Зорка Чордашевић рођена 1951. године у Модрану код Бијељине, Босна и Херцеговина. Живи и ради Франкфурту на Мајни СР Њемачка, завршила Вишу туристичку школу у Београду.
Пише поезију за дјецу и одрасле као и хаику поезију. Превођена на више језика, добитнца више награда у домовини и дијаспори, заступљена у многим антологијама у домовини и свијету.
Члан Удружења писаца Хесена, Удружења Хаику пјесника СР Њемачке, Удружења дјечијих писаца Црне Горе, Удружења Хаику пјесника Србије, члан клуба Карађорђевића Београд, члан СКОРА Нови Сад, члан Српских књижевника Словеније, члан Књижевног клуба ТАЛАСИ Прњавор.
Објавила: Семберске сузе – поезија за одрасле – Багдала, Крушевац 1997; Расуто стадо – поезија за одрасле – Кеиготека, Београд 1999; Чаробни оркестар – поезија за дјецу, Асик, Подгорица 1999; Брезе у завичају – хаику поезија, Гносос, Београд 2001; Дјечак и свитац – хаику поезија – Либро company, Краљево 2008. и Семберијски вијенац – поезија за одрасле – Либро company 2008.
НЕОБРАНА ВИШЊА
.
У авлији нашој гдје је орах био
прољећа једног, сочну и крупну
мој отац вриједни вишњу калемио
поред ње постави, астал и клупу.
Радов´о се тата своме рукосаду
кад вишња процвати и плодове пружи,
окупљао госте у њеном хладу
да за пуном софром са њима се дружи.
И ми смо се дјеца, вишњи радовали
кад латице вјетар почне да разноси,
к´о пахуље сњежне радосно скупљали
весели, трчећи бацали по коси.
Сасвим друга слика кад почне да зори.
Тада пред нас отац к´о судија стане.
„Плодове берите, не ломите гране.“
Ми слушамо ћутке, док нам тихо збори.
„Ја сам за вас дјецо, с дубоком промишљу
засадио стабло што плодове даје,
да и после мене рађа вам и траје
у близини куће калемио вишњу.
Не крадите туђе, имаћете своје
није туђе воће увијек и најслађе,
на дохвату руке, нека вам се нађе
остаће вам с њоме, дио душе моје.“
Годинама вишња расла и рађала
окупљала госте чекала годове,
гледала у сунце, његове сводове
сватове, спроводе села испраћала.
Ал´ априла једног испод својих грана
окупи родбину и цијело село,
под њом оцу моме држаше опијело.
Те године оста вишња необрана…