Posle djetinjstva isto je kao i sutradan posle praznika
Vaši su stihovi: Kako da vežem krila leptirima, kad ih nevidljive rađaš u utrobi mojoj?! – Spojili ste erotiku i materinstvo u istu poetsku sliku?
– Leptira povezujem sa nežnošću i lepotom. On je simbol ljubavi. Rađa se iz čaure… i raste do krila. Čaura simboliše tajnu, sve ono skriveno u jednom biću, ono što ćuteći priželjkuje, čemu se nada, čežne, želi, čemu ide u susret srcem… Leptir koji se rađa, u mojim stihovima, je zapravo rađanje bliskosti muškarca i žene, bliskost kroz osećanje ljubavi… iz koje rastu krila… do zagrljaja dvoje ljudi koji se vole. Mislim da su moji stihovi magična vrpca kojom sam sve to uvezala u jedno… i ovekovečila pesmom.
Leptir je u vašoj poeziji sinonim i metafora. Čega? Kratkog živita ili zablude ili iluzije? Iliistine?
– Metafora je moja miljenica. Njena moć je velika. Ona uspeva, snagom svoje slikovitosti, da nas “prenese” u neke nove svetove i sasvim neznane dimenzije, navodi na razmišljanje. Leptir je u mojoj poeziji sinonim i metafora zaljubljenosti, slobode, lepršavosti, nemira, nežnosti, lepote, istine, večnosti (duše)… U poeziji za decu – u periodu odrastanja, kad dečaci i devojčice skoro neosetno napuštaju svet detinjstva, počinje drama zbunjenosti pred “plavim i maglovitim” osećanjem prve ljubavi, koju doživljavaju kao veliku tajnu, strepnju, izazov,… kad se bude pritajene želje, erotski snovi,…
“Krilata devojčica” vragolasto, u krilima leptira nosi nemire svoje prve ljubavi, drhtaj tajne, slatku čežnju… iščekivanje prvog poljupca… leti svojom maštom, slobodna da razgoliti tek rođeno osećanje…
Pisanjem se, čini mi se, nesvesno poetski vraćate u detinjstvo. Kako stvaralac može da seoslobodi te vezanosti za prošlost?
– Naučila sam Antićevu definiciju “da je posle detinjstva isto kao i sutradan posle praznika”, pa ne dam da taj “praznik” potpuno prohuji. Slavim ga sa svojom decom, kroz divne uspomene, slikam svojim stihovima… a kao učiteljica gostujem u detinjstvu svojih đaka… “Pevajući” o njihovim ljubavima, zanesenostima, opčinjenostima i lepoti… čuvam i njihova detinjstva. Večito na mostu koji spaja detinjstvo i zrelo doba…
Mesec i nebo kao vaša pesnička opsesija? Večnost ili sadašnjost?
– Mesec, posmatrano poetski je kao kralj među zvezdama, jedan jedini, večito zaljubljen,… pratilac zaljubljenih, romantičnih,… Izaziva čudesna natprirodna osećanja kojima se ne mogu odupreti, “nemire”, u ovom slučaju poetske, što ustvari znači da vrši direktan uticaj na lirski osećaj u meni. Kao što direktno utiče na plime i oseke mora tako u nama izaziva plime osećanja, pojačanu želju, strast… želju za predavanjem, potrebu za ljubavlju… A nebo – plavo… zvezdano… beskrajno… širina pogleda… širina grudi,… Sve pripada nebu. Nebo je ustvari kosmos u poeziji, večnost, vrhunac!
Poezija za decu, pesma o Snešku beliću, šargarepi, i Vi kao iskustvo kroz koje ste prošli a još Vama ne da poetskog mira?
Suzana Krivokapić
– Boraveći, večito, u rumenilu detinjstva, prvo svog, zatim svoje dece i svojih učenika… zauvek ću, jednim delom svoje duše, ostati dete. Svakodnevno druženje sa decom, upoznavanje i poznavanje njihovog ukusa, njihove želje da se spozna svet, da se “grade mostovi”… je zapravo čvrst temelj poezije namenjene njima. Uglavnom se trudim da oslikam rečima njihovo detinjstvo, u čije odaje me oni sami, svojim srcem uvode… Naravno… dočaravam im i poklanjam i poetske slike svog detinjstva, koje je zaista bilo divno.
Takozvana ženska i muška poezija, razlike, sličnosti, iste vibracije po vama?
