Др Данко Леовац

доцента Универзитета у Београду, Филозофски факултет danko.leov[email protected]

 

ПОСЛЕДЊИ МУХАФИЗИ БЕОГРАДА (1856-1867)

 

Рад је настао као резултат рада на пројекту Српска нација – интегративни и дезинте- гративни процеси (ев. бр. 177014), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

 

Апстракт: Ферманом од 10. априла 1867. године, насловљеним на кнеза Михаила Обреновића, управа над утврђењима Београда, Смедерева, Кладова и Шапца уступљена је кнезу и српској војсци. Ферман је прочитан на Калемегдану 18. априла, а последњи турски војници са уједно и последњим турским заповедником Београда, Али Риза-пашом, напустили су Србију 6. маја 1867. године. О турским заповедницима београдске тврђаве у 19. веку врло је мало писано. Уз то, изузетно је тешко утврдити и тачне датуме смена појединих паша, те доласка нових. О појединим заповедницима не постоје никакви подаци, те нас не треба да изненађује чињеница што се у постојећој литератури поједине паше помињу у Београду у годинама када уопште нису били на тој дужности, неки су потпуно изостављени, док се за неке чак наводи и погрешно име. Сматрајући ово питање важним, у раду смо приказали последњих десет година званичне турске власти у Београду, преко заповедника тврђаве.

 

Кључне речи: Србија, Београд, Османско царство, кнез Михаило Обреновић, београдски мухафиз.

* * *

У домаћој, али и иностраној литератури, о турским командантима Београда није много писано. Изузетак је рад Радмиле Тричковић, Списак мухафиза Београда од 1690. до 1789. године.[1] Поменути рад је изузетно важан и незаобилазан за истраживаче историје Београда и српског народа у 17. и 18. веку. За живот и рад београдских мухафиза од 1789. године до почетка Првог српског устанка, где је свакако најзначајнији Хаџи Мустафа-паша (1793-1797, 1799-1801), значајна су дела Душана Пантелића, Београдски пашалук после Свиштовског мира 1791-1794.[2] и Београдски пашалук пред Први српски устанак 1794-1804.[3] Деловање заповедника београдске тврђаве у периоду 1804-1807. и 1813-1839. године најбоље се може сагледати у радовима Радоша Љушића, Вожд Карађорђе[4] и Кнежевина Србија 1830-1839[5], као и тротомном делу Михаила Гавриловића о Милошу Обреновићу[6]. Најмање је писано о турским пашама у Београду у периоду од 1839. до 1867. године. Изненађује чињеница да су за готово све београдске мухафизе од краја 17. века до 1839. године утврђени тачни датуми и подаци њиховог доласка у Београд, односно њихове смене, док се за поједине паше из каснијег периода у савременој историографији наводи чак и погрешна година њиховог наименовања.[7]

Мухафиз Београда (Belgrad Muhafizi) је од краја 17. века званични назив за све београдске паше и команданте Београда. Иако је установа мухафиза била карактеристична за ратна и угрожена гранична подручја и тврђаве, од краја 17. века ова установа се поистовећује са редовном уп- равом у граничним подручјима. Та промена и прерастање привремене, војне функције мухафиза у сталну управну означавала је дубоку промену у целокупном војно-административном систему Османског царства.[8] Како је Београд био управни центар пашалука, у њему је била сконцентрисана сва турска власт. Београдска тврђава била је највећа у Србији, са најброј- нијом посадом. У тврђави се, поред војних касарни, налазио пашин конак и две џамије. Београдски везир, уједно и заповедник тврђаве, носио је титулу Светлост. Њега и његову бројну свиту издржавао је српски народ. Првим (1829), Другим (1830) и Трећим (1833) хатишерифом Србија је сте- кла аутономију, а ранија права турских власти знатно су сужена. Према одредбама Трећег хатишерифа регулисан је и статус Београда, односно живот Срба и Турака у њему. Турци су непосредно потчињени београдском везиру. У вароши је забрањено ношење оружја, сем представницима обе власти. Српске полицијске прописе Турци су морали да поштују, а од кнеза се очекивало да не предузима ништа против муслимана, који немају право да подижу никаква здања изван вароши. Кнез и београдски везир требало је да се старају о поретку и чистоћи српске и турске вароши. Према одред- бама истог Хатишерифа везиру је исплаћивано 2.300.000 гроша, од чега је султану слата трећина, а од преосталог дела издржавао се он и спахије.[9]

У периоду од стицања аутономије на месту београдског везира про- менило се двадесетак паша. У последњих десет година турске управе у Београду је промењено чак шест турских заповедника. Наш циљ је био управо да прикажемо, колико је то било могуће, њихове личности и зна- чај, у контексту односа са српским кнежевима и званичном политиком.[10]

 

Топал Осман-паша

У последњој деценији турске управе у Београду најдуже је столовао Топал Осман-паша (Topal Osman Paşa “Şerif Ağazâde”), који се на функцији београдског мухафиза задржао од септембра 1856. до јануара 1861. године. Рођен је у селу код Измира (Смирне) 1804/5. године, од оца Хаџи Шериф- аге. Надимак Топал (хром) добио је јер је у раном детињству повредио ногу и храмао. По завршетку школовања најдуже је служио као поморски официр, а једна од најзначајнијих епизода из његовог живота везана је за службовање код Мехмеда Алије у Египту. По повратку у турску престоницу, из војске је пребачен на административне послове. Године 1848. обављао је дужност гувернера у Измиту, од септембра/октобра 1849. године у Ка-

решију, а потом у Биги. На Кипар је послат 1855. године и са те дужности је дошао на место заповедника београдске тврђаве.[11] „Енергичан паша, смиреног лица са малим, светлим очима које су одисале интелигенцијом … који је као поморски официр научио мало француског”[12] боравио је у српској престоници у врло турбулентним годинама.

