ИВАН ПРЕЛЕПИ И КНЕЗ ЛАДИМИР

Белоруска народна бајка

 

Извор:

Златна птица: белоруске народне бајке / приредио и предговор написао Иван А. Чарота; превела са белоруског Дајана Лазаревић. – [Глушци]: Удружење поетских стваралаца, 2020 (Београд: Pharmalab). – 199 стр.; 25 cm

 

 

Живео једном Иван Прелепи, сироче несрећно и служио је кнежевима, господи и јунацима. Није имао ни богате одеће, ни добре речи. Упутио се он код кнеза Ладимира, кијевског самодршца многомилостивог. Служио је он код кнеза три године – и даље није имао ни богате одеће, ни речи добре.

Дочекали су Васкрс. Кнез Ладимир је почео да скупља своје слуге. Имао је Аљошку – лаког на језику, слаткоречивог. Кнез Ладимир пита Аљошку:

– Нико се не љути на нас? Ниједна душа?

– Има код нас Иван Прелепи, сироче несрећно. Он се љути.

Позвао је кнез Ладимир Ивана код себе и даје му кожу кунице нечињену и бунду нешивену.

– Ево ти кожа нечињена и бунда нешивена. Да себи ове коже обрадиш и бунду сашијеш и да са мном сутра на јутрење пођеш!

Примио је то Иван Прелепи, сироче несрећно и горко заплакао. Пошао је он на реку Дњепар и размишља да у њој сконча. А ту види – иде до њега баба, пласт сена.

– Зашто ти, Иване Прелепи, сироче несрећно, тугујеш? Ја ћу помоћи у твојој невољи, мајком ћеш ме за то звати.

– Зваћу.

– Па, седај на мене.

Стара баба је превезла Ивана на други крај реке. Тамо кућа – не може се замислити, ни погодити, може се само пером исписати. Доноси га баба до врата, куца, искаче напоље девојка – Аљона Белочела.

– Ево ти друга, зваћеш га својим мужем.

– Зваћу.

– Онда му кожу кунице спреми и бунду сашиј. И испрати га са кнезом Ладимиром на јутрење.

– Иди, друже мој Иване Прелепи, на спавање, – каже Аљона Белочела.

А сама излази на трем и виче снажним гласом! Прилазе јој све слуге.

– Зашто нас вичеш?

– Ево, држите, да кожу кунице припремите и овог тренутка је сашијете.

Ујутро је Аљона Белочела почела да буди Ивана:

– Устај, друже мој, ето бунда је готова. Звоне за јутрење.

Иван Прелепи, сироче несрећно, обуче ту бунду. Тада му Аљона даде три јајета.

– Једним јајетом поздрави кнеза Ладимира, другим свештеника, а треће донеси кући.

После јутрења Аљошка – лак на језику, слаткоречив, каже Ивану:

– Поздрави, брате, и мене.

Поздрави Иван и њега. Долази кући, а Аљонка му каже:

– Поздрави мене!

– А ја сам, – каже Иван оборивши поглед, – Аљошку поздравио…

– Глупо си урадио. Обезглавићеш себе!

Тада је кнез Ладимир скупио богаташе и сиромахе на ручак и питао богате:

– Па, хвалите се богатством, ја ћу за богатство хвалити! А сироте надарити!

Иван Прелепи седи – ништа не одговара. А Аљошка – лак на језику, слаткоречив, устаје и говори:

– Иван је себи жену нашао, најлепшу на свету!

А Ладимир на то каже:

– Треба га послати код Вука Минчигреја по самосвирајуће гусле. Минчигреј ће га уклонити, а жена ће мени остати!

Тада су написали писмо и послали Ивана код Вука Минчигреја. Успут су му рекли:

– Ако нам не донесеш самосвирајуће гусле, то је теби мач и гиљотина – глава са рамена.

Узео је то писмо Иван Прелепи, сироче несрећно и заплакао. Долази он код Аљене Белочеле, а када је сазнала она о тој причи са кнезом и гуслама, рече:

– Говорила сам ти, да ћете то обезглавити! Па, ево ти шнир, кошуља и панталоне. Када ти постане веома лоше, сети се мене три пута.

Када је допутовао код Вука Минчигреја, Иван му је дао писмо од кнеза. А Вук Минчигреј је прочитао писмо и рекао:

– Немам готових гусала, треба да их кујем. А ти, Иване Прелепи, треба да дуваш у мехове у ковачници три дана и ноћи без одмора.

Иван Прелепи је три пута за три дана одмарао и Вук Минчигреј се на њега силно наљутио. Хтео је да га поједе. А Иван Прелепи је замолио вука да оде у купатило, да се умије пред смрт. Умивши се, почео је да облачи кошуљу и помиње Аљону Белочелу:

– Хвала ти, Аљона Белочела, што си ми за смрт кошуљу дала.

А Вук Минчигреј је то чуо и пита га:

– Ко је теби Аљона Белочела?

– Моја жена, – каже Иван.

– А зашто ми то раније ниси рекао? Она ми је сестра! И имам готове гусле.

Вук Минчигреј је дао Ивану гусле. Он их је донео и предао кнезу Ладимиру. Захваљујући Аљону Белочелој је остао жив. И данас они живе, медено вино пију. И ја сам тамо био, медено вино пио – на уснама је текло, а у грло није протекло.