минаретима, он је изгледао као неки обезоружани заробљеник, опкољен непријатељским стражама.
Од Калимегдана, Краљевог трга, све до Душанове улице, пружао се турски крај Београда. To је било право турско гнездо. Узани, криви сокачићи, једноспратне и двоспратне куће – већином у дрвету, са доксатима у стаклу и конкима, и са многобројним прозорима обојеним омиљеном турском бојом зеленом и поређаним у источњачком стилу један до другога – налазила су се скривена од радозналих погледа, у пространим баштама, ограђеним високим зидом. Тек ретко по која кућа избијала је на улицу. To су већином биле зграде, за становање мушкараца и пријем гостију, такозвани селамлуци. Турске хануме пак становале су у својим голубијим чардацима, који су се дизали у зеленилу врта, у коме је цветао бадем и „шефтелија”, мирисан јасмин и ђул, шарениле се лале и зумбул, шебој и карамфил просипали свој опојни дах сладострашћа. Међу цветним бадемовим гранама лепршале су се кумрије; њихово монотоно елегично гугутање звучало је као рефрен тихог харемског живота. Горе, на стакленим доксатима, младе турске девојке везле су на ђерђефу, док су се у башти шипарице које за јашмак и фереџу још не беху дорасле, клацкале на даски са својим хришћанским другарицама, сусеткама.
Из сваке турске баште, мала вратанца – капиџици – водила су у суседно двориште и то је ишло тако редом све даље и даље, тако, да се кроз те капиџике могло да иде, чак у другу и трећу махалу, а да се не изађе на улицу.
У овоме искључиво турскоме крају живела је овде–онде и понека хришћанска породица, трговачка или чиновничка. Оне су углавном стајале у добрим, често и пријатељским односима са својим муслиманским суседима. Нарочито пријатељски односи владали су између турских ханума и хришћанских жена. Начин живота, и њино – слободније кретање хришћанских жена необично су интересовали турске жене, изазивали њихову радозналост и привлачило их хришћанским женама. Њима је годило, па и ласкало, када би у својим харемима, поред својих турских пријатељица, имале и по неку хришћанску госпођу.
На углу сваке друге, треће улице, налазила се по нека мања или већа џамија, окружена гробовима, веома запуштеним, у трави и корову. Култ мртвих Ислам није познавао!
Најживљи крајеви турског Београда беху Варош Капија, улица Краља Петра – Чаршија – Зерек и Душанова, улица. Нарочита пак живост владала је на Великој пијаци (Краљевом тргу). To је било средиште Београда, ту је пулзирао живот. Нарочито живописну слику у то време пружала је Велика пијаца; турске заптије и низами у фесовима, турске хануме завијене у јашмаке и огрнуте фереџама, турске муфтије, и хоџе у чалмама, стари Јевреји са дугим брадама и још дужим кафтанима, јеврејске жене, са шареним свиленим махрамама обавијеним око феса, покривеног црном кићанком, изгледале су као цвет булке, кад јој отпадну цветни листићи крунице. Гркиње и Цинцарке забрађене, са дугим зулуфима са обе стране ува, у својим узаним антеријама, грађани у широким чакширама и ћурчету са фесом на глави; српски жандари и војници у својим униформама; попови у црним мантијама и са дугачком камилавком на глави, српске жене у фистану и либадету са фесом на глави – ето овакву једну живописну слику пружала је Велика пијаца. Тек ретко, по која госпођа у европскоме оделу могла се запазити у овом пријатељском шаренилу.
Према Сави и Дунаву тадањи Београд се пружио са једне стране до Савамале, a са друге до Душанове улице. To је био најнасељенији крај, у то време и центар вароши.
Варош Капију и Савамалу држали су у својим рукама хришћани, српски и грчко–цинцарски трговци и занатлије. Ту су се налазили разни дућани, према потреби, захтеву и укусу тога времена: бакалнице, болтаџинице, галантеријске радње, магазе, лончарије, абаџијске и терзијске радње, бербернице, симиџинице (пекаре) итд.
Зерек (ул. Кр. Петра) и Душанову улицу, беху за себе резервисали турски трговци, помешани са Јеврејима. Ту су се ређали дућани са цариградском робом, терзије, папучари, бакали и безброј дуванџиница. На ћепенцима виђале су се гомиле, читаве пирамиде од танких, златножутих свилених влакана дивнога дувана, који се отворено продавао на оку. Мало даље на ћепенку, повучени у унутрашњост дућана, клечали су крижачи дувана, који су ту у „аванини” крижали ароматичне жуте листиће, који су својим мирисом натапали целу улицу. To је било срећно доба за пушаче! Дукат ока најфиније бошче!
Живот економско–привредни у старом турском Београду био је ванредно једноставан. Новац је имао велику вредност, производи су се добијали у бесцење. Упамтио сам причање једног Београђанина из тог времена да је као ‘‘чирак” послат на пијацу да купи намирнице за целу недељу дана, добио цигло 30 пара динарских и са то баснословно мало новаца он је покуповао све и са пуном корпом разних намирница дошао кући и још донео кусур.
У то време једна мала кућа могла се купити у Београду за 100 гроша, велика кућа за 4–5000 гроша (око 1000 динара).
Новац у промету у то време био је сав могући; најчешће у чаршији и на пијаци оптицали су аустријски цванцик и као већа монета аустријски талир, онда руске копејке и руске рубље и нешто мало турског новца. Ситан новац био је стари аустријски велики бакарни двадесетопарац у величини потковице и руска копејка.
У старом турском Београду, најугледнији друштвени положај имале су старе цинцарске и грчке породице, међу овима нарочити углед су уживале „хаџије”. Већ сама титула једног хаџије давала му је право на изузетна поштовања. Те грчко–цинцарске породице живеле су доста повучено и код њих се могао наћи понајвећи конфор, у сравњењу са осталим грађанским породицама. У њиховим кућама налазило се доста скупоцене цариградске робе: свиле, кадифе и других скупоцених тканина, скупоцених ћилимова из Смирне и Анадола, финог бакарног и сребрног посуђа и много разних других драгоцености и накита.
Породични и друштвени живот у турском Београду
Породични живот у турском Београду, у време прве владе Кнеза Милоша, био је потпуно патријархалан, обојен турским колоритом.
Све спољне послове обављали су људи, жене су се бавиле само кућом и домаћинством. Домаћински послови у то време били су веома компликовани и тегобни. Једна домаћица била је по цео дан, од раног јутра па до ноћи запослена. Поред обичних домаћих послова, поред кувања и одржавања куће у реду, поред подизања и неговања деце, поред спремања зимнице – домаћица имала је да се стара и за рубље и за већи део одела домаћег и дечијег. Тадашња српска кућа личила је на једну текстилну радионицу, где се прело, бојадисало, ткало, кројило, шило и везло. Ти разни послови, које су обављали и млађи чланови породице, одузимали су већи део времена преко целога дана, према добу, у коме су ти послови обављани.
Пошто домаћин обично преко целог дана није долазио кући, запослен ван куће и у чаршији, то се у породицама у подне, за ручак, мало спремало и кувало. У породици, задовољавали су се са најпотребнијим. Тек увече, кад се очекивао долазак домаћина спремала су се за вечеру боља и одабранија јела. У то време било је много фурунџија – пекара – готово у свакој улици налазила се по једна или и по две фурунџинице, које су врло добро радиле, пошто су и српске као и турске породице извесна јела носиле на фуруну да се скувају или испеку.
И сами кухињски послови у то време захтевали су велики труд, стрпљење и велику издржљивост. У то време штедњака није било. Кувало се на отвореном огњишту, на које је кроз димњак често прокапавала киша или су у зимско доба падале пахуљице снега. У време зиме, кухиња је била тако хладна, да су се у њој судови са водом смрзавали.
Као што рекосмо, кувало се на отвореноме огњишту, у земљаним лонцима и шерпењама. За данашње плаве металне судове у то време није се знало. На гласу су били пештански лонци, ради своје каквоће и издржљивости; стога је било много лончарских трговина доле у Савамали.
У зиму, када је напољу владао мраз и када је беснела мећава, a у кухињи се пробијао лед да се захвати вода, многа је домаћица тада, са варјачом у руци, крај хладнога огњишта поигравала с ноге на ногу, да своје укочене ноге мало открави и угреје. Она је тада играла „фокстрот” тога времена!
Ми се шалимо, а умесније би било, да смо рекли: Слава нашим прабабама, на оволикој њиховој издржљивости, њиховом пожртвовању за свој дом и своју породицу.
Сви домаћи послови, па и они најфинији, као што су „штеповање” и фини вез, обављани су при једној јединој лојаној свећи! Нарочито су тражене и биле на гласу такозване ‘‘ердељске свеће” са црвеним фитиљем.
Изгледа да је старе генерације био далеко бољи и оштрији вид, но што га ми имамо данас. Други начин живота а нарочита јака електрична светлост, изгледа, да су неповољно утицали на способност нашег вида и смањили знатно његов капацитет.
Када би настали велик пости, пред Божић и Ускрс, онда би се у цеђу искувавало све кухињско посуђе, да буде ‘‘посно” и то да би се у свакој породици запостило и редовно би се постило кроз цео пост 6-7 недеља.
Храна је била доста једноставна, али јака и хранљива. Кувало се на маслу или на лоју. Масти није било, и тешко се могло до свињске масти доћи, пошто су Турци строго забрањивали уопште доношење свиња у варош.
Животних намирница било је далеко мање него данас. Од поврћа био је лук, кромпир, купус, пасуљ, ређе сочиво и тек у половини лета, после Петровдана, на пијаци се могло добити боранија, боб, паприке и краставци. За карфиол, кељ, келерабу, спанаћ, шпарглу уопште се није знало.
Интересоваће бесумње данашње госпође домаћице јеловник, са којим су располагале наше прабабе, пре сто година.
Дакле, у кухињама тога времена, справљала се чорба, ђувеч, јанија, капама, папазјанија, бамње пилав, јела од рибе и печења, дакле, све јела грчко-оријенталског порекла, поред неизоставног качамака, попаре и цицваре.
Јеловник наших прабаба у тестима и слаткишима био је богатији. Ту су биле разне пите: пита са сиром, пита од зеља (зеланика), са месом, са сецканим пужевима у време поста, бундевара, пита са орасима; a слаткиши су били већим делом оријентални: татлије, шећерлокум, гурабије, баклава, локумићи, брдорице и покит што кадаиф и нека врста алве.
Извесне намирнице и зачини добијали су се са великом тешкоћом.
Од салепџије до ићиндије
У обичним грађанским породицама, лети се ручавало у мутваку (кухињи), но не на столу него на софри. Поврх софре намештала се велика бакарна синија (то је био као неки велики округао послужавник), а на синију ређали би се тањири и прибор за јело, виљушке и кашике. Унаоколо око софре поређало би се више јастука, на којима се седело за време обеда. Столњака није било, а ни сервијета. Уместо њих, када се око софре поседало за ручак, донео би се један дугачак од 2–3 метра пешкир, који би присутни разастрли по крилу.
Ни правих спаваћих соба није било.
Преко поњаве или асуре, којим је под у соби покривен био, увече, пред спавање, наместио би се један велики душек, поврх њега, наместили би се јастуци вуном или сламом напуњени, према имовном стању домаћина, и онда један велики јорган од 2–4 метра дужине, са којим би се покрила цела породица.
Ту би се поређали један до другога сви чланови породице и, после заморног дневног рада, проспавали ноћ.
Изјутра би се обично рано дизало. Зими, при светлости свеће. Чим би се са улице чуо глас салепџије: „Сале–е–п! врућ–ћо! – знак је био да је време да се устаје. И онда би се сви разилазили, сваки на свој посао.
Најстарија ћерка, „поличарка”, обично је била ослобођена од кућевних послова. Она би обично, често и са својим другарицама, седела на доксату и спремала своје девојачке дарове. A то није био посао тако мали и лак. Требао је за башчалуке сашити повише мушких кошуља од свилена платна, често на понекој извести и груди, па онда исто толико женских кошуља, мушких гаћа, исплести велики број чарапа и за башчалуке и за своју девојачку спрему. У томе су се девојке такмичиле, која ће имати већи и лепши број чарапа, са што лепшим и тежим мустрама.
Тако су девојке тога доба већи део дана проводиле у тим радовима, трудећи се да испадну што лепши и бољи, јер су бошчалуци били огледало девојачке вредноће, њена труда и марљивости.
Српске и хришћанске породице, исто као и турске до половине прошлога века, живеле су веома повучено. Млађи женски свет врло ретко виђао се на улици. Спољне послове, ван куће, иако је потребно било, обавиле су већином старије жене.
Међутим, начин живота и напоран рад чинили су, да су жене одвећ рано стариле. Жена од једва четрдесет година, већ се сматрала за стару жену и она би се према томе и опходила и своју спољашност и у оделу према својој старости удешавала.
Недељом и празничним данима, женски свет одлазио би у посету својим рођацима и својим добрим пријатељима, и одлазили би у другу, трећу и четврту улицу кроз капиџике, избегавајући, само ако је могуће било, да иду улицама. Иначе, обично недељом оне би одлазиле на посело код најближих суседа, у комшилук, недалеко од своје куће.
Кад су мујезини, озго са мунара многобројних џамија, објавили правовернима час ићиндије, трговци и турски и хришћански у чаршији остављали би своје радње и хитали својим домовима. Тада би се ужурбано спуштали ћепенци и забрављале радње, да се отворе тек следећег дана изјутра. И тако, већ у први мрак, цела чаршија била би затворена и пуста. На улицама нестало би оне поподневне живости и завладао би мир и тишина.
Тек понеки одоцнели пролазник могао се видети, како са фењером у руци промиче кроз пусте мирне улице, хитајући да што пре стигне своме дому.
До прве половине прошлога века, женски свет слабо је посећивао школе. У Савамали, код Тоскине чесме, постојала је грчка школа, коју су похађале већим делом девојчице богатијих грчко–цинцарских породица. У тој грчкој школи прво звање добиле су и ћерке богатог и угледног трговца Хаџи–Томе (Опуле). Тако његова најстарија кћи Софија, доцније супруга Jована Ристића, намесника, и њена млађа сестра Даница, доцније супруга познатог државника Филипа Христића, биле су ученице те грчке школе.
Најстарије учитељице женске основне школе, биле су фрајла Јуца и госпођа Марија Милутиновићка, названа „Пунктаторка”, супруга песника Симе Милутиновића „Сарајлије”. Она је била названа „Пунктаторком” стога што је знала од тачке до тачке стихове свога мужа и умела од тачке до тачке да их протумачи.
