Dimitrije Bukvić: Dan pobede

DAN POBEDE

– Baš si se zalepio za tu fijoku – primeti otac.

– Šta ćeš, ćale. Kad diplomiram, biću arheolog. Kopanje po prošlosti mi ne gine – nasmeja se sin, pa nastavi da rovari po dedinim ratnim uspomenama.

– Krivo mi je što jednu stvar nikad nisam pitao dedu… – reče ocu koji je pravio kućicu za Jupija.

– Šta to? –  čuknu otac ekser u temelj budućeg psećeg staništa. U njegovim rukama, čekić se tresao kao da je pneumatski.

– Kako je to kad ubiješ čoveka – kaza sin, pa iz ladice izvuče znamenje čiji se okrajak promolio ispod beretke sa petokrakom.

Bio je to orden za ratne zasluge.

Jupi, kučkin sin iz mešanog braka jazavičarke i goniča, trčkarao je po garsonjeri. Žute dlake krunile su se sa njega.

– Glupa džukela! – dreknu otac, spazivši rutavi trag – Kol’ko se linja, čudo da nije ćosav. Na mesto! Odma’! – poterao je vikom četvoronošca u ćošak.

– Znaš – nastavi sin – deda mi je celog života prič’o samo o pobedama. Voleo sam te njegove priče. I sad ih se sećam. Kad, pred kraj života, on poče da govori i kako je kosio Švabe u bitkama. Hteo, valjda, da se ispovedi unuku. Kad već popove nije voleo. A i poživeo je… Sa kol’ko je, beše, umro? Osamdes’ osam? – nadjačavao se sin sa očevim alatom.

– I osamdes’ devetu je napunio. Pa, dobro, ubijao je Nemce. Morao je. Protiv njih je ratovao. Ili bi oni ubili njega. I ne bi bilo ni mene, ni tebe…

– A kol’ko je im’o kad je otišao u rat?

– Dvaes’ dve… nepune. Pre okruglo sedamdes’ godina – otac pogleda na kalendar tog 9. maja 2000 i neke.

– Vidi, danas je Dan pobede.

– To se sada zove Dan Evrope – ispravi sin oca.

– Nekad se to lepo slavilo… – otac kao da je prečuo ispravku. – Kad god sam bio u zemlji, priključio bih se slavlju. Mada, retko sam s proleća bio kod kuće dok sam radio. Putovalo se dosta. Šljakalo se po svetu. Jednom sam godinu dana bio u Africi. Tri naselja smo tamo gradili – prisećao se otac.

Čitav minut Jupi je proveo na mestu. Pa se uzvrpoljio. Poče da gricka prag pred kupatilom.

– O, bože! Kreten! Žvaće sve što je od drveta. Da me ubiješ, ne znam zašto! Celu kućicu je izgrizao. A sad ja moram da se maltretiram, da mu pravim novu – očev pogled postade odsutan.

Sin nastavi da kopa po fijoci. Nabasa na dedin pištolj.

– Je l’ ova spravica još radi? – upita oca, uhvativši pucaljku za cev.

– Joj, skloni ga! – otac ispusti alat i poče da maše rukama. – Plašim se oružja.

– I ja – položi sin oružje u ladicu.

– Radi, valjda – reče otac. – Nikad ga ne uzimam. Skoro došao neki stručnjak da ga rasklapa i očisti, pa reče da još može da puca. Ima i jedan metak unutra.

– Je li to taj pištolj što je deda stalno govorio da je doneo slobodu?

– Da.

– Iz njega je pucao po Švabama?

– Da.

U fijoci nije bilo mesta za najvredniju uspomenu na dedu. Bio je to radio „Telefunken”, zaplenjen od Nemaca poteranih u bežaniju posle ofanzive; četvrte, pete, sedme… ko će ga znati. Još je bio u funkciji. (Otac je stalno govorio: „Kad Nemac napravi, to radi doveka”.) Blistao je visoko na polici, kao zlatna kruna na pijedestalu, jedini dostojan da bude izdvojen iz škrinje krcate pamćenjem po kojoj je sin preturao. Otac je održavao prijemnik, brisao prašinu sa kućišta, čistio potenciometre i nosio ga na sistematski pregled kod majstora. Sa zvučnika aparata začu se Woodoo Chile. Otac poče da imitira Hendriksov wah-wah:

– Uau-tu-taru-rau-rktk-tau-tau! Hahaaaa! Kako sam ovo nekad cep’o na gitari… Skupi se ekipica, pa odvrnemo „Telefunkena” i sjatimo se oko njega. Svi sa instrumentima na gotovs. Uključimo Radio Luksemburg, pa čekamo da puste pesmu i hvatamo akorde u letu, gde da čekaš da je opet emituju… – otac se osokolio himnom svoje mladosti. U trenu je spojio šperploče. Još samo da ih slepi i – dva zida dnevnog boravka za kucova su gotova.

– Skidali smo „Šedouze”, „Parpl”, „Cepeline”… – nastavio je da nabraja.

– Znam, ćale. Pričao si mi kako ste godinu dana skidali Stairway to Heaven sa Luks… – sin zastade usred rečenice. Ujeo se za jezik. Progutao knedlu.

Ocu su ploče izmakle iz drhtavih ruku. Popadale na parket.

– Kako se slažeš sa majkom? – upitao je potomka.

– Dobro.

– Nema je da se javi.

– U frci je s poslom.

– Ili je još ljuta?

Sin duboko uzdahnu. Vazduh mu je zašištao kroz nozdrve. Skrenuo je pogled. Zaćutao.

Mandat tišine trajao je sekund, do Jupijevog prvog laveža.

– Koji mu je sad! – ponovo se otac prodrao. – Jeo je, vodio sam ga u šetnju, sačuv’o sam ga kad su džukele u parku kidisale na njega…

Jupi je, lajući, potrčao po kući, kao da je predvideo zemljotres. A onda ga je i stvorio. Porušio, redom: svežanj bajatih novina, tronožac u trpezariji, noćni stočić sa lampom.

– Što ga se ne otarasiš? – obrati se sin ocu, pogleda uperenog u izbledelu fotografiju koju je našao. Na slici je bila dedina četa.

– Ne mogu. Obećao sam tvojoj majci da ću brinuti o njemu. A ja držim reč. Zna ona to. Pitaj je kako sam joj, dok smo bili u braku, svirao Stairway to Heaven kad god je htela. I to sam joj obećao – reče otac.

Opet nastade neprijatna tišina.

– Moram da palim, ćale… Mogu li da ponesem ovu fotku? Da imam bar neku dedinu sliku – upita oca.

– Naravno.

Budući arheolog je znao da mu kod kuće ne gine još jedno kopanje po prošlosti, uz večita majčina pitanja. Kako je? Dobro je, mama. Šta dobro, mora da mu se i dalje tresu ruke? Tresu se. Pa normalno, kad je celog života pio. Ne znam, mama. Je l’ opet našao neku drolju il’ ga vreme pregazilo? Ne znam, mama, nije ništa prič’o. Nego, vidi, mama, šta sam našao – sliku sa dedinom četom. Dedina četa? Sve su to komunjare, sine…

– Ajde, da te otpratim – prenu otac sina usred razmišljanja.

Izašli su iz pohabane kutije sa bezbroj prozorskih rupa u kojoj je otac živeo kao podstanar. Pred njima se ukazao trošan pejzaž Rakovice: ruinirana postrojenja, šine obrasle travom, na njima – doživotno parkiran teretni voz.

– U ovoj industrijskoj zoni jedino manastir još radi – osmehnu se sin.

– Sve smo ove fabrike mi izgradili. Crnčili smo u tri smene. A sad… – otac zaćuta, gledajući u kosture gigantskih pogona, pa se okrete prema neuspeloj kućici za Jupija.

Sa sprata iznad dopirali su narodnjaci.

– Nekad Radio Luksemburg, sada Radio Teheran – reče otac, smerno pogledavši ka komšijskoj terasi.

Pa zagrli sina.

– Pozdravi kevu. Neka se javi… ako hoće – ćušnu ga otac po ramenu.

Udaljavajući se, sin je najpre izgledao kao čovek. Idući prema horizontu, sve se više smanjivao. Postajao je najpre senka, zatim figurica, a potom se, sićušan kao šraf, izgubi među izlokanim postrojenjima.

Otac se vrati u kuću.

Jupi se popeo na policu. Kao merdevine su mu poslužile stvari koje je oborio maločas u jurišu.

Grickao je „Telefunken”.

Otac iskolači oči. Ukruti pogled prema psu. Ruke su mu se dodatno zatresle. Osetio je kako mu se sokovi u telu suše i kroz pore izlaze na kožu.

– Zašto ga se ne otarasiš – sevnu mu u glavi sinovljeva misao.

Očevi tromi, izmučeni koraci odzvanjali su u praznoj sobi. Zaustavio se kod fijoke. Izvadio pištolj iz ladice. Oprezno ga uze, sa obe ruke.

I krene prema Jupiju.

Psić je prestao da glođe radio. Čuvši bat, uzdigao je glavicu, iskosio je, pa podigao obrve. Zamahnuo repićem. Zurio odozgo u gazdu.

Otac je stajao mirno. S pištoljem. Nekoliko trenutaka. Dugih kao Metuzalemovi memoari.

„Telefunken” je i dalje svirao u potaji.

Sa radija se začuo Betoven. „Oda radosti”. „Ra-dost is-kra sve le-po-te…”. Na Dan pobede. I metak u cevi pištolja koji je doneo slobodu.

Čim se začu pucanj, Betoven zaćuta. Usred refrena. Kao da je on pogođen.

Umesto „Ode radosti” zaorio se gromoglasan, tužan lavež. I glas spikera: „Dragi slušaoci, izvinite zbog prekida programa…”

Dimitrije Bukvić, rođen 1985. godine u Beogradu. Sociolog, novinar i pisac kratkih priča. Prozu objavljivao u zbornicima mladih autora iz regiona u izdanju „Alme” iz Beograda i banjalučke „Besjede”, kao i u časopisima „Treći trg” (Beogad), „Akt” (Valjevo) i „Svjetlo riječi” (Sarajevo). Za beogradski dnevni list „Politika” piše reportaže i kafanske kozerije, a za portal balkaninsight.com regionalne organizacije Balkanska istraživačka mreža (BIRN) piše analitičke novinarske tekstove o problemima kulturne politike u Srbiji. Na međunarodnom konkursu za poeziju i kratku prozu autora do 30 godina života „Stanislav Preprek” 2011. godine u Novom Sadu osvojio treće mesto.