Redakcija Aleksandar Čotrić je autor više desetina hiljada aforizama
Nisam hteo da se saginjem u zato sam video sve zvezde
SVAKO VREME IMA SVOG NERONA
Kako se slažu diplomirani pravnik i satiričar, gde se mimoilaze, gde se razumeju, šta im je zajedničko? – pitali smo jdnog od najpoznatijih i najčitanijeg aforističara Aleksandra Čotrića.
– Hvala, na pitanju, dobro se slažemo. Da parafraziram kolegu Aleksandra Baljka: Često se lepo ispričamo, a onda sva trojica odemo na piće. A može da se kaže da sam postao pravnik, da bih mogao sam sebe da branim kada me tuže zbog pisanja satire.
Sećate li se svog prvog aforizma? Koliko ste ih do sad napisali? Koji vam je najadraži?
– Prvi aforizam napisao sam kao srednjoškolac Ekonomske škole, sa sedamnaest godina, dok sam živeo u selu Jadranska Lešnica kod Loznice i glasi: “Došla je zima. Sve je zamrznuto, osim cena”. Sa ove distance i nije nešto posebno, ali, ako se uzme u obzir da je prvi, onda nije ni loš. Do sada sam napisao više desetina hiljada aforizama. Pišem ih više od četvrt veka. Nisu, naravno, svi zaslužili da budu objavljeni u časopisima i knjigama. U mojim knjigama se nalazi oko tri hiljade aforizama. Najdraži mi je onaj aforizam koji još nisam napisao. To me, zapravo, i pokreće da ih svakoga dana pišem, a sve u nadi da ću napisati najbolji. A aforizme pišem zato što ne mogu sve da ih zapamtim.
Da li ste kod sebe nekada prepoznali osobine političara – aforističara?
– Za gluposti političara rezervisane su naslove strane novina. Za misli aforističara rezervisani su uglovi poslednjih strana. Najviše sam se zabrinuo kada mi je pre više od 10 godina kolega Vladimir Jovićević Jov rekao:
“Ćotriću, počeo si da ličiš fizički na političara”. Neću sebi da dozvolim da budem debeo, zato što sam pojeo svoje mišljenje.
Srbija je bogom dana za satiru, a Crna Gora, kako vidite dešavanja u njoj?
– Vidim da u Crnoj Gori veliki broj satiričara neprestano pronalazi inspiraciju za svoj rad. Kad su u pitanju političke, ekonomske, socijalne i kulturne prilike u dve države, onda se slažem da su Crna Gora i Srbija jedna familija. Problem je samo što je ta familija u obe države mnogo jaka.
Ukratko, aforizam koji oslikava današnju Crnu Goru?
– Suviše je velika Crna Gora da bi mogla da se opiše jednim aforizmom. A svaka sličnost između Srbije i Crne Gore u mojim satiričnim tekstovima je namerna.
Može li aforizam da “ubije”, promeni nečiju stvarnost, vas kao autora, kao i kozumente vaših aforizama?
– Aforizam, satira i, uopšte, kritika mogu da promene svet. Zbog napisanog, autora mogu da pošalju na onaj svet.
Da li ste bili zatvarani privođeni zbog satire? Da li ste bili progonjeni?
– Bio sam pre deset i više godina nekoliko puta privođen u policiju na takozvane informativne razgovore. To su korisni razgovori, jer čovek sazna puno novih stvari o sebi. Policija ga detaljno informiše gde je bio, šta je radio, s kim se sretao i razgovarao. Tako sam i ja imao prilike da iznutra upoznam policijske stanice u beogradskoj ulici 29. novembra, Majke Jevrosime, Kneza Miloša… Kako bih drugačije to uradio, i kako bih drugačije upoznao zanimljive ljude u civilnim uniformama koji vam u razgovoru postavljaju odgovore.
Da li se kajete zbog nekog svog teksta?
– Ne. Posle pisanja, nema kajanja. Bolje je da nešto napišete, i da se posle kajete, nego da to propustite da uradite, pa da se zato kajete. Zato se, možda, kajem samo zbog nekih tekstova koje nisam napisao.
Mora li aforističar da bude totalno slobodan da mu ne otupi oštrica reči?
– Sloboda mišljenja je garantovana ustavom. Zar to nije dovoljno? Aforističar je borac za slobodu mišljenja i slobodu reči. Satira je takav književni rod kojem bez slobode nema opstanka. Ali, ako svi izginemo za slobodu, šta će sloboda imati od toga? Najvažnije je da satiričar bude slobodan od svog unutrašnjeg cenzora. Mada neki misle da će moći da kupe auto, ako primenjuju autocenzuru.
Da li je poželjno da aforističar bude finansijski nezavisan da bi stvarao najbolja dela?
– Pošto nijedan medij ne plaća satiričarima honorare, a ni knjižare im ne daju novac za prodate knjige, kod nas su svi aforističari potpuno finansijski nezavisni. Od satire mogu da žive samo cenzori.
Blago državi koja vas ima, a blago narodu koji vas čita a kome je još blago zbog Vas?
– Nije mi drago da budemo bilo čije blago, zato što se ono drži zakopano. Ne verujem da je lako i lepo s nama, ni ovima koje ste pomenuli, a kamoli još nekome. Pitali su me u jednom TV intervju, da li sam nekad imao probleme s nekim u vladi zato što pišem aforizme? Odgovorio sam, nisam imao ja probleme s njima, već oni sa mnom.
