Redakcija ИВАН ПРЕЛЕПИ И КНЕЗ ЛАДИМИР
Белоруска народна бајка
Извор:
Златна птица: белоруске народне бајке / приредио и предговор написао Иван А. Чарота; превела са белоруског Дајана Лазаревић. – [Глушци]: Удружење поетских стваралаца, 2020 (Београд: Pharmalab). – 199 стр.; 25 cm
Живео једном Иван Прелепи, сироче несрећно и служио је кнежевима, господи и јунацима. Није имао ни богате одеће, ни добре речи. Упутио се он код кнеза Ладимира, кијевског самодршца многомилостивог. Служио је он код кнеза три године – и даље није имао ни богате одеће, ни речи добре.
Дочекали су Васкрс. Кнез Ладимир је почео да скупља своје слуге. Имао је Аљошку – лаког на језику, слаткоречивог. Кнез Ладимир пита Аљошку:
– Нико се не љути на нас? Ниједна душа?
– Има код нас Иван Прелепи, сироче несрећно. Он се љути.
Позвао је кнез Ладимир Ивана код себе и даје му кожу кунице нечињену и бунду нешивену.
– Ево ти кожа нечињена и бунда нешивена. Да себи ове коже обрадиш и бунду сашијеш и да са мном сутра на јутрење пођеш!
Примио је то Иван Прелепи, сироче несрећно и горко заплакао. Пошао је он на реку Дњепар и размишља да у њој сконча. А ту види – иде до њега баба, пласт сена.
– Зашто ти, Иване Прелепи, сироче несрећно, тугујеш? Ја ћу помоћи у твојој невољи, мајком ћеш ме за то звати.
– Зваћу.
– Па, седај на мене.
Стара баба је превезла Ивана на други крај реке. Тамо кућа – не може се замислити, ни погодити, може се само пером исписати. Доноси га баба до врата, куца, искаче напоље девојка – Аљона Белочела.
– Ево ти друга, зваћеш га својим мужем.
– Зваћу.
– Онда му кожу кунице спреми и бунду сашиј. И испрати га са кнезом Ладимиром на јутрење.
– Иди, друже мој Иване Прелепи, на спавање, – каже Аљона Белочела.
А сама излази на трем и виче снажним гласом! Прилазе јој све слуге.
– Зашто нас вичеш?
– Ево, држите, да кожу кунице припремите и овог тренутка је сашијете.
Ујутро је Аљона Белочела почела да буди Ивана:
– Устај, друже мој, ето бунда је готова. Звоне за јутрење.
Иван Прелепи, сироче несрећно, обуче ту бунду. Тада му Аљона даде три јајета.
– Једним јајетом поздрави кнеза Ладимира, другим свештеника, а треће донеси кући.
После јутрења Аљошка – лак на језику, слаткоречив, каже Ивану:
– Поздрави, брате, и мене.
Поздрави Иван и њега. Долази кући, а Аљонка му каже:
– Поздрави мене!
– А ја сам, – каже Иван оборивши поглед, – Аљошку поздравио…
– Глупо си урадио. Обезглавићеш себе!
Тада је кнез Ладимир скупио богаташе и сиромахе на ручак и питао богате:
– Па, хвалите се богатством, ја ћу за богатство хвалити! А сироте надарити!
Иван Прелепи седи – ништа не одговара. А Аљошка – лак на језику, слаткоречив, устаје и говори:
– Иван је себи жену нашао, најлепшу на свету!
А Ладимир на то каже:
– Треба га послати код Вука Минчигреја по самосвирајуће гусле. Минчигреј ће га уклонити, а жена ће мени остати!
Тада су написали писмо и послали Ивана код Вука Минчигреја. Успут су му рекли:
– Ако нам не донесеш самосвирајуће гусле, то је теби мач и гиљотина – глава са рамена.
Узео је то писмо Иван Прелепи, сироче несрећно и заплакао. Долази он код Аљене Белочеле, а када је сазнала она о тој причи са кнезом и гуслама, рече:
– Говорила сам ти, да ћете то обезглавити! Па, ево ти шнир, кошуља и панталоне. Када ти постане веома лоше, сети се мене три пута.
Када је допутовао код Вука Минчигреја, Иван му је дао писмо од кнеза. А Вук Минчигреј је прочитао писмо и рекао:
– Немам готових гусала, треба да их кујем. А ти, Иване Прелепи, треба да дуваш у мехове у ковачници три дана и ноћи без одмора.
Иван Прелепи је три пута за три дана одмарао и Вук Минчигреј се на њега силно наљутио. Хтео је да га поједе. А Иван Прелепи је замолио вука да оде у купатило, да се умије пред смрт. Умивши се, почео је да облачи кошуљу и помиње Аљону Белочелу:
– Хвала ти, Аљона Белочела, што си ми за смрт кошуљу дала.
А Вук Минчигреј је то чуо и пита га:
– Ко је теби Аљона Белочела?
– Моја жена, – каже Иван.
– А зашто ми то раније ниси рекао? Она ми је сестра! И имам готове гусле.
Вук Минчигреј је дао Ивану гусле. Он их је донео и предао кнезу Ладимиру. Захваљујући Аљону Белочелој је остао жив. И данас они живе, медено вино пију. И ја сам тамо био, медено вино пио – на уснама је текло, а у грло није протекло.
