Zorica Tijanić o dvojezičnoj zbirci poezije Juče – VčerajMirjane Štefanicki Antonić
RUKOVET OSEĆAJNOSTI
Pred nama je zbirka poezijesačinjena od 16 pesama, koje su prevedene na slovenački jezik. Prevodilac je književnik Franjo Frančič. Tema izabranih pesama je determinisana naslovom Včeraj – Juče, dakle ovde je reč o prošlosti u koju se pesnikinja vraća i koju nam sačuvanu opisuje nežnim osećanjima.
Može se zaključiti da je slučajan ili nameran odabir, upravo 16 pesama – poetski rukovet. Etimiološki, rukovet je svežanj ili buket cveća, pa tako u njemu i pesme koje su odabrane, kreću se od psihološkog momenta odrastanja, koje kasnije utiče na devojaštvo, ljubav, emocionalnost i život do životnog sažimanja proživljenog ili iskustvenog.
Kao ključna rečenica zbirke, može se izdvojiti rečenica, odnosno stih: Juče si me zaključao u prošlost.
Sve ono što je prošlost, to je i misao, nezaborav, sećanje, nostalgija, ono što je sačuvano – ovde je uspomena koja se smestila u uramljenim pesničkim slikama.
Borhesovo shvatanje poezije kao nesvodive na racionalno objašnjenje, može se primeniti i na lirski izraz Mirjane Štefanicki Antonić.Kod njenih pesama provejavaju note nostalgičnog. Povratak u prošlost nije samo puko emotivno ispovedanje već osvetljavanje uspomena obavijeno specifičnom aurom koju pesnikinja poseduje. Ne radi se samo o žalu za jednim vremenom koje se nije produžilo, naprotiv, ovde se peva o trenucima koji zaslužuju da budu zabeleženi, i u kojima svaki čovek razmišlja u sebi. Emocije koje je teško izgovoriti naglas, a da ne izazovu suze, pa ih radije zadržavamo u mislima, Štefanicki ih deli sa nama, prepoznatljiva u svom stavu prema životu, poeziji, ljudima, ostajući nepokolebljiva u svojoj empatičnosti i altruizmu.
Emocionalnost začeta u detinjstvu iz odnosa sa majkom, nastavlja se u trenucima koji se kao iz buketa u bojama prelivaju u misli, osećanja donoseći toplinu i svetlost. Eterična aura estetizovana je lirskim izrazom kao refleksivnim impulsom i odašilje poruku da sve što je bilo juče – tu je i danas. Za prošlim se ne žali, jer nije ni prošlo. Pesnikinja je zadržala svako sećanje u uramljenoj pesmi, kao slici jednog vremena, davno proživljenog, te ga oživljava lakoćom pera, da bi ga ponovo istim intenzitetom osetila.
Uramljena slika Reynoldsa/ slika je devojke u žutoj haljini, kasnije žene, pesnikinje u žutom, samo je osvetljavanje poezije koju prezentuje. Ono što su bila osećanja tada – misli su sada, preobličene u slike koje se nižu u simbolima.
Pesme pune simbola koji se ponavljaju kao što su Dunav, ptice, buđenja, nebo, jutra, pomorandže, jug, obavijene su aurom koja odašilje u eter poruku da je sve što je juče ono danas oživljeno na ovim stranicama, da devojka u žutoj haljini danas je žena pesnikinja koja je duboko u svom srcu sačuvala uspomene. Pesnikinja je u žutom, a žuto je leto, snaga osunčanog, energija koja nosi nadu u ljubav, jer ljubav je tema /prema majci, voljenom čoveku, obali Dunava/.
Nostalgičnost koju osećamo u svakoj pesmi, senzibilitet je pesnikinje kojim ogrće svoju poeziju. Poezija je duhovna energija koja se transformiše putem misli i poput iscelitelja obavija okosrca, duše i tela. Tako materijalizovana misao u poetskom višeglasju, ambivalentna je sa svimslojevima energije koji se u bojama slažu sa telom provejavajući do njegovog središta – srca.Odolevajući reminisencijama racia, srce ne zaboravlja. Poetskom izrazu vođenom unutrašnjim refleksom prethodi prevashodno estetska i stilska uklopljenost.
Naslovna pesma Včeraj – Juče upravo je dokaz da je sećanje nezaborav, na njih, na one koji su bili, ali nisu videli jedno drugo u sebi.