Осман-паша је у Београд дошао у години потписивања Париског ми-ровног уговора, а један од његових главних задатака било је искорењивање руског утицаја у Кнежевини Србији. Промене у Србији паша није могао да прати са дистанце. Након откривања Тенкине завере (1857) и затварања већине саветника, кнез Александар Карађорђевић је покушао да скрши моћ Државног савета. Међутим, осуде и смене, те окрутно поступање са затвореницима довели су до протеста како у земљи, тако и у иностранству. Због тога је у Србију послат, од стране Порте, специјални изасланик Етем-паша. Деловање Осман-паше заједно са специјалним изаслаником, који су захтевали враћање у оквире деловања по Четвртом хатишерифу (тзв. Турском уставу), по коме се кривица саветника морала доказати на Порти, до краја су урушили углед кнеза. Са ослобађањем саветника, њиховим враћањем на претходне дужности и доношењем измена и допуна Закона о устројству Савета, углед и моћ Савета су поново обновљени.[13] Међутим, Осман-паша није рачунао на чињеницу да ће враћање у прописане оквире и слабљење власти кнеза Александра, врло брзо довести до повратка Обреновића на престо. Иако је паша био противник сазивања Светоандрејске скупштине, уз подршку Порте, није успео да је спречи. Само бекство Александра Ка- рађорђевића у београдску тврђаву и налажење уточишта под скутом паше водило је његовом неминовном свргавању са престола, као издајника, што је и учињено одлуком Скупштине од 23. децембра 1858. године.[14]

Порта је морала да призна избор Милоша Обреновића за кнеза, у ја-нуару 1859. године.[15] Кнез Милош је у Београд стигао 6. фебруара, а већ наредног дана кнеза су посетили сви инострани конзули и Осман-паша. На Калемегдану је 9. фебруара прочитан султанов берат, којим је Милош потврђен у кнежевском достојанству, а кнез је истог дана потписао Прокламацију свему народу србском, истакавши да ће земљом владати као наследни кнез, те да је његов син Михаило законити наследник престола и будући српски владар. Већ приликом ових догађаја био је приметан јак анимозитет између српског кнеза и београдског паше.[16]

Уједињење Влашке и Молдавије, отварање италијанског питања, напета ситуација у Србији и намере кнеза Милоша да поврати наследство престола, суспендује Хатишериф из 1838. године и коначно исели Турке, стављали су београдског пашу у изузетно тежак положај. У свом деловању највише је наилазио на подршку аустријског и британског конзула у Београду. Један од највећих сукоба Осман-паше и кнеза Милоша везан је за смрт Томе Вучића Перишића.[17] Одмах након Вучићеве смрти, 12. јула 1859. године, почеле су да круже гласине да је отрован. Паша је по сваку цену желео да докаже да је за Вучићеву смрт одговоран кнез Милош, инсистирајући да се обави обдук- ција. Кнез је одбио да дâ дозволу, образложивши тај поступак чињеницом „да се обдукција коси са православном вером, те да би била узрок народног незадовољства”. Био је то пораз Осман-паше, који је јасно увидео да је кнез Милош знатно јачи владар од кнеза Александра, те да ће спречити било какво мешање турских власти у унутрашње послове Кнежевине.[18]

Ситуација у односима Осман-паше и српског кнеза није се битније променила ни након ступања на престо кнеза Михаила. Истог дана када је умро кнез Милош Обреновић, кнез Михаило је потписао Прокламацију Моме љубезном народу, којом је објавио да на престо ступа као наследни кнез „сходно царским хатишерифима”, али се истовремено позвао и на Закон о наследству престола. Да не би у потпуности увредио Порту, кнез је објавио да ће се обратити сизереном двору, ради добијања прописаног берата.[19] Наредног дана, око 16 часова, Осман–паша, београдски мухафиз и сви страни конзули пристигли су код кнеза, изјављујући му саучешће због смрти оца, али истовремено и честитке поводом ступања на престо.[20] Иако је паша рачунао да ће млађи кнез водити помирљивију политику, те да ће и његов односа према Турцима бити снисходљивији, ситуација приликом читања султановог берата кнезу Михаилу показала је сасвим другачију слику. Берат је потписан од стране султана 19. октобра 1860. године, а у Београд је донет месец дана касније. Мишљење о Берату кнез Михаило је изразио тиме што је одбио да се исти прочита уз велику свечаност на Калемегдану, како је налагала традиција. Уместо да кнез оде у београдску тврђаву, Енис-бег и Осман-паша су са Бератом дошли код кнеза, у Топ- чидерски конак. У двору, на скромној свечаности, Берат је прочитан 19. новембра 1860. године. Том приликом кнез је изјавио лојалност сизереном двору, али је истовремено нагласио да ће владати као кнез који који чува и брани народна права и установе.[21] Последњи део кнежевог говора тур- ски представници су примили „погнуте главе”, а обезвређивање примања Берата, показало је даљи правац кнежеве политике према Турској. Био је то уједно и последњи званични сусрет кнеза и Осман-паше, који је смењен 23. јануара 1861. године и 7. фебруара је отпутовао у Босну.[22]

 

Хуршид-паша

 

