Redakcija Poezija se i dalje trudi da ne zaplače, bori se sa svojom slabošću, grca u svom duhu, bori se sa svojim žaljenjem za izgubljenom lepotom, ljubavlju. Nikad nema nameru da povredi rečima, a ni svojim bolom.. Nije joj lako, svet se prebrzo menja, moderne tehnologije „trče počasni krug“. A poetika nastavlja da čuva Reč, “od koje sve postade“. Pesnik Aleksandar Drndarević, svojim stihovima nastoji da objasni, najpre sebi a potom i drugima, da je poštovanje poezije poštovanje ”dubine doživljenog” ljudskog osećanja
Odakle potiče Vaša želja da pišete, da kažete što mislite? Da li je u peotici sve već napisano i kazano ili nije?
– Kada prvi put nisam smeo javno izgovoriti svoja osećanja preneo sam ih na papir i tako da su u novoj formi pesme ili priče postali moja istina koja će uvek naći nekoga ko je razume na pravi način. U poetici nije i nikada neće biti sve kazano jer vremena se menjaju a mi nikako, samo nas ko zveri ima više na deobi istoga plena.
Ako je sve nevid, šta je vid u ovom svetu besčašća ali i lepote, kako pesnik da se izbori s tim?
– Vid. Nevid i svevid… U slovenskoj mitologiji Svetovid jedno od imena našeg tvorca. Sunce, oličenje svetlosti, toplote, mudrosti i stvaranja. U vreme bez časti koje traje po mom skromnom mišljenju mnogo dugo veoma je teško da se pesnik izbori sa sadašnjicom iako su mu motivi samo čista i plemenita ljubav…
Volim da izgovorim sve što mislim pa bilo to nekome pravo a nekome ne. Ne stidim se ni jedne svoje napisane reči mada me pogodi kada neko i ne sluša šta sam pokušao reći i iznese neki površni sud o samo nekom segmentu napisanog a sažetog u tom tekstu, od Boga ništa se neda sakriti a od ljudi, pa, njihov sud kao i što rekoh kod većine površan…
Fejsbuk poezija, digitalizacija emocija, otuđenje očiju od očiju, indirektni kontakti preovlađuju, kuda to vodi Vas, a kuda moderan svet?
– Računar, fejsbuk… Veliki iskorak za čovečanstvo, povezao je i najdalje tačke sveta, ljude… samo ništa tu nema plemenitog. Odaljeni smo i dalje čak i mnogo dalje, jer bez pozdrava i dodira, toplote, kontakta direktnih nema ni prijateljstva…
Hoće li ljubav spasiti svet ili ga je već spasila, i koja ljubav. Verujete li u neki drugi bolji svet, je li ovaj jedini?
– Svet ili ovu našu majku prirodu mi nismo tvorili, čovek sve uništava i kako reče vrli pesnik Bodo Todorović – Čovek svet u pepeo pretvori – ne verujem da ga ikakva ljubav može te kazne spasti. Da postoji paraleni svet u to verujem jer je kosmos ogroman, nesaglediv i ko zna šta je tamo u dalekom odrazu nečega…
Čovek se sam rađa i sam umire, a pesnik? Želi li pesmom da pobedi smrt, i čemu pobeda nad njom…?
– Ovo je jedan moj stih koji je iz jedne od pesama koje prkose smrti: NIJE MI SAD ŽAO ŠTO VAM OVO PIŠEM / ISTINU ĆU REĆI MAKAR I KROZ SLOVA / ZA ŽIVOTOM OVIM JA ŽALITI NEĆU / MENE TAMO ČEKA NEKA LjUBAV NOVA…
Pisanje je velika muka, velika radost, veliko ispunjeneje, ili…?
– Magija reči i tajne koje kroz stih ugledaju svetlost dana, pesme moje, deca moja… Nema teškoća, to je potreba i to nikada nije teško. Bude perioda kada se muze skriju, kada ne žele da uznemire pesnikovo bilo ali i ti prekidi nisu nikada teški jer treba izakomulirati događaje i trenutke o kojima se treba nešto kazati…
Ko su „dželati“ naše i budućnosti naše dece danas, ima li ih u književnosti, u intelektualnim krugovima?
– Svaki zakon koji se sprovodi ima svoje izvršitelje a tako i mi svoje dželate. A što se tiče intelektualnih krugova i same pisane reči kod nas ima ih i to u veoma velikom broju i ne znam samo odakle im pravo da sve osude na drakonske kazne i svu volju i želju skromnima oduzmu. Po imenima ne bih ali to su neki novi krojači jezika koji su sebi dali za pravo da u ovim vremenima smišljajući novine i kažnjavaju svakoga ko nije njihov pratilac…
Momo Kapor kao inspiracija ili motiv da se dođe do samo svoje istine i suštine?
– Što se mene lično tiče njegovo će se ime uvek pisati samo velikim slovima. Kradom sam ga iz prikrajka mnogo puta kada se pružala mogućnost i gledao i slušao tako da svaka njegova napisana reč koju i sada kada ga nema dok čitam a to često radim odzvanja u mojoj glavi kao da je preko puta mene, onako pogrbljen od tereta odživljenog sa cigaretom, čašom vina i uvek nasmejan samo meni izgovorio. Da se ja pitam Mešu Selimovića, Vojislava Ilića mlađeg i Momu Kapora da nam Gospod nije podario trebalo je izmisliti…
Vaši susreti sa poznatim pesnicima, šta su vam rekli, šta ste ih pitali, šta ste od njih naučili, prihvatili?
– Susresti nekog velikana našeg pesničkog neba je velika privilegija za vreme u kome živimo, samo mali je broj tih koji iole žele da se sete ko su, odakle su i koliko ne treba biti nadmen jer živiš u glavnom gradu i uvek si na izvoru nečega što je nama običnima i malima iz kako kažu ruralne Srbije manje dostupno. Ne mislim isto o svima ali mali je broj onih iskrenih koje sam upoznao i koji nisu sujetni…
.
Aleksandar Drndarević – Singer rođen meseca juna 1967. godine od oca Milana i majke Dušanke. školovao se u rodnom gradu a i malo po Srbiji, živi i stvara u Ćupriji. Nagrađivan za poeziju, objavljivan u pregršt zbornika a do sada izdao dve zbirke poezije. Trenutno je u štampi još jedna zbirka poezije i jedna mono-drama.
DRAGAN STODIĆ
