У последње време људи губе машту, гледају само испред себе и прихватају чињенице које нису доказане. Биљке су сврстане у жива бића − зашто? ,,Зато што дишу и хране се“, рекла би већина. Међутим, ако су жива бића, требало би да имају сопствени живот, неки циљ, требало би да живе. Како биљке могу имати живот кад не могу да се крећу? Можда је њихова душа у виду лишћа…
Дошла је јесен, лишће је опало, изузев једног, листа жалосне врбе. Остало лишће однео је ветар, а овај лист је био усамљен, без породице, без икога. Киша је пљуштала, ветар је носио све пред собом, али лист се и даље држао. Уливао је себи наду да ће још дуго остати прикачен за дрво, јер није желео да иде у непознато. Међутим, следећег дана, плавокоса девојчица га је откинула и истог тренутка бацила на тло. Лист је осетио бол. Осећао се чудно. То је био тренутак који се дешава само једанпут. Није знао ни шта се дешава, јер не види. Не види? Људи мисле да се може видети само очима и убеђени смо да је то једини начин, али ми не знамо ни једну тајну природе. У ствари, лист је све видео и патио је. Био је најлепши, на његовом телу преливале су се топле боје, али није марио за то, сламао га је бол. Дани су пролазили, а ветар је водио лист у сасвим непознате крајеве. Полако се приближавала зима. Најзад је пао први снег. Лист је био затрпан. Смрзавао се. Деца су се ваљала по снегу, притискала су беспомоћан лист, једва је дисао. Пролазници су коментарисали беле капуте дрвећа и биљака. Зашто снег називамо „белим капутима“? Капути греју, штите нас, а снежни капути нити греју, нити штите дрвеће. Људи мисле да све знају.
Снег се топио и топио, док се на крају није потпуно отопио. Листу је било лакше. Певао је, а песма се утапала са цвркутом птица и дечјим гласовима. Дошло је пролеће. Рађале су се нове биљке, све лепша од лепше. Лист, међутим, није лепо изгледао. Његово тело било је браон што није пролећна боја. Остала створења су га задиркивала. Заљубио се у висибабу. Није могао да јој приђе, јер није било ветра. Она је била много лепша. Туговао је и полако се распадао. Љубав га је уништавала. Сунце је сијало све јаче, приближавало се… Лист није издржао и распао се. Од љубави? Људи мисле да све знају…
Дијана Хаџиефендић, 8а
Основна школа при Математичкој гимназији, Београд
професорка: Анђелка Петровић
Истакнута слика: Ученице и ученици београдске Математичке гимназије и основне школе при истој гимназији чији су радови похваљени на 3. међународном конкурсу часописа Авлија за најбољу причу и пјесму у региону за 2013. годину