На његово место постављен је Хуршид-паша (Hurşid Paşa Kara), са функције паше у Видину, који је први аудијенцију код кнеза Михаила имао одмах по доласку у српску престоницу, 22. фебруара 1861. године.[23] У време његовог боравка у Србији, одржана је чувена Преображенска скупштина, на којој су усвојени значајни закони (о Народној скупштини, о Државном савету, о устројству народне војске и плаћању пореза по имућности), који су практично мењали Хатишериф из 1838. године. Хуршид-паша се није много мешао у унутрашње послове Кнежевине, пославши само протестно писмо кнезу Михаилу због усвајања Закона о народној војсци. Након смири- вања ситуације и паша је остатак времена провео у Београду врло мирно. Био је тамнопут (отуда и надимак Кара), омањи растом, али јаке грађе.[24] У Београду се задржао мање од годину дана. Смењен је у фебруару 1861. године, а 8. марта наредне године послат је у Херцеговину.[25]

 

Ашир-паша

 

За новог београдског пашу именован је Ашир-паша (Aşir Paşa).[26] Службу је започео у преводилачкој канцеларији. И нови паша се у српској престоници задржао мање од годину дана, а остаће запамћен као турски заповедник који је наредио бомбардовање Београда. За време Ашир-паше ескалација насиља између српског и турског становништва у Београду  и осталим градовима–тврђавама била је прилично честа. Сукоби су од маја 1862. године постали свакодневни. Упркос напорима српских вла- сти да смире страсти, Ашир-паша, који је био практично надређени свим Турцима у Србији није уопште реаговао. У недељу, 15. јуна 1862. године, нешто после 18 часова, у Београду је дошло до инцидента који је Србију и Османско царство довео на ивицу рата. На дорћолској Чукур–чесми дошло је до обрачуна око тога ко има првенство да наточи воду – Срби или Турци, када су турски низами убили шегрта Саву Петровића. Српски жандарми, које је водио Сима Нешић, ухапсили су тројицу турских војника. Међутим, приликом њиховог спровођења, испред зграде турске полиције дошло је до пуцњаве, у којој су убијени Нешић, један српски жандарм и један патролџија. Ашир-паша је наредио затварање свих тврђавских капија и утврђивање шанчева. Енглески конзул Лонгворт је на првом састанку са пашом успео да издејствује наређење турским војницима да се у договору са српском страном прекину сукоби. На другом састанку са пашом добио је обећање од мухафиза да ће својој влади предложити повлачење војске из шанца, али да српска влада гарантује осталим Турцима безбедност живота и имања у вароши све до коначног решења проблема. У пашином конаку, пред зору 16. јуна, потписан је текст конвенције, којом је окончан први дан сукоба.[27] По успостављеном договору, турска војскa се повукла из вароши, а последње јединице напустиле су, уз негодовање, Стамбол капију. Српска војска је добила наређење да преузме заштиту над деловима реона које су напустили Турци. Ситуација је и даље била врло напета. Турски војници у тврђави критиковали су поступак Ашир–паше, коме је и од Порте стигло писмо прекора што је самостално одлучио да напусти варош. Ујутро, 17. јуна већина грађана Београда окупљала се у погребној поворци за сахрану жандарма, погинулих два дана раније. Чинило се да ће тај уторак остати миран. Међутим, у пола девет су са тврђаве испаљени први топови, чиме је почело бомбардовање града, које је потрајало четири и по сата. Турски гарнизон је бројао 4.000 војника и располагао је са 200 топова, док је у том тренутку у Београду било 1.500 српских војника и свега четири топа. Малобројни и изненађени војници, жандарми и добровољци су успели да се организују и спрече продор низама са Дорћола ка згради турске по- лиције на Великој пијаци и Стамбол капији. Бомбардовање је изазвало велику пометњу у граду. Иако су добили обећање из тврђаве да више неће гађати град, увече, око 11 сати, са тврђаве је поново почела получасовна канонада. Уз напоре конзула великих сила дошло је до смиривања страсти, макар привидно, а сукоб је требало решити дипломатски, на конференцији у Канлиџи. Убрзо након бомбардовања Београда, 21. јуна 1862. године стигла је и званична вест да ће Ашир-паша бити смењен.[28] Иако је смењен са положаја у Београду, његово наименовање за мутасарифа у Марашу био је јасан доказ да главни кривац за бомбардовање Београда није кажњен већ практично награђен. Ашир-паша је и умро у Марашу (1866/67), не дочекавши да чује вест да су градови предати Србима на управу.[29]

 

Рашид-паша

 