Pišete li za vreme sednica Skupštine Srbije, posle ponoći i kada najčešće?
– Nemoguće je pisati za vreme sednica Skupštine Srbije, jer je velika konkurencija. Ima puno aforističara u pokušaju. Ali ono što se tamo čuje jesu polufabrikati, aforizmi u začetku. Zapišem, naravno, neke ideje, skice i koncepte, ali onda to mora da se uobliči i doradi u potpunom miru i koncentraciji. Aforizam je dosetka do koje se dolazi posle dugo razmišljanja. Često mi aforizmi naviru kada legnem da spavam. I onda moram da ustanem, upalim svetlo i zapišem ih, jer u protivnom ih zaboravim do jutra. Tako da je u mojem slučaju često veče pametnije od jutra. Još mi se nije dogodilo da sanjam aforizme. Ali sanjam da ih jednom sanjam.
Ko su najbolji crnogorski aforističari?
– Ima puno kvalitetnih aforističara u Crnoj Gori. Objavljuju često, oštroumni su, duhoviti, zanimljivi… Aktivni su u objavljivanju u časopisima i novinama, izdaju knjige, organizuju festivale humora i satire. Dodao bih da Crna Gora ima i sjajne karikaturiste. Nezahvalno je bilo koga pominjati, zbog opasnosti da ću nekoga neopravdano da izostavim, ali u samom vrhu crnogorske, pa i balkanske satire su Savo Martinović, Crnogorac na privremenom radu od pet decenija u Srbiji, Veljko Rajković, Dejan Tofčević, Vladislav Vlahović, Radomir Racković, mladi Bojan Rajević, Mijo Miranović Grof, Dejan Miličić, Dragan Koprivica, Vladimir Mićković… Rečju, koncentracija koja ubija!
Ima li u CG dovoljno slobode za aforističare i humoriste?
– Da u Crnoj Gori ne vlada sloboda govora, čuli bismo do sada da nema demokratije.
Kako vaši ukućani gledaju na vašu satiru?
– Gledaju popreko.
Koja nagrada vam je najdraža i zbog čega?
– Nedavno sam dobio nagradu “Dositejevo pero” za knjigu aforizama za decu “Svojeglava knjiga’’. Ovo priznanje mi je posebno drago, jer ga dodeljuje veliki žiri od preko 250 dece iz beogradskih osnovnih škola. Deca su iskrena i vrednovala su isključivo knjigu. Mališani su čitali knjige mnogo autora, ocenjivali su ih i moja knjiga im se svidela.
– Na koji neobičnim mestima ste čitali svoje aforizme, da li u autobusu, ili u parku?
-Nisam ih čitao na takvim neobičnim mestima, ali sam ih pisao u autobusu, krevetu, u rovu, na ulici, u školi, na fakultetu, u parku, u šumi… Uvek tragam za aforizmima, ali često oni pronađu mene na najneočekivanijim mestima.
Domanović i Vi?
– Radoje Domanović je umro pre sto godina, ali nikada nije bio aktuelniji nego danas. A da je živ, sigurno bi pisao aforizme i bio istaknuti pripadnik Beogradskog aforističarskog kruga. Uvek međunarodni festival humora i satire „Satira fest“, koji organizuje Beogradski aforističarski krug, počinjemo polaganjem cveća na Domanovićevu spomen bistu na Kalemegdanu. Dođemo tamo, a Radoje nas samo posmatra.
Šta mislite o aktuelnim političkim dešavanjima na prostoru bivše Jugoslavije?
– Svakoga dana sve više se uveravam da narodi bivše Jugoslavije pripadaju grupi tužnih Slovena.
O kojem političaru nikada niste nijedan satirični tekst objavili?
– Pisao sam satire o svim relevantnim političarima, uključujući i sebe, koji nisam relevantan, ali sam pisao. Napravio sam izuzetak.
Kako biste sebe objasnili kroz aforizam ili satiričnu priču.
– Nisam hteo da se saginjem. Zato sam video sve zvezde.
Imate li uzore?
– U aforistici najviše cenim ono što su napisali Aleksandar Baljak i Stanislav Ježi Lec. Mislim da su njihovi aforizmi dosegli vrhove misaonosti, filosofije, duha i humora, a pri tome su jasni i bliski svakom čitaocu. Njihove knjige aforizama preporučujem svakom pismenom čoveku. Oplemeniće ga, zasmejati, zamisliti i učiniće ga boljim. Preporučujem da se knjige koje su Baljak i Lec napisali čitaju svake večeri pred spavanje, pod uslovom da posle pročitanog možete da spavate.
Kome ste vi uzor?
– Nije mi poznato da sam uzor bilo kome, ali drago mi je da se deci sviđaju moji aforizmi koje sam napisao za njih. Zovu me da ih posetim u školama i bibliotekama, da im govorim aforizme i vidim da se iskreno smeju i uživaju u tome.
S kim nikad ne biste popili kafu?
– Kafu ne pijem, a nema žene i čoveka s kojima ne bih popio neki drugi napitak, ili piće.
Odakle crpite inspiraciju?
– Još je latinski pesnik i satiričar Decim Junije Juvenal koji je živeo u Neronovo vreme, u prvom veku nove ere, napisao da je “satiru teško ne pisati”. Nemam tome šta da dodam, a kamoli da oduzmem. Svako vreme ima svog Juvenala, ali, nažalost, i Nerona.
