Redakcija Biljana Stanojević – poetesa suptilnih stihova
POSLALI SMO U SVEMIR STIHOVE MIKE ANTIĆA
Ne može tročlani žiri biti merodavniji od čitaoca!
Nišlijka Biljana Stanojević, iza sebe ima objavljenih 13 knjiga, od kojih su 8 knjige poezije, ostalo su bajke, priče, pozorišne predstave, scenarija i monografije. Upravo je završila svoj prvi roman. Tema romana je za sad tajna. Zastupljena je u mnogim antologijama, prevođena na engleski, bugarsi i ruski jezik. Piše za decu i odrasle.
Kažu da pesnici ne žive u stvarnosti već imaginarno?
– Mene pisanje ispunjava. Pisanje poezije je vid stvaralaštva koji unosi bar notu više u sam život: oplemenjuje, pojačava emocije i, svakako ne škodi! Lično – bez pisanja i poezije i proze ne bih mogla.
U jednom svom stihu pišete – zaposeda me misoa grešna a čista, poput mene, drukčija a ista?
–Inspiracija je stvar pojedinca: u zavisnosti kakvim očima gleda na život i maštu tako će se inspirisati. Nemam šablon po kom pišem. Ponekad je dovoljno da vidim neko dešavanje na ulici, ponekad je sve stvar raspoloženja, ali najčešće dođe “samo”, bez najave i očekivanja. O nagradama ne volim da govorim, smatram da su to lične stvari i nisu pokazatelji uspeha; ne može tročlani žiri biti merodavniji