За новог команданта београдске тврђаве постављен је Рашид-паша (Râşid Mehmed Paşa). Нови паша имао је више искуства од свог претходника, како у политици, тако и на управљачким функцијама. Након школовања у Европи, обављао је административне функције у Цариграду. У периоду од 1853/54. године био је кајмакам у Ердеку, Текирдагу и Тулчи. У септембру 1861. постављен је за пашу у Скадру и са те функције, у јуну 1862. године, долази у Београд.[30] Опрезан и образован паша, који је говорио више језика, дошао је у српску престоницу у тренуцима изузетно лоших односа између Срба и Турака након бомбардовања града. Њему је у руке пао задатак да кнезу Михалу преда Ферман, написан према протоколу Канличке конференције. Протокол Канличке конференције предвидео је у дванаест тачака: исељење муслимана из Србије, како је било предвиђено хатишерифима из 1830. и 1833. године, укључујући Београд (турске посаде остале су у утврђењима Београда, Шапца, Смедерева и Кладова, али у њима није смело бити башибозука већ само редовне војске), рушење тврђава у Ужицу и Соколу, Србија је имала да исплати одштету муслиманима и да поруши у Београду део кућа ради проширења тврђавског рејона у складу са решењима војне комисије, све војне јединице у Србији које су чинили странци требало је распустити, српска влада није смела да даје повода Порти за сумњичења по питању давања азила сумњивим појединцима, број припадника српске народне војске није смео да буде већи од броја нужног за одржавање унутрашњег реда и мира у земљи.[31] У упутствима заповеднику београдске тврђаве, који је био прилог протоколу, Порта је дала гарантије Србији да више неће бомбардовати њену престоницу, осим у случају директног напада на тврђаву, али и тада без права да артиљеријом директно угрози целу варош.[32] Прокламацијом од 6. октобра, кнез је укинуо ванредно стање у Србији. Истог дана у подне, Рашид-паша je предао кнезу царски ферман. Како би умањио сваки значај тог чина, кнез није позвао стране конзуле на „церемонију”. Током примопредаје фермана, кнез је избегао све уобичајене поступке указивања поштовања, а читав чин завршен је врло брзо, кнежевим сувопарним речима паши: „Извршићу ферман, а ви сте могли видети да сам већ почео”.[33] Прилично затегнути односи између Срба и Турка, па и кнеза Михаила и београдског паше оставили су дубоке трагове. Према протоколу, закључке Канличке конференције требало је да спроведу три комисије – једна војна и две цивилне. Прву су чинили војни стручњаци гарантних сила и Османског царства, са задатком да одреде рејон београдске тврђаве. Друге две комисије биле су српско–турске, а њихов посао био је одређивање накнаде штете од бомбардовања и исељење Турака из Србије. Рашид-паша није дочекао почетак рада комисија у Бе- ограду. Смењен је 7. фебруара 1863. године, када је на место београдског мухафиза наименован Ејуб-паша.[34]

 

Ејуб-паша

 

О Ејуб-паши у доступним изворима и литератури нисмо пронашли никаквих података. За време његове управе Београдом, са радом су поче- ле комисије одређене протоколом Канличке конференције, али је њихов рад, усред супротстављености представника и честих сукоба текао врло споро. Ејуб-паша се у Београду задржао до 6. августа 1864. године, када је на место мухафиза београдске тврђаве именован Али Риза-паша, који ће уједно бити и њен последњи заповедник.[35]

 

Али Риза-паша

 

Али Риза-паша (Ali Rizâ Paşa Cezâyirli, ? – септембар/октобар 1876), последњи командант београдске тврђаве, дошао је у Београд у августу 1864. године. Био је син Хамадан ефендије. Школовао се у Паризу 40-их година 19. века, као један од младића послатих у Француску, захваљујући напорима Мустафа Решид-паше, који је од 1841. до 1845. године био тур- ски амбасадор у француској престоници. По повратку у Цариград постао је официр у Војном Арсеналу. Постепено је напредовао у војној служби: лива (бригадни генерал), мирлива (генерал мајор), ферик (дивизијски генерал).[36]

„По своме васпитању био је прави културни Европљанин”, говорио је француски, немачки и енглески језик, а по доласку у Београд, код Матије Бана је учио и српски.[37] Већ по доласку у Београд новог паше видела се промена. Односи између Срба и Турака били су изузетно затегнути још од бомбардовања београдске вароши у јуну 1862. године. Непуних месец дана након доласка Али Риза-паше, 16. септембра 1864. године када се славио кнежев рођендан, нови паша је одлучио да лично учествује у прослави. Након кнежевог повратка из Саборне цркве, паша је са другим турским официрима сачекао српског владара у двору и лично му честитао праз- ник, а притом је довео и турски војни оркестар. Приликом поподневне вожње паробродом Дунавом и Савом, кнеза и остале српске званичнике је са Калемегдана поново поздравио турски војни оркестар. Сам паша је био гост и на вечерњој прослави.[38] На тај начин, турски званичник је исказао личну жељу да смири тензије, а и у будућности је остварио изузетно при- сан однос са кнезом Михаилом. Њихове међусобне посете нису биле одраз чисте политике, већ често пријатељски разговори о свакодневним темама. Први озбиљан тест у односима кнеза Михаила и Али Риза-паше изазвала је прослава 50–годишњице Таковског устанка 1865. године, која је изазвала лавину критика и притисака на кнеза и српску владу. Јубиларна прослава 50–годишњице Другог српског устанка представљала је јасно изражену тежњу да се јавно покаже идеја о државном суверенитету.[39] Вест о организовању прославе примљена је са негодовањем међу београдским Турцима, али и дипломатским кором. Брзо су почели да се шире гласови да Турци намеравају да на дан прославе бомбардују београдску варош. Врло негативан став заузела је и Порта, која је организовање прославе користила да подупре бројне оптужбе да Србија припрема устанак у Босни и Херцеговини.[40] Али Риза–паша, командант београдске тврђаве је у протес- тима српској влади на својој страни имао подршку аустријског и енглеског конзула. Међутим, занимљиво је да београдски паша у својој преписци са Портом званично не оптужује српског кнеза, већ сумњичи руског конзула, да кнеза подстиче на такву манифестацију против Порте. Оптужбе од стра- не Порте да Србија представља главни елемент у рушењу турске власти на Балкану, настављене су до краја 1865. године. Порта је предузела бројне акције повећавања војних јединица на границама са Србијом и утврђивања појединих граничних места. У Цариграду су страховали да затегнутост у односима Аустрије и Пруске и рат те две силе, чије се избијање очекивало из дана у дан, Србија не искористи и не отпочне устанак на Балкану. Слање војног материјала, официра и подофицира у Црну Гору схваћено је као си- гуран знак заједничких припрема две Кнежевине за оружану акцију против Турске. Енглески конзул Лонгворт је намеравао да заједно са командантом београдске тврђаве Али-Риза-пашом позове све конзуле у Београду на заједнички протест код српске владе. Међутим, сам београдски паша је о овоме известио председника владе Гарашанина, који је за ту вест сазнао и од руског конзула Шишкина. Чињеница је да Али Риза-паша у овим тур- булентним догађајима није иступао као непријатељ Србије, већ је на све начине покушавао да смири ситуацију. У томе се доста разликовао од својих претходника на месту заповедника београдске тврђаве. У време његовог везировања коначно је решено и питање одређивања реона београдске тврђаве, решено одредбама Канличне конференције, односно новчаних потраживања Турака. У јуну 1865. године, Порта је прихватила да се сума за укупна потраживања утврди на девет милиона гроша. Из те суме изузета су имања у Ужицу и Соколу, Турци су се обавезали да ће предати гробља, док је српска влада обећала да неће рушити џамије.