– Muškarac kao “ratnik”, kao “vitez” … poezijom brani zemlju i ognjište, osvaja teren; kao zavodnik… on u poeziji žudi za fizičkim užitkom, za dodirom, sagoreva u želji da osvoji ženu, da dominira i dokaže se. Ne voli rivale. Žene su suptilne. One su majke, ne predaju se lako, vole da su poželjne, ali čvrste u odluci da ostanu dosledne jednom muškarcu… jednoj ljubavi. Pesnikinje imaju svoje ideale bliže Božijim načelima, one vole, ali pre svega su svoje… Vole ustvari svoj odraz u muškarcu i brižljivo ga čuvaju.
Da li se kroz ljubavne stihove obraćate stvarnom ili imaginarnom muškarcu ili sebi unutra sebe?
Uglavnom pišem o svojim osećanjima i “iskustvima”. U trenucima kad se poezijom obraćam muškarcu… sama plima osećanja ga pretvori u savršenstvo. Poezija je osvajačka sila… mač u rukama žene, emotivna struja,… Kao što je ćutanje često snažno… kao najglasniji zov – poezija je dodir… zemaljske sa večnom, idealnom ljubavlju, o kojoj “sanjamo”.
Vaša linija života i linija poezije, gde se dodiruju a gde mimoilaze, kako to mimoilaženjepodnosite i tumačite?
– Linija života je put izložen izazovima vremena, put pronalaska sopstvenog cilja, borbe, “istine”, preispitivanja da li smo se usput izgubili, zalutali,… put – neprohodan za povratak… a poezija je plod emocija, čula, snova, mašte, zadovoljstva… linija magije,… Poezija je duša.
Linija života i linija poezije se dodiruju u svakom trenutku mog postojanja.
Koje odgovore i o čemu želite da saznate i otkrijete putem svojih stihova pišuči otkrili deo sebe koji vam nije bio u dosluhu nekad?
Pišući otkrivam svoja osećanja… i vrt uživanja. To je kao oaza koja se pronalazi u sebi, sposobnost koja se razvija i neguje u dubini srca… Pišući zapravo čuvam svoje emocije… na neki način postajem i ostajem – svetlost.
Da li većina pesnika veruje u svoje iluzije, i reči, ima li reč moć da preobražava dušu i svet oko sebe?
– Da, verujem… Iluzija je hromozom čovekove biti, često pokretač života… to je kao vera u Boga. Postoji ono – u šta verujemo. Reč je najmoćnije oružje koje čovek poseduje, ona je zapravo magijsko oruđe. “Svaka reč je kao rađanje. Reč koja prodire u srce menja srce. Reč u pravi trenutak kazana, saslušana, napisana ili pročitana kao hleb je u vreme gladi…” (Fil Bosmans).
Svaka reč, stih ili pesma ima onoliko preobražaja koliko onaj ko je usvoji, pročita, provuče je kroz vene… ima moć metamorfoze. Ljudi uz pesmu tuguju, raduju se,… Pesma kod čoveka rađa svetlost ili tamu,… da razboli ili da pomogne bolesnim,…
Šta bi bilo kad poezije i pesnika ne bi bilo? Da li bi bilo ljubavi bez nje i njih?
Naravno da bi bilo, ali niko kao pesnici ne ume da slavi ljubav, veliča je i stavlja na pijedastal nebeski. Bog je iz ljubavi svorio svet… ljubav je život! Ljubav je inspiracija… i poezija! Znači… od kad postoji ljubav postoji i poezija. Svako ko ume snažno da voli i da vidi lepotu ima i duhovni potencijal koji mu daje inspiraciju za “pesmu”…
DRAGAN STODIĆ
Suzana Krivokapić
Suzana Krivokapić – rođena 24. februara 1970. godine u Starom Žedniku. Živi u Subotici. Radi u OŠ „Nikola Đurković“ u Feketiću, kao učiteljica. Ima objavljenu jednu zbirku pesama za decu „Nisam više klinka“. Pesme su joj objavljene u „Antologiji detinjstva“, u međunarodnoj zbirci poezije „Citat. rs“, u međunarodnoj zbirci pesama „Zagrli život“, u nekoliko zbornika, u časopisima za decu, u knjizi priča „Najlepše priče za decu i mlade“.
Za svoje stvaralaštvo nagrađena je trećom nagradom stručnog žirija, dve godine zaredom, na međunarodnom festivalu pesnika za decu „Bulka“, pesma „Hoću da nam kmeči“ proglašena je za najbolju pesmu na konkursu „Za bebe“ u Nišu. Dobitnica je treće nagrade za ljubavnu pesmu i ciklus pesama na konkursu za najlepšu ljubavnu pesmu „Moja ljubav“ u Mrkonjić Gradu.
Član je književnog kluba „Orfej“ – Subotica i Udruženja balkanskih umetnika.
Redakcija 