Zato pesnikinja kaže, da je juče zaključana /u mislima, sećanjima, u prošlosti, zaboravu i na kraju daleko od njega u nedosanjanom snu.Karakteristika ove pesničke rukoveti je prečišćena osećajnost koja provejava na svakoj stranici. Prepoznavanje izvornog iskustva kao bitan faktor stvara psihološku povezanost između autorke i čitaoca.
Zorica Tijanić
Mirjana Štefanićki – Antonič
Juče – Včeraj ( dvojezično – prevod Franjo Frančič )
ŠOPKI OBČUTLJIVOSTI
Pred nami je pesniška zbirka 16 pesmi v srbsko – slovenski prevodni verziji. Prevajalec je pisatelj Franjo Frančič. Tema izbranih pesmi je determinirana z naslovom pesniške zbirke : Včeraj –Juče, s tem, da poezija pričara preteklost pesnice, ki je prepredena z nežno občutljivostjo.
Lahko ugibamo ali gre za slučajnost ali izbor prav teh 16 pesmi, ki tvorijo pesniški šopek. Etimiološki šopek, sveženj ali šopek rož, pa se tako pesmi dotika otroštva, odraščanja in mladosti avtorice, kasneje pa pesnica ubesedi čase ljubezni, čustveno dojemanje preživetega.
Ključni moto pesniške zbirke je: včeraj si me zaklenil v preteklost.
Vse, kar je preteklost, to je tudi misel in spomin, nostalgija, vse to je pesnica dala v okvir pesniških podob in slik.
Jorge Francisco Isidoro Luis Borgesje večkrat navedel, da tisto, kar ni racionalno razumevanje, lahko postane lirski izraz, to lahko zatrdimo tudi za avtorico Mirjano Štefanicki – Antonić. Nostalgija je rdeča nit večine pesmi. Vračanje v preteklost ni samo čustvena izpoved, marveč globoka ranljivost, ki jo pesnica pretoči v verze. Ne gre samo za žalostinke za preteklostjo, ki je za vedno minila, marveč so ubesedeni tisti trenutki, ki morajo biti zabeleženi, tisti, ki človeka za vedno zaznamujejo. Čustva, ki lahko v posebnih trenutkih prikličejo solze, so zaprta v nas, v naših mislih. Pesnica Štefanicki jih deli z nami v samo njenem prepoznavnem jeziku, drži v življenju, vztrajno v svoji empatiji in alturizmu.
Občutljivost in čustvenost, ki se je rodila v otroštvu, v odnosu do matere, se nadaljuje v trenutkih odraslosti, ko se kot v šopku barv prelivajo misli, občutja, čustva, ki prinašajo toplino in svetlobo. Vsa ta eteričnost je izražena z liriskimi toni in refleksijo: kar je bilo včeraj, je tudi danes.
Zato ni obžalovanja za preteklim, kar je bilo je ostalo v skrinji spomina. Pesnica je spomine shranila v okvir slike nekega časa, ki ga prikliče z lahkotnostjo zapisa, da bi ga znova podoživela v sebi in z nami.
Okvirjena slika Reynoldsa, slika dekleta v rumeni obleki, kasneje ženske, pesnice v rumenem, je samo osvetlitev besed, poezije, ki je zapisana. To, kar so bila nekoč čustva in misli., so sedaj slike, ki se vrstijo v simbolih.
Pesmi so polne simbolov, ki se ponavljajo, Donava, ptice, prebujanje, nebo, jutra, pomaranče, jug, obisijane so s svetlobo, ki posreduje sporočilnost, da je vse včeraj tudi danes, v dekletu in ženski v rumenem, ki je ubesedila in jih shranila v srcu, prav vsa ta občutja. Rumena kot energija, kot upanje, ki nosi ljubezen do matere, partnerja, ptic na obalah Donave.
Nostalgija, ki jo prinašajo skoraj vse pesmi je tisto jedro, ki daje pečat pričujoči poeziji. Vse barve in energija, ki se vrtijo v sredobežnem krogu so se spet vrnile iz skrinje spomina v notranjo refleksijo in stilsko dovršenostjo.
Naslovna pesem Včeraj – Juče, je dokaz, da spomini živijo v nas dokler smo, so te podobe preteklosti v nas.
Zato pesnica zapiše, da je zaklenjena v mislih, v preteklost, ki se znova in znova rojeva v neizsanjanih sanjah. Prečiščena občutljivo se tako kaže na vsaki strani te knjige, šopki barv in razkošje poezije. Prepoznavanje primarne izkušnje je tista vez, ki povezuje avtorico z bralcem.
(prevod : Franjo Frančič)
Slika na ovitku: Gordana Rusinkov Marković: ,,Šopek rož v plavi vazi” – olje na platnu