Zorica Tijanić o Antologiji ljubavnih pesama Dejana Piperkovića ”Odavde do večnosti”

Rustični poetski vremeplov: Zorica Tijanić o Antologiji ljubavnih pesama Dejana Piperkovića – Odavde do večnosti

Poput nabujalih reka, duša svoj izvor traži u poetskoj misli. Misao preovlađuje nad egzistencijalnim, stremeći senzibilitetu kojim autor u koegzistenciji sa prirodom snažno proživljava i prezentuje. Dejan Piperković u svojoj prvoj antologiji ljubavnih pesama Odavde do večnosti stvara jedan, po meni, rustični poetski putopis, vez koherentnih poetskih celina – pesama, koje zajedno čine putovanje od detinjstva, do zrelog doba u kojem zna šta želi i kako to da ostvari. Oseća šta je to što ga ispunjava i čini srećnim.

U njegovom biografskom sižeu oseća se ljubav prema ljudima, a kroz selidbe i život u koferima sam po sebi naglašava nostalgičnost. Simbolika naslova zbirke poezije – Odavde do večnosti, postavlja pitanje: Na kom mestu ili gde bi započeli to – Odavde? Da li to znači da postoji početak ali da nema kraja? Večnost kao konac bitisanja, u hrišćanskoj doktrini je početak ni kraj ali može da pretpostavi i jedan međuprostor egzistencije koja je konstanta.

U toj trajnoj vrednosti koja za parametre postavlja ispravan hrišćanski život, u početku se ne insistira već podrazumeva, i krećemo od slika do refleksivnosti…

U vremeplovu kroz koji se krećemo, pesme su postavljene u kaleidoskopu. Cilj je dostići harmoniju koja je moguća ako prođemo kroz sve oblike osećanja, baš kao kroz mitarstva da bismo došli do Svetlosti.

Stigosmo u mir Božjeg zdanja,

velika porta stoji pred nama,

vekovni čuvar u sibirskoj noći,

al’ vredelo je do njega doći.

Za mnoge, pisati poeziju znači živeti u jednom međuprostoru, jednoj sferi izmišljenog postojanja koje je plod percepcije uspomena. Sanjati u tom poetskom zanosu, znači biti

budan, imati dovoljno snage da je moguće uzdignuti se iznad naše prostorno – dimenzionalne  stvarnosti u prostranstva kojima nije mera prostor i vreme već jedino beskonačnost poniranja u dubinu te visine.

Stvoren je novi svemir, poklonjen putopisom kroz sećanja. Uspomene su one, koje vraćaju nadu. Vera su snovi, a snovi su nada. Komplementarni odnosi u nekomplementarnosti sveta ostaju zauvek sačuvani u dubinama svemirskih prostranstava čije postojanje opravdava i objašnjava vera u večnost – postojanu i pripremljenu za života.

Ova zbirka je samo jedan razgovor pred večnost sa uspomenama, dokle se bude jutra plavetnilom išarana, dokle se pojavljuju noći strepnjom i agonijom proživljeni.

U jednoj od tih noći, zauvek je otišao iz ove perspektive i nastanio se u nova stanja, dušom svojom, iz Malenog sela. Otputovao je, iz svog detinjstva, kaldrmom u nove svetove da ih se seća zapisujući slike, i tako iz grada u

grad nastavio. Stara kaldrma i dalje postoji, tamo gde je vreme stalo – a stoji zato što je ostalo u njemu, i sve dok se pesnik kreće po pejzažima duše – živi.

Krenuvši sa Stanica sreće – prvo je sećanje napuštanje mesta detinjstva i vremena kada je pesnik krenuo, uz sirenu voza koji se učinio daleko. Već tada se u njemu pesnik rodio, znajući da će jednog dana tu zapamćenu emociju preliti iz duše u misao, a iz misli u osećanje i tako otvoriti krug koji nema mogućnost da se zatvori jer – Odavde do večnosti ne pretpostavlja zatvaranje kruga, već je taj krug konstantno otvoren poput kružnice, dakle nesumnjivo mora imati centar, a ovde je centar sam smisao života.

Tu je refleksivnost u samoj nameri, u samom centru traženja smisla života, svrsishodnosti bitisanja i bivstvovanja. Dejan Piperković je doživljava u malim stvarima. Njegov senzibilitet je u harmoniji koja je nemoguća bez sklada boja, mirisa, prirode i osećanja. Ono što je prošlo išto je nekada bilo, ne prolazi. Uvek ostaje u njemu – u večnosti.

Toplina boja u pesničkim slikama karakteriše tonove: Boje proleća, jeseni, zime, mirisa leta, upravo pokazuju karakternost poetskog izraza. U njemu baš svako mora imati svoju dunju, ali zaista pravu dunju koja stoji na kredencu i mora čuvati tu istu dunju, jer prolaznost je narušena vremenom samo ukoliko joj to dozvolimo. Mirisaće sve dok to budemo želeli.

Svako ima svoju dunju,

na kredencu ili van njega,

treba čuvati njeno stanje,

božanski miris zaslužuje pažnju

i traži veliko poštovanje.

U trenutku otkada je krenuo – Odavde, poneo je slike sa sobom. Pesničkim slikama nas budi kroz maglovito planinsko jutro na čijim stazama gazimo preko mekih čekinja ariša, šumskim puteljkom gde nas oštar planinski vazduh šiba i vuče u vrtlog prošlosti jer prašina je prošlost, dok vremeplov sećanja simbolizuje uspomene i retro fotografije bivšeg vojnika.

Izlaskom na proplanak šumskog puteljka

osetismo oštar planinski vazduh

kroz razletelo bukovo lišće u vrtlogu prašine,

kao vremeplov sećanja koji prodire kroz vene,

kao crno bela slika bivšeg vojnika,

lavina uspomena ponovo krene.

Život je kao ringišpil, jedno veliko iščekivanje uzbuđenja, nepoznatog, gde svako traži svoje obećano parče, poput dinara u česnici (nade)… ali smiraj se doživljava kao uteha uz pesmu i akorde gitare. Sreću čine male stvari, a biti srećan znači mnogo u svetu gde tuga najbolje karte ima… gde kada se nadaš proleću, dolazi zima… Kako se suprotstaviti životu koji vodi nekim drugim putevima, a ti bi da ostaneš na svom putu? Šta ako se on mora promeniti nastaviti nekim drugim putem, s nekim drugim? Šta kada naiđemo na neočekivano? Kako preusmeriti koloseke života? Dogodilo se to našem pesniku na pragu života.

Da li je moguće? Za Dejana je moguće, jer on u ljubavi nalazi svoje utočište. Ljubav je za njega uzvišeno stanje. Moja si kuća izlazećeg Sunca. Kuća kao simbol duše napaja nas energijom svetlosti i topline.

Moja si kuća izlazećeg sunca,

utočište od bola i teškog života

u kojem ti mnoge stvari nisam rekao,

i da živim još hiljadu godina

uvek bih samo tebe čekao.

 Dom je tamo gde smo pronašli srodnu dušu i tamo gde osećamo mir. U vremenu bez svoje ljubavi, okreće se onoj najvećoj hrišćanskoj ljubavi – prema Bogu i spasenju, ne gubeći nadu, on traži kucajući na vratima Božanske duše. Ne čeka i ne očekuje već traga za spasenjem. Ponovo primećujem da se stihovi kreću, napredujući od izvora ka ušću, odavde do kraja, i beskraja.

Kucam na vrata Božanske duše

i tražim ključ od malenog srca

skrivenog u telu od marcipana,

kao Sveti gral sa crnim vinom

za kojim tragam svakog dana.

U svakom Dejanovom stihu se oseća toplina i miris starog ognjišta, za kojim traga i za kojim duša čezne da mu se vrati. Na taj način se stvara sugestivna rustična atmosfera, bilo da tendenciozno želi da postigne tu atmosferu ili ne oseća se da je sve vreme nosi u sebi.

U njegovoj poeziji je telo od marcipana, miriše leto i ruže. Njegovo razumevanje života i zarobljenosti u očajanju, odoleva drami koja se odvija u stvarnom romanu čiji naslov nosi i ova antologija.

Zaustavljeni čekamo na pučini mora,

zarobljeni i izgubljeni bez nade,

dok pokidana jedra velikog broda

i sidro neizvučeno iz večne tame

kao plen drži velika voda.

Ipak, on će pronaći spas, makar u veštački izgrađenom novom putu, jer to razumevanje života i prolaznosti spašava brod dovoljno jak iako napravljen od papira. To je snaga vere – prihvatanje kao spas? Da li je to iluzija ili potreba da se u nekom trenutku voli i ono što ne postoji? Nada i vera će odoleti. Život se i dalje nastavlja kao što se okreće i Zemlja – oko svoje osi. Oko svrhe.

Sidro je bačeno u mračne dubine

dok brod od papira odoleva vodi,

nemirni talasi uzeše danak,

jedna ljubav umire, a druga se rodi.

