Redakcija Биљана Станисављевић рођена је у Параћину 1967. године. Школовала се у Параћину и Београду. По занимању спикер-водитељ, у новинарству више од 20 година. Мама је две ћерке и једног сина и супруга једног песника. Писањем се бави од детињства. Своје прве песме објављује у локалном листу “14 дана” и многим часописима за децу и омладину. Биљанине песме заступљене су у многим зборницима поезије.
Не умем да чекам
.
Умем
преко живих вода
и зрелих трава
преко планина
и чврстих зидина
високих насипа
и ниског растиња
Умем
преко дивљих језера
и меких папрати
преко хладних зидова
и усијаних глава
преко ужарених
вулкана и лава
преко бледих трагова
и широких прагова
преко носталгије
и повратка
умем
не умем да чекам
Поглед
.
Погледом запали
хладне образе тишине
закорачи несметано
по врховима мојих прстију
Јабучица твога грла
нека дрхтаје ми ноћас броји
Глад склупчана уз твоје скуте
нек жудњу у бедра ми зарије
Раскопчај ме
очима боје маховине
поскидај иње чежње
са мојих трепавица
Пожуда што рже зауздана
дах омаме шири
Насукан на наивне опомене
уживај у плесу
твоје кошуље и моје хаљине
ал издалека
Заборави
.
Заборави моју сузу
на малом сточићу
препуном свећа
Магнолија
.
Под скуте магнолије
босонога
сви своје искре
Љубичастим уснама цветова
угрeј семење
Косе сплети
Христовим трном
Утекни косачу времена
Нек никне ново зрневље
из твоје шаке вреле
На прстима прођи поред кактуса
њихове оштре глади зреле
Дланови доцкан крваре
Само
.
Носим
само неколико књига
и пар слика
и жира два изникла
да живим јуче
и сањам сутра
да као туга
.
Што ме буди
.
Што ме буди усред ноћи
што ме љуби слатко нежно
што ме црта покретима
у галопу и полако
што ме боји уздасима
што је ватру дланом такo
Узбуркао реке вреле
на копља ми груди беле
порушио бране чврсте
отпустио све уставе
Што ме буди усред ноћи
кад сам мирна и кад спавам
Па јуриша с таквим жаром
ко ратнике све да свети
исукао бритку сабљу
па шенлучи
као да ме од свих крије
Са бутина жеље капљу
Рајска врата
.
Ја никада нећу отићи
да покуцам на рајска врата
мој живот се у рај уселио
оне вечери кад су твоје песме
покуцале на врата мог срца
помиловао си ме погледом
загрлио ме осмехом
и душом угрејао
Ти не смеш отићи пре мене
јер ја ти никада нећу махати
како да машем некоме
у чијим ципелама ходам
Добродошао си увек
овако и овде
Ја никада нећу отићи
да покуцам на рајска врата
добровољно се нудим паклу
што те раније нисам срела
Ако ми упорно (а ти друкчије не умеш)
будеш махао
гарантујем овог пута ћу издржати
и сигурно ти нећу махати
нећу ни ако научиш да звиждиш
Када се ми једном
не будемо држали за руке
држаће се наше песме
зато ја никада нећу отићи
МРАЗ
.
Да преноћим и презимим
смртну казну празних листова
умотавам се тобом
као жељом чуваном
у лицидерском срцу
под јастуком
Колико мрака по пустошима
док ћарлијам у твојим грудима
као враголасти брђански ветар
пун меда и месечине
пун жара којим можеш
потпалити тај дуван
који завијаш
Мраз по мојој хаљини
у којој сам ти се обећала
јер ме не грле твоје руке
веће од васионе
Колико ће требати
сунчаних медаљона
да откупим излазак на светло
да преноћим и презимим
ЈУТРО
.
Зора рађа кишу
живот подбада страх
точкови гужвају друмове
Између светла и таме
путокази за скретања
Крик јутра у јату птица
закаснелих на лет
Из начетог сна
