Redakcija Napunila sam dvadeset pet godina.
Gospođa Vjera je gotovo slepa, a vidovita. Ulazi u poslastičarnicu i pravo se upućuje ka stolu pored velikog prozora. Gde ima najviše svetla. Naručuje žito sa šlagom i čašu vode. Moli da čaša bude od obojenog stakla, ukoliko imaju takvu. Pa da, lakše će je uočiti na belom mermernom stolu, naravno, bez stolnjaka.
Polako ispijam kafu i umačem kocku šećera u već ugrejanu vodu, u čaši od prozirnog stakla ispred sebe. Povremeno pogledam u gospođu (tada još ne znam njeno ime). I ona čkiljeći pokoji put pogleda mene. Zašto mi se čini da bi zapodela razgovor? A da ja počnem prva, i ovako nema nikoga osim nas u celoj ovoj velikoj poslastičarnici! Jedno poznanstvo više nije naodmet.
Ništa ne govoreći, daje mi otvorenom šakom znak da prevrnem šolju na tacnu. Kako li je s udaljenosti od dva stola spazila da sam otpila i poslednji gutljaj. Snebivam se, nisam sigurna da sam je dobro shvatila. Dižem šolju uvis i gestom pokazujem: treba li da je okrenem. Ona klima glavom.
Crni talog govori: „Čekaćeš ga dugo. Ali pojaviće se u tvom životu. I obeležiti ga. Kapetan. U beloj uniformi, sa šapkom. Visok, snažan a brižan. I belog lica. Nemoj tragati za njim, budi strpljiva; doći će, doći će. Sam.“
Prvo leto posle proročanstva crnog taloga, iliti gospođe Vjere. Brod. Jedrenjak. „Gortan“. Spaja dalmatinska ostrva i vozi dokone turiste svih fela. Ne držim se saveta; hitam ka kapetanskom mostu ne bih li ga ugledala. I jesam. Da, bela uniforma, umesto šapke ‒ crna, crna kosa sa belim pramenovima, put tamna, koža izborana, išibana suncem i vetrom (koji kič-stereotip). Prilazim mu s leđa; iznenada se okreće i odmerava me. Ne, ne može to biti Moj Kapetan. Ovaj deluju surovo i preteće. Uz to, za ploču na komandnom mostu udenute fotografije crnog dečaka i riđe devojčice. I jedne žene u šarenoj haljini. Porodica. Da, ne može biti to Moj Kapetan.
A zašto KAPETAN mora biti kapetan broda. I avion ima svog KAPETANA. Takođe u beloj uniformi.
Let za Moskvu je turbulentan, otvaraju se nespretno zatvoreni pretinci iznad glava putnika i odložene kese i jakne padaju na glave onih koji sede ispod njih. Deca plaču, odrasli se junače, stjuardese su užurbane, neubedljivo skrivaju svoju nelagodu i oprez.
„Poštovani putnici! Govori vam kapetan P.“ Kapetan!?
Probijam se uskim prolazom između sedišta i nehotice zakačim stjuardesu, poslužavnik u njenim rukama zaigra. Usiljeno se osmehuje; molim je da me odvede u letačku kabinu. Zašto? Pa, dobro, može, samo kad izađemo iz oluje.
Kapetan P. zaista ima belu kosu. A kad se prenut šumom otvaranja vrata kabine okrene, vidim mu i belo lice. I počinjem da se smejem! Od njega sam koju godinu ranije kupila polovan automobil. Prepoznajemo se ‒ otvara u to ime onu bocu sa žutom zagasitom tečnošću, po kojoj su ozloglašeni piloti. Moskva će ovako biti sve bliža.
Ni on nije Moj Kapetan. Dobro je slutio crni talog: neću ga sama pronaći. Čekaću, pa da vidim ko je i kakav je.
***
Imam pedeset i pet godina.