Kako se približavam poslednjim stranicama,

čini mi se da sam prešla jako dug put. Povremeno sam se, kao i Dejan Piperković vraćala na početne stanice da bih stigla do predvečerja našeg poslednjeg dana… Jer, šta kad se rastanak približi? Ostaće nakon svega novembar i jedna kiša – za poneti, u sećanju.

Ostaće zapisani stihovi u pečatu vremena; toplina i romantičarski duh kojem pesnik teži, osvajajući stihovima prepunim slika prirode, plodova voća i mirisnog cveća, planinskog vazduha.

Da li se sećaš trešanja ranih?

Bilo je proleće kada su cvale.

Ili još pamtiš taj miris ruža

kraj kapije tvoje i kuće male?

Dete u pesniku oseća svet naivnim srcem. Zato ne mogu da zaobiđem stihove pesme koji su se dogodili na sunčanoj strani ulice, pretpostavljam strani jedne lepe ulice, u kojoj trčkaraju deca i letnji je dan, dug kao godina. Na toj strani ulice je kuća koja je nekad bila dom, sa adresom i brojem. Identifikujući se sa odrazom u ogledalu, pesnik shvata svu prolaznost, ali ipak ostaje dete u duši jer je sačuvao sebe na svim svojim putovanjima – transformacijama i preobražajima.

Na sunčanoj strani naše ulice

u živopisnom kraju drvoreda

jutro još uvek na tebe miriše,

ali kako godina za godinom ide

ne znamo ni da volimo više.

Odraz u ogledalu više nije moj,

onaj koji pamtiš iz mladosti naše.

Prolaznik sam sušti na putu tuge

kojeg možda nećeš ni primetiti,

od bivšeg kralja, do prosjaka i sluge.

U pesmama preovlađuju motivi prošlosti, sa sunčane strane ulice, selimo se u rustičnu atmosferu krčme, gde nam pesnik dočarava zvuk violine, a on sedi za kafanskim stolom, zarobljen bolom. Odavde potiču i slike starog ognjišta, i reke, uz koju se i sanja i tuguje. Tu je i poruka u boci, koja skrivena pliva ka svom ušću – slobodi. U vremeplovu je istari alas koji izvlači svoje mreže i gleda u dlan. Šta li će sudbina odrediti? Na reci se traži sloboda, hrani se duša, nalazi mir. Na tim su mestima uspomene sigurne.

Duboko u meni tišina gradi svoje zidove

dok ljubav zarobljena čeka u večnoj tami,

ja idem tamo gde su naši izvori,

naša prohujala mladost i sreća,

naša prošla ljubav i naša proleća.

Pita se pesnik, gde ga to vuku morske struje? Da li va guraju ka jakom jugu? Da li smo putnici u nepoznato ili smo samo korak do cilja i idemo li gde nam je od Boga dato? Gde to nose našu barku?

Kako smo krenuli vremeplovom u ovoj pesničkoj rukoveti, koja podseća na životnu avanturu, tako nailazimo na sve više pitanja, refleksivnosti, dubine u izrazu.

Pesnik postavlja suštinska pitanja o smislu života, filozofski promišlja o čoveku koji oseća duboko svaki trenutak na tom putu – svom putu – Odavde do večnosti, i daje nam odgovor tek u poslednjim stihovima: Od rođenja pa do smrti! U koraku do sna.

Od rođenja pa do smrti

tražimo život, a on žuri,

maštamo, volimo, gubimo i slavimo,

a peščani sat polako curi.

 Beskrajno… Prostranstvo našeg neba…Vodi u nove horizonte…I šta je to trag u beskraju – ljubav je to bez koje je nemoguće živeti. Sila ogromna koja pobeđuje svaku tugu i čamotinju.

Trag u beskraju ostaće i posle nas,

poput bljeska u novogodišnjoj noći,

sačuvane raskošne haljine za bal

i dela tvog iznošenog satena

da pobedi preteću tugu i žal.

Fragmenti prošlosti, izgubljene godine, život na njih svakodnevno podseća. U ogledalu, prolazu, u susretima.

Svakog dana život pakuje fragmente prošlosti

u tabak kao zapis za stare dane,

i ne osetiš da domine neko drugi slaže,

i šoljice za kafu sad su deo jedne priče

i naša davna obećanja koja više i ne važe.

I na kraju zagrljaj – dovoljno je reći zagrljaj da svim čulima prostruji drhtaj i suze krenu od nežnosti. Zbirka Dejana Piperkovića je antologija ljubavnih pesama o životu i smrti i onoj sredini, međuprostoru koji je zapravo večnost,  jer kraj ne postoji sve dok postoje vera i nada, dok plamti i najmanja iskra, piše se Dejanova balada.