Biljana Vićentijević: Ružan san

S posla sam se vratio kasno, vidno umoran. Ne kažem da radim težak posao, nisam ni previše odgovoran. Ja samo prosledim zakone koje smo usvojili na sednici Narodne skupštine. Trudim se da se uklopim kao Narodni poslanik. Često sam u dnevnim novinama, tabloidima. Najmanje pišu o državnim poslovima koje vodim, više o relativno izmišljenim aferama. Sad malo lažem, to je profesionalna deformacija. Svaki političar ima ,,mutne” poslove. Zakitio sam se i ja na vreme, jer ne želim među partijskim prijateljima da budem crna ovca. Naravno, demantujem sve optužbe i zlobne komentare. Uvek me prvo pitaju koliko imam nepokretnosti, koliko sam platio lokale, otkud mi fabrika u suvlasništvu rođene sestre? Za žene koje se pojavljuju da i ne govorim. Uz mene su kao da im život zavisi. Ne smeta mi, kao ni mojoj zakonitoj supruzi.
Otvorio sam frižider, uzeo lav pivo i seo u kožnu fotelju. Jelisaveta, moja žena otišla je do kozmetičara. Obično se zadržava više sati. Zaspao sam iznenada.
,,Radoje! Radoje!”
,,Molim?! Šta me budiš Jelisaveta?”
Otvorih oči, i vidim da nisam u svojoj kući. Moja je, ali nedorađena, neokrečena. Nameštaj star i pohaban. Gde sam to ja? Jelisaveta moja žena, al ko da nije!? I ona izgleda drugačije. Nema šminku, ugojila se, nekako sva neuredna!? Bolje da zatvorim oči.
,, Aman Radoje, ustaj već jednom. Nemam vremena da stojim ti nad glavom. Pečem hleb!”
,, Ti pečeš hleb!? E jadan onaj ko ga jede.”
,, Ti ga jedeš već deset godina. Ne igraj se samnom, traži te komšija Gvozden.”
,, Ko?”
,,Pita da cepaš drva. Plaća odmah.”
,,Zar ja da mu cepam drva!? Poslanik u skupštini!?”
Jelisaveta me pogleda nekim čudnim pogledom.
,,Zar nisi kod kozmetičara? Vratila si se gora nego kad si otišla. Na šta samo ličiš?”
,,Da je sreće da jesam. Ličim na ženu koja je uz šporet, sudoperu i peglu.”
Odćutao sam i ustao. Valjda da sečem drva!? Nasekoh dva kubika, Gvozden mi plati. Vračam se kući koja ne liči na moju. Ova oronula, fale joj crepovi. Siromašna. Uđoh u dnevnu sobu, i zatičem na sve strane račune. Neplaćena struja, voda, đubre, porez na kuću, telefon isključen. Ko sam to ja?? Pogledah se u ogledalo. Radoje jesam, ali sav bradat i aljkav. Radnik bez posla!?
Dođoše deca iz škole. Na njima stara obuća, tanke jakne, a zima. U glas mi rekoše:
,,Nisi nam jutros ostavio rate za knjige, ni za eskurziju !?”
Uhvatih se za glavu. Seo sam za sto da ručam. Najlošiji parizer, buđava pašteta iz EU mi se smeše. Hleb Sava najeftiniji, i nekaloričan mi preseče apetit. Prošetah kućom. Sve odiše nemaštinom. Setih se svojih kožnih cipela. Nema ih. Nemam ni cipelarnik, niti kožnu ugaonu garnituru. Nema ni saksije retke noćne orhideje u ćošku. Doneli smo je sa zadnjeg letovanja kada smo o trošku države bili na Maldivima.
Televizor samo jedan i to stari tip.Pored njega mali tranzistor.Uđe Jelisaveta noseći drva u rukama.
,,Jeli šta je ovo? Neki film, skrivena kamera!? Koliko te plaćaju da se ludesaš ovako?”
,,O čemu ti to Radoje?”
,,Gde su ti kola? Kupio sam ti Mini Morisa. Kažeš da je to prestiž u društvu.”
,,Tebi Radoje nije dobro. Tih hiljadu dinara što si danas zaradio udarile te u glavu!?”
,,Znaš koliko imamo tajnih računa, a govoriš o hiljadarci? Priznaj da si se sve ovo dogovorila sa Pinkom, i da se celi svet smeje Radoju?”
,,Saberi se, inače ću zvati doktore! Mi ovako živimo dugi niz godina. Samo za danas, i to uspešno. Siromašni smo, ali se pošteno borimo za parče neba.”
,,Ko da si pomerila pameću. Da li čuješ sebe?”
,,E sad si pretero’ sve granice U kući imamo samo hiljadu dinara, a ti se žališ. Ovo je i više nego uspešan dan. Juče smo jedva hleb kupili. Danas su te zvali u biro za zapošljavanje. Kažu ima besplatna prekvalifikacija. Vidiš i sam da idem od Ljubine, žene onog neradnika poslanika. Prala sam joj prozore, sređivala celu kuću. Platila je. Dade mi hiljadu dinara, i nešto stvari za decu.”
Nisam mogao da verujem šta mi priča moja Jelisaveta. Ona da pere i rasprema!? Pa ona ima nekoliko kućnih spremačica, kuvaricu… Da li ja ovo sanjam?
Oglasi se zvono na terasi. Otvorih, a ono policija!?
,,Dobar dan! Vi ste Radoje Pantelić?”
,,Da, izvolte!”
Komšije se žale na vas da držite svinče u pomoćnoj zgradi. Znate da zakon to ne dozvoljava?”
,,Svinče!? Ne držim svinče!!”
,,Naravno da držite, čuli smo ga u dolasku, ugrožavate životnu sredinu u gradu?”
,,U redu srediću to, nemojte pisati kaznu.”
,,Kazna mora da se piše. Takav je zakon. Hiljadu dinara da vam dalje ne šaljemo.”
Dadoh s mukom zarađen novac.
Zatvorih vrata za policijom, i taj zvuk me probudi.
Moja dnevna soba se ukaza predamnom. Sve na svom mestu, kao i kada sam došao. Jelisaveta se pojavi na vratima sređena, i nasmejana. Mini Moris je tu, kožne cipele isto, računi plaćeni.
Rekoh:
,,Slušaj Jelisaveta, imao sam ružan san. Šta misliš da uplatimo aranžman za
Tajland? Danas je to hit, a i moram da osetim da sam iznad svih pravila i
zakona života. Ionako narod to plaća.”
,,Naravno ljubavi. Idemo na Tajland!”

Biljana Vićentijević, živi u Valjevu, Srbija. Voli da piše pesme i kratke priče. Piše dva romana.