Али Риза-паша је први званично, 28. јануара 1867. године, известио кнеза Михаила да ће питање уступања тврђава Србији бити решено повољно, по налогу министра Али–паше. Султан је решење санкционисао 18. фебруара 1867. године.[41] Српски владар је о томе званично обавеш- тен у писму Али–паше датираним са 3. мартом 1867. године, а пет дана касније кнез Михаило је обавестио султана да прихвата позив да дође у Цариград.[42] Кнез Михаило је 1. априла 1867. године стигао у Цариград на султановом пароброду „Султанија” и био је одмах примљен код султана Абдул Азиса I. Поред бројне кнежеве свите, у пратњи се налазио и запо- ведник београдске тврђаве, Али Риза-паша.[43] Портиним Ферманом (10. април 1867), насловљеним на кнеза Михаила, управа над утврђењима Шапца, Београда, Смедерева и Кладова уступљена је кнезу и српској војс- ци, с тим да се на њиховим бедемима, поред српске, вије и турска застава. Ферман је прочитан на Калемегдану 18. априла уз велику свечаност. У недељу, 5. маја 1867. године, паша је отишао у последњу аудијенцију код кнеза Михаила, са турским официрима. Око 11 сати, 6. маја 1867. године последњи турски војник и београдски мухафиз Али Риза-паша, напустио је Србију.[44] Паша је од тврђаве, у кнежевим кочијама, а у пратњи председника владе Илије Гарашанина и министра војног Миливоја Петровића Блазнавца, кренуо до реке Саве, где је требало да се укрца на брод за Земун. Паши је војну почаст одала стрељачка чета, постројена у горњем граду код џамије. На Сави га је дочекала жандармерија са војном стражом и музиком, где му је поново одата почаст. Када је брод на коме се налазио Али Риза-паша кренуо, са тврђаве је пуцало 17 топова, а на доњем бедему на Сави му је нову почаст одала постројена стрељачка чета. До Земуна је паша стигао у пратњи министра војног, многих виши официра, кнежевим првим ађутантом и управитељем београдске вароши.

„Али Риза-паша оставио је како код чиновништва, тако и код грађана пријатну и неизгладљиву успомену, ово својом љубазношћу, ово својим умереним и пријатељским држањем у сада – хвала Богу – већ измиреној ствари, и зато му од свег срца желимо срећан пут”, писале су званичне Српске новине.[45]

Сам Али Риза-паша је оставио трага и у друштвеном животу Београда. Посећивао је готово све забаве и балове, које је организовао кнез Михаило.[46] Кнез је први добротворни бал са лутријом одржао у фебруару 1865. године у хотелу „Српска круна”, а у циљу изградње прве болнице у Београду. Фонд награда је почео да расте неслућеном брзином, људи су слали поклоне из целе Србије. Супруга београдског мухафиза, Али Риза-паше је приложила персијски шал, јаглук везен златом, везену шамију, златом везене папуче, две бројанице од ћилибара и златом везену бошчу. Паша је са супругом Мејром био један од важнијих гостију. Након забаве уследило је извлачење награда, а занимљиво је нагластити да је управо Али Риза-паша као награду у лутрији добио портрет руског цара Николаја I, свакако раније једног од највећих противника Османског царства.

Са српским кнезом волео је да одлази и у лов, организован најчешће крајем децембра, на Топчидеру, око Раковице и на Авалу, где се задржавао све време, и по три дана.[47] Био је гост и у виђенијим српским кућама, а често код познатог трговца Хаџи-Томе. За друштвени живот Београда трага је доста оставила и његова прва жена, Мејра.

Пашиница Мејра била је по оцу Гркиња, а по мајци Францускиња. Рођена на острву Тиносу, у богатој породици имала је прилику да се шко- лује. Васпитавале су је француске учитељице. „Префињеног држања, била је ретко лепа жена, заносних црних очију, дивног белог тена и виткога стаса. Њене вране косе биле су у локнама.” Како је о њој говорила Анка Константиновић-Обреновић, била је „дивно извајана фигура жене. Вели- ка је штета што фереџа крије ту божанску лепоту, да људи у њој не могу да уживају”.[48] Говорила је турски, грчки и француски језик, а у Београду је савладала и немачки и српски. Свирала је на виолини, лепо певала, а била је и изврсна играчица оријенталних и европских плесова. Преко жене Матије Бана, такође пореклом Гркиње, упознала се са бројним женама из тадашњег београдског високог друштва.

Мејра је остала позната као једина пашиница која је организовала луксузна посела и дружења са женама из Београда, али и изван Србије. Од почетка новембра до јуна сваке године, а посебно за време Бајрама, приређивала је незаборавна и велика свечана посела. На белим мермер- ним степеницама на улазу у део пашиног конака на Калемегдану, гошће су поздрављали евнуси. Поселима су, поред жена виђенијих Срба из Бео- града, присуствовале и жене аустријских официра из петроварадинског, панчевачког и земунског гарнизона. Незаобилазна гошћа била је Анка Константиновић, најчешће са ћерком Катарином.

У луксузним салонима, украшеним персијским ћилимима и бројним скупоценим предметима, гошће су седеле на перјаним јастуцима од кадифе, увек уз богату закуску. Посела су почињала у два сата поподне и трајала обично до пет. Мејра је остала упамћена као непосредна и топла жена, која је лично поздрављала сваку гошћу, најчешће на француском или пак на српском, али „испрекидано и несигурно”. Тон посела давала је сама па- шиница, која је лично читала стихове познатих француских романтичара или препричавала приче из француске и немачке књижевности. Поред тога, често се певало и играло, а говорило се и да је пашиница највише заволела српску песму „Сунце јарко не сијаш једнако”. Свакој гошћи је на одласку давала „ручну корпу од белог прућа, обложену зеленом, плавом или црвеном свилом, корпу пуну јужног воћа, жутог шећера, ратлука, раз- них бонбона, затим мошус сапуна, ружино уље и по неку флашу финог западноевропског мириса”.[49] Гошће је до кућа обично пратио по један гаваз, носећи поклоне.луксузна посела и дружења са женама из Београда, али и изван Србије. Од почетка новембра до јуна сваке године, а посебно за време Бајрама, приређивала је незаборавна и велика свечана посела. На белим мермер- ним степеницама на улазу у део пашиног конака на Калемегдану, гошће су поздрављали евнуси. Поселима су, поред жена виђенијих Срба из Београда, присуствовале и жене аустријских официра из петроварадинског, панчевачког и земунског гарнизона. Незаобилазна гошћа била је Анка Константиновић, најчешће са ћерком Катарином.

Чињеница је да је однос Срба и Турака за време док је београдском тврђавом управљао Али Риза-паша значајно промењен. По први пут је један паша био у пријатељским и присним односима са српским кнезом, док је његова жена имала значајног учешћа у културном животу српс- ке престонице. И поред тога што је био последњи командант београдске тврђаве, не треба заборавити све наведене и бројне промене које је Али Риза-паша спровео пре одласка из Београда.

 

THE LAST MUHAFIZS OF BELGRADE (1856-1867)

Summary:

 

By Firman, dated April 10, 1867, addressed to Prince Mihailo Obrenovic, the administration of the fortifications of Belgrade, Smederevo, Kladovo and Sabac was given to the Serbian prince and the Serbian army. The Firman was read on Kalemegdan on April 18, and the last Turkish soldiers, together with the last Turkish commander of Belgrade, Ali Riza-Pasha, left Serbia on May 6, 1867. There is a little written works about Turkish commanders of the Belgrade fortress in the 19th century. In addition, it is extremely difficult to determine the exact dates for the periods of certain pashas, and the arrival of new ones. There are no data about individual commanders, so we should not be surprised that in the existing literature some pashas mentioned in Belgrade in the years when they were not at all in that position, some are completely omitted, whilefor some even give the wrong name. Considering this important issue, we have shown in the paper the last ten years of the official Turkish authority in Belgrade, through the fortress’s commanders (Topal Osman Pasha, Hurshid Pasha, Ashir Pasa, Rashid Pasha, Eyyub Pasha, Ali Riza-Pasha).

_________________________

[1] Историјски часопис 18 (1971), 297-328.

[2] Београд, 1927.

[3] Београд, 1949.

[4] Београд, 2003.

[5] Београд, 2004. У овој књизи, Р. Љушић је посебан део посветио животу и раду београдских мухафиза у периоду од 1827. до 1839. године, 352-360.

[6] М. Гавриловић, Милош Обреновић, књ. 1 (1813-1820), књ. 2 (1821-1826), књ. 3 (1827-1835), Београд, 1978.

[7] Један од најбољих примера свакако је последњи командант београдске тврђаве, Али Риза-паша, за кога се у бројним радовима наводи да је у Београд дошао убрзо након бомбардовања града, у лето 1862. године, иако су се у периоду од бомбардовања до наименовања Али Риза-паше, у августу 1864. године, у Београду сменила чак тројица паша. Као примере у савременој историографији видети радове: R. Vasiljević, Ali Riza-paša: poslednji turski komandant beogradske tvrđave, Limes Plus: geopolitički časopis 2 (2013), 51- 58; M. Kokanović Marković, Ženski umetnički saloni Anke Obrenović i Mejre (supruge Ali Riza paše): nova uloga žene u društvu, Muzika 1/XXI (2017), 28-43.

[8] Опширније: Р. Тричковић, Списак мухафиза Београда од 1690. до 1789. године, 297-303.

[9] Опширније: Р. Љушић, Кнежевина Србија 1830-1839, Београд, 2004, 1-21, 349, 358.

[10] Велику захвалност дугујемо колеги Александру Савићу, за несебичну помоћ и савете приликом превода докумената са турског језика.

[11] Türkiye Diyanet Vakfı İslâm Ansiklopedisi, 41c., Ankara, 2012, 246-248.

[12] Isto, 248.

[13] Опширније: Ј. Ристић, Спољашњи одношаји, књ. 1, Београд, 1887, 229–276; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858), Београд, 1990, 158–183; Зборник закона и уредаба XI (1858), 74–81.

[14] Зборник закона и уредаба XI (1858), 165–167.

[15] Архив српске академије науке и уметности (=АСАНУ), Историјска збирка, 7376; Србске новине, бр. 1, 3/15. јануар 1859, 1.

[16] Србске новине, бр. 13, 29. јануар/10. фебруар 1859; Исто, бр. 14, 31. јануар/12. фебруар 1859.

[17] Кнез Милош је још 25. јануара 1859. године, наредио да против Вучића, тада председника Савета, започне процес због незаконитог сакупљања новца за подизање споменика Карађорђу. Комисија коју је образовала скупштина је проширила оптужбе за надокнаду штета причињених обреновићевцима 1842. и 1844. године. Вучић је ухапшен 11. фебруара 1859. године. Опширније: Р. Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Београд, 2003, 241–246.

[18] Архив внешней политики Российской империи (=АВПРИ), Ф. 161/1, Оп. 181/2, Но. 242, год. 1859, 32-35.

[19] Зборник закона и уредаба XIII (1860), 145–147; Србске новине, бр. 110, 14/26. септембар 1860; Кнез Михаило се у Проклмацији позвао на Закон о наследству књажеско–србског престола од 20. октобра / 2. новембра 1859. године, у коме је, по чл. 3, прописано да ће престо након смрти кнеза Милоша наследити његов син, кнез Михаило М. Обреновић. Зборник закона и уредаба XII (1859), 66–70.

[20] Србске новине, бр. 111, 15/27. септембар 1860; М. Ђ. Милићевић, Смрт књаза Милоша Обреновића I и ступање на владу књаза Михаила Обреновића III, Београд, 1860, 24–25.

[21] Србске новине, бр. 135, 8/20. новембар 1860; Ј. Ристић, Спољашњи одношаји Србије новијега времена, књ. 2 (1860–1868), Београд, 1887, 9–10

[22] Топал Осман-паша је био босански валија у периоду од 23. јануара 1861. до . На том месту је остварио најзначајније успехе у каријери, спроводећи значајне реформе у областима установа, привреде, саобраћаја, просвете и културе. Иако је поздравио предају градова Србији 1867. године, није био одушевљен ширењем српске националне акције и био је један од заговорника изградње војног кордона дуж реке Дрине. Био је велики противник једнакости хришћана и муслимана, а посебно је страховао од политике Србије. Постоје индиције да је финансирао завере против кнеза Михаила. Са места босанског валије смењен је 27. маја 1869. године. Умро је у Цариграду 25. јула 1874. године. Türkiye Diyanet Vakfı İslâm Ansiklopedisi, 41c., 247-248.

[23] Српске новине, бр. 12, 28. јануар/9. фебруар 1861; бр. 18, 11/23. фебруар 1861.

[24] M. Süreyya, Sicill-i Osmanȋ, II, yayına hazırlayan Nuri Akbayar, Istanbul, 1996, 680.

[25] Српске новине, бр. 28, 6/18. март 1862.

[26] M. Süreyya, Sicill-i Osmanȋ, I, 330.

[27] Конвенција се састојала из четири тачке: 1) Гарашанин је одговоран за безбедност низама до њиховог повратка у тврђаву 2) Куће и имовина Турака који живе у граду, биће очувани и поштовани, и оним становницима који су остали у својим кућама гарантује се безбедност 3) Турске породице које се повлаче неће бити злостављане или вређане 4) Гарашанин се обавезује да изда неопходне телеграфске налоге и спречи насиља против других тврђава у земљи и тамошњих муслиманских становника. Das Staatarchiv, Vierter Band, 1863 Januar bis Juni, 155–156; Affaires Étrangères. Documents Diplomatiques 1862, Paris, 1862, 64–65; Archives diplomatiques 1863. Recueil de diplomatie et d‘histoire, Tome premier, 3. année (janvier, février, mars 1863), Paris, 1863, 234–235; Correspondence between Great Britain and Turkey, relating to the Bombardment of Belgrade, in June 1862 (June–September 1862), British and Foreign state papers 1856–1866, vol. LVI, London, 1870, 415; Србске новине, бр. 65, 7/19. јуна 1862; Бомбардање Београда (1862. год), По аутентичним изворима и са објашњавајућим документима, Београд, 1872, док. бр. 6, 108–109.

[28] Српске новине, бр. 66, 9/21. јун 1862.

[29] M. Süreyya, Sicill-i Osmanȋ, I, 330.

[30] Isto, IV, 1358.

[31] Бомбардање Београда (1862. год), док. бр. 18, 133–141; Affaires Étrangères. Documents Diplomatiques 1862, 77–82; Archives diplomatiques 1863. Recueil de diplomatie et d‘histoire, Tome premier, 3. année (janvier, février, mars 1863), 244–250; Сборник договоров России с другими государствами 1856—1917, составитель И. В. Ковьменко, Москва, 1952, 85–92.

[32] Affaires Étrangères. Documents Diplomatiques 1862, 82–83; Archives diplomatiques 1863. Recueil de diplomatie et d’histoire, Tome premier, 3. année (janvier, février, mars 1863), 250–251; Бомбардање Београда (1862. год), док. бр. 20, 144–146.

[33] Србске новине, бр. 112, 25. септембар/7. октобар 1862; Бомбардање Београда (1862. год), док. бр. 17, 131–132; АВПРИ, Ф. 133, Оп. 469, Но. 29, год. 1862, л. 326–327.

[34] Рашид-паша је Београд напустио највероватније 19. фебруара 1863. године. Архив Српске академије наука и уметности, Заоставштина Гргура Јакшића, Иписи из париских архива 12577/Б10, Извештај француског конзула из Београда од 23. фебруара 1863; У фебруару 1864. наименован је за Видинског мутасарифа, а 17. октобра је смењен; 9. децембра постављен је за пашу у Измиру; 26. јула 1865. постављен је за валију Сирије и смењен је јула/августа 1871; маја 1872. постављен је за управника Херцеговачког и Новопазарског санџака, већ 25. августа 1872. наименован је за босанског валију, а са ове дужности је смењен јануара 1873; 11. марта 1873. године постављен је на чело Министарства за јавне радове, а 6. маја 1873. за министра спољних послова; 8. јула 1874. постављен је за дипломатског представника у Бечу; 7. новембра 1875. по други пут је постао министар спољних послова. Преминуо је 27. маја 1876. M. Süreyya, Sicill-i Osmanȋ, IV, 1358.

[36] M. Süreyya, Sicill-i Osmanȋ, I, 301.

[37] П. Димитријевић-Стошић, Посела у староме Београду, Београд, 1965, 64.

[38] Fremden-Blatt, 26 September 1864.

[39] О значају овог јубилеја као вида колективне репрезентације видети: М. Тимотијевић, Јубилеј као колективна репрезентација: прослава 50–годишњице Таковског устанка у Топчидеру 1865. године, Наслеђе 9 (2008), 9–49.

[40] АСАНУ, 12577/Б5, Исписи из париских архива, Извештај Мустјеа министру Едуарду де Лису, Цариград 19. мај и 31. мај 1865; Порта је вешто користила вести да све већи број избеглица из Босне налази уточиште у Србији. Ј. Ристић, Спољашњи одношаји, књ. 2, 367– 368; Велика Британије је одмах стала на страну Порте у питању жестоког противљења организовању прославе. J. Paunović–Štermenski, The British diplomacy and the celebration of the fiftieth anniversary of the second Serbian uprising, Beogradski istorijski glasnik II (2011), 191–202.

[41] Foreign Office, The Public Record Office, 881/1500, Лајонс–Стенлију, 29. јануар 1867; Исто, Лајонс–Стенлију, 13. фебруар 1867; Исто, Лајонс–Стенлију, 18. фебруар 1867; Опширније: С. Рајић, Велика Британија и градско питање 1866/1867 – Борба за Београд, Београдски историјски гласник 4 (2013), 123–140.

[42] Archives diplomatiques 1867. Recueil de diplomatie et d’historie, tome deuxième, 7. année (octobre, novembre, décembre 1867), 1559, 1560–1562, 1563–1564, Мустје – Буреу, 1. фебруар 1867; Али–паша – кнезу Михаилу, 3. март 1867; Кнез Михаило – Али–паши, 8. март 1867; Србске новине, бр. 31, 14/26. март 1867.

[43] Детаљније о самом пријему у Цариграду и повратку у Београд видети: З. Јанковић, Пут у Цариград. Кнез Михаило, предаја градова и одлазак Турака из Србије, Београд, 2006, 76–90.

[44] По одласку из Београда, Али Риза-паша је у јуну 1867. године именован за валију вилајета Триполитаније (Триполија), где је остао до априла 1870. године, када је послат у Бурсу (до октобра 1871). У новембру 1871. године именован је за мушира Друге војне области (1872–1874), био је члан Државног савета (1874–1875), члан Савета за војне реформе (1875). У јануару 1875. године поново је враћен за валију Бурсе, у јулу исте године постављен је за валију Херцеговине, да би поново (у мају 1876) био постављен за валију Бурсе. Умро је у октобру/новембру 1876. године. M. Süreyya, Sicill-i Osmanȋ, I, 301–302.

[45] Српске новине, бр. 56, 25. април/7. маја 1867.

[46] Исто, бр. 13, 3/15. фебруар 1866; бр. 13, 31. јануар/12. фебруар 1867.

[47] Исто, бр. 139, 14/26. децембар 1865; бр. 147, 15/27. децембар 1866.

[48] Посела у староме Београду, 64.

[49] Исто, 66.

 

Истакнута слика: Али Риза-паша предаје кључеве београдске тврђаве кнезу Михаилу Обреновићу 1867. године

БИОГРАФИЈА АУТОРА 

Данко Леовац је рођен 16. новембра 1986. године у Прибоју, где је завршио основну школу и гимназију. Основне студије историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду завршио је 2009. године. На истом факултету 2009. године уписао је дипломске академске студије историје – мастер. Мастер рад са темом “Конзервативне и либералне идеје у Кнежевини Србији (1850–1870)” одбранио је 24. септембра 2010. године. Као студент завршне године студија, академске 2008/2009. године, проглашен је за најбољег студента Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, а у току завршне године основних студија и дипломских академских студија – мастер био је стипендиста Фонда за младе таленте Републике Србије. Докторске студије историје уписао је у децембру 2010. године на Катедри за историју српског народа у новом веку, Одељења за историју, Филозофског факултета у Београду. Студије је завршио одбраном докторске дисертације Србија и Русија за време друге владавине кнеза Михаила (1860–1868) у априлу 2014. године. Запослен је на Филозофском факултету у Београду, где је  2015. године изабран у звање доцента, а 2020. године у звање ванредног професора на Одељењу за историју. Члан је више струковних и научних група и удружења: Antipodean East European Study Group, Victoria University of Wellington (Te Whare Wānanga o Te Ūpoko o Te Ika a Māui), New Zealand; The History Education Network/Histoire et éducation en réseau (THEN/HiER), University of British Columbia, Vancouver, Canada; North American Society for Serbian Studies (NASSS), The United States of America; The Ottoman and Turkish Studies Association; İslam Araştırmaları Merkezi.