Redakcija Branislava Marković
PRVA DEVOJKA
Uroš je u ponedeljak odvezao Anu u porodilište. Po savetu doktora Vidaka, bolje da tamo leži i čeka Veliki dan, nego da iznenada u panici pakuju torbu i u nevreme hitaju u bolnicu.
Danas je četvrtak. Još se ništa nije dogodilo. Zivka me na svaki sat, nestrpljiv je, pa i uplašen. Otkako mu je umrla majka, a ima od tada koja godina, nekako mi se približio, izgradio poverenje i potrebu za mnom. A dok je bio mali, ponašao se kao nevaspitano derište, što je njegovu majku, moju najbolju prijateljicu, izluđivalo i nagonilo i na koju vaspitnu packu. Taman posla da odgovori na dosadno stereotipno pitanje kako je u školi (a odrasli zaista i ne znaju šta bi drugo da priupitaju), ili da se ponudi da ode da kupi novine ili hleb.
Vreme je prolazio, Uroš se zamomčio, uozbiljio, nešto škole izučio, od majke se u neskrivenim suzama oprostio, i krenuo u svoj samostalni život. U stvari, u život sa Aninom podrškom.
I evo, danas, u četvrtak, dok ustreptao iščekuje da postane otac, poziva me da izađemo i u nekoj bašti popijemo kafu. Ček pobeći, važnije je da budem uz dete, pomognem mu da u razgovoru odagna strepnju, i razmišlja o nečem drugom. Oblačim laganu letnju haljinu, sandale za more i spuštam se stepenicama jer lift koristim samo za “gore”.
Čeka me, nekako obasjan, produhovljen, za nekoliko dana očvrsnuo, drugi lik, drugi momak. Pomislim kakva li će tek promena nastati kad postane otac, kad privije uza se dek rođenu veknicu i začuje joj prvi plač. Hvata me ovlaš za lakat i pomaže da preskočim tek iskopanu rupu u parku, pa se lagano upućujemo do kafanske bašte. Sad me drži pod ruku, nekako pokroviteljski, pa i ja počinjem da osećam zaštitu koja izbija iz njega. Namerno ga ništa ne zapitkujem o Ani, o vestima, prepričavam mu sinoćni događaj s komšijskom dečurlijom koja je praćkama lomila sijalice ispred zgrade. U jednom trenutku, povuče ruku, zastade, lice mu se razli u najtopliji osmeh, i napravivši dva-tri koraka, ruku raširenih kao orlova krila, zgrabi u zagrljaj… jednu žensku osobu.
Da, žensku osobu jer u prvi mah nisam mogla da razaznam ko je to pred nama: da li devojka, da li starica, da li klinka ili moja vršnjakinja. Čudna pojava. Niska, vrlo niska, pa se Uroš sa svoje hercegovačke kršne visine savio dopola. Kosa u razbacanim uvojcima izgorelim od mini-vala, pramenovi od kestenjastih, nebo plavih, do ljubičastih… Oko čela somotska traka s našivenim zvezdicama, minđuše u obliku karika vise gotovo do ramena… A garderoba: praznik šarenila za oči. Suknja, zapravo dve suknje, ispod kraće viri desetak centimetara one duže, cicane, rascvetale se od latica i zelenih listova, široke, prednja strana duža od zadnje. O ramenu joj visi heklana torba od debelog konca, a dugačke ručke obmotane u kožne trake. Hipi devojka! Iskočila iz istorije, pobegla iz neke komune, doletela sa Vudstoka, drugarica Hendriksova, fali joj samo gitara koja se klati na kaišu iza leđa. Neobična pojava. I još neobičnije lice. Sitno, zborano, išarano bezbrojnim pegama, uvelo, pomodrelo od duvana, i na njemu, kao kontrast ili paradoks, ogromne, sjajne, krupne klikeraste oči. Dva staklenca-šarenca.
Uroš klikće i ne ispušta je iz zagrljaja. A ona se potpuno prepustila. I najzad mi je predstavlja:
̶ Banjo, ovo je Maja. Moja prva devojka.
***
Sedimo u “Ladu”. Ispred nas limunada i espreso. Rano je za nešto žešće. Mada osećam da bi Urošu i te kako prijala jedna ljuta. Vrpolji se. Grize nokte.
̶ Ma, moram da ti ispričam. Ili ću pući. Već sam ti rekao, Maja mi je bila prva prava devojka. Znaš na šta misliš. Lepa je to priča, a možda i pomalo tužna. Kako za koga. Verovatno se čudiš; primetila si da nije baš u cvetu mladosti. Uprkos garderobi. Ona joj je zaštitni znak decenijama. Zbog nje su mnogi mislili da je lujka. A nije. Divna, divna osoba. Mislim, i ̶ nesrećna. Pitaš se sigurno otkud ona u mojoj životnoj priči. Jednostavno, desilo se.
Negde sredinom gimnazije počeo sam intenzivno da se družim sa Filipom. Čim je došao u naše odeljenje, naprečac smo se sprijateljili. Da li se ljudi prepoznaju, da li otkriju jedni u drugima nešto svoje, zajedničko, nešto što samo oni dele. Možda smo se nas dvojica prepoznali kao sinovi koji rastu bez očeva. Ne znam, često sam se pitao da li se taj beleg tako jasno vidi na čelu. Počeo sam da odlazim u njegovu kuću, živeo je s bakom, majkom i tetkom. Gotovo patološka situacija, momak sa tri žene, rizik da zastrani, da ne razvije u potpunosti svoju muškost bez očinske figure. Mene su primili kao drugog sina, raspitivali se za mamu kad je obolela, radovali se njenim oporavcima, brinuli kad b brat i ja ostajali sami dok je ona u bolnici ili kad radi u noćnoj smeni ̶ znaš i sama koliko su nam finansije bile tanke. Jedno vreme se kod njih pojavljivao izvesni Miša, Majin tadašnji momak. Kustos. Mislio sam da mu je to prezime. Ona se smejala. To mu je zanimanje. Tada sam prvi put čuo i za tu reč i za to zanimanje. Bio je neobičan tip. Imao dugačak, tanak konjski rep, nosio pretesne farmerke i široke šarene košulje. A bio prepametan. Tako sam ga, bar, ja procenio, iz svog gimnazijskog doba. Zanimljivo je pričao, opisivao galerije po evropskim gradovima, dovlačio teške knjige o istoriji umetnosti, proučavao ih i sam pokatkad nešto naslikao. Mislim da ga je Maja volela. Slepo.
I dok je on lebdeo sa svojim umetničkim snovima, Maja je predavala matematiku u jednoj srednjoj školi. Nekoj stručnoj. Učenici su je prihvatili onakvu kakva jeste, živu sliku nekadašnjeg, izumrlog pokreta dece cveća, poštovali njen stav da vrednuje samo znanje i pomalo se čudili što im persira. To nijedan drugi profesor nije radio.
Bilo je proleće kad je Miša prestao da dolazi. Umesto da se rascvetava, cveće na Majinim suknjama počelo je da vene. I gubi boju. A bilo je leto kad me je Joca oborio na popravni iz matematike. I bilo je vrlo toplo kad sam postao đak tetke svoga druga. Dvostruki đak, shvatio sam jedne večeri kad je uzaludno pokušavala da mi objasni neku trigonometrijsku funkciju. Ona je zamuckivala i svaki čas brisala ono što bi napisala, grešila, a ja nisam ni znao gde se nalazim, do mene su dopirali samo nejasni odlomci matematičkih pojmova, i činilo mi se da me opija miris koji je dolazio sa cvetova na njenim suknjama koji su opet počeli da se rascvetavaju. Opijen, shvatio sam koliko su joj lepe oči. Kao dva klikera staklenca, šarena, kojima sam se igrao u detinjstvu.
***
… Ćutala sam i mislila neku svoju storiju. Onda mu je zazvonio mobilni telefon. Posle prihvatanja poziva, prvo je odskočio sa stolice, podigao ruku, viknuo, pa se naglas nasmejao. Gromko i snažno. Pa seo.
̶ Banjo, rodila se… ̶ Isprućio se preko stola, dohvatio me za glavu obema rukama, sočno coknuo u obraz, oči su mu bile poluvlažne, gledao me je netremice, i uzviknuo:
̶ Čuješ li, rodila se… Maja. Čuješ li me dobro: rodila se Maja.