Dugo, dugo već spavam sama. Ni s kim ne delim ni sobu, ni postelju, ni obed. Čitam do kasno u noć, slušam muziku, i utonem u san neposredno pošto čujem da je preleteo onaj na liniji Beograd‒Moskva (ja sam mu odredila putanju), i ispratim kroz sklonjene zavese njegova treperava svetla na crnom nebu, sve dok ne zamakne u daljinu.
Ne znam koliko sam spavala. Noćni minuti nemaju realno trajanje, baš koliko ni san, traju li satima ili sekundama, ko će ga znati. A znam da sam spavala jer sam sanjala. Kapetana. Pravog, pravcatog. Onog! Onog na čiji proročki susret čekam već trideset godina. Jeste visok, i snažan, i sav beo, i lep, i nežan. Kako znam da je nežan? Znam jer me prima za ruku i izvodi iz imaginarne snovne sobe na tihu, usnulu ulicu, kao da me prati kući posle sastanka. Od topline tog dodira, vreline tog dlana, lepote tog osećanja pripadnosti i zajedništva, od udara i naleta nečega iskonski jezgrovitog i intimnog, silnog, budim se uz vrisak, kao da sam bila u središtu užarenog vulkana. Da , to je on! A gde da ga pronađem?
Divno je majsko jutro posle lepog (ali i teškog) sna. Koračam ustaljenim stazama, poznatim ulicama, prelazim raskršća i zaobilazim parkirane automobile, na svom putu do posla. I u sebi puštam kadrove sanjanog filma koji se zove: U potrazi za Njim.
Sada sam već u svojoj radnoj sobi, kako zovem onaj prostor koji drugi nazivaju kancelarijom. Udobno mi je i ugodno u njoj jer je ne delim ni s kim (kao ni sobu, ni postelju, ni obed). Na zidu su Dorini akvareli, razglednice Igrana, portret Puškina, velika fotografija kuće u Varoši, a na prozoru saksije sa cvećem, čije sam seme donela iz Dalmacije. Na stolu šarmantni nered ukrivo poslaganih knjiga i raskupusanih rukopisa koje treba da iščitavam. Zelena keramička duboka šolja za čaj još uvek je prazna. Dok čekam da mi je poslužiteljka napuni, pozivam telefonom prijateljicu i ushićeno joj prepričavam noćašnji san, uz izlizanu reečnicu: „Eh, kad bi se lepi snovi nastavili i na javi.“
Spustivši slušalicu, primećujem da moja zelena šolja ima samo jednu dršku. Desnu. Gde je leva? Bacam pogled na Puškina, njegov desni profil (desni prema meni) ‒ nema nosa, samo čupava grgurava kosa na toliko puta reprodukovanom portretu. Misterija. Kući u Varoši nedostaje polovina: prozor ka ulici i ružičnjak ispod njega, a jelka pored ograde kao invalid bez leve ruke, prepolovljena uzduž. Na koricama knjige ispred mene ne piše ČITANKA već ITANKA. Širim prste i gledam svoje ruke. Nedostaju dva prsta: mali, i onaj domali na kojem nosim majčinu burmu. Ovo već nešto nije u redu. I u jednom trenu prasak u glavi, crno ispred očiju gusto kao crno nebo u oluji, i samo glas koji dopire ko zna otkuda: „Evo ga vaš čaj, kasnim malo jutros.“
Nije zakasnila. Stigla je na vreme. Da me na vreme hitno prebace u bolnicu. Lekar je rekao: moždani udar. Srednje jačine. I pomilovao me je po obrazima. Pretpostavljam da me je milovao jer nisam ništa osetila. Mislila sam zato što sam zaboravila kako izgleda dodir muške ruke po koži. A nije bilo zato. Bio je to znak da je dijagnoza bila tačna…
Oporavila sam se brže nego što je iko mogao i da predvidi. Sa svojom prijateljicom polako šetam parkom, početak je juna, vazduh treperi, miriše bilje, život buja. Sa svojom prijateljicom kojoj sam telefonom prepričavala san. I u jednom trenutku ona prozbori: „Nisam htela onda da ti kažem. Kapetan u tvom snu nije bio kapetan. Bio je to tvoj ANĐEO ČUVAR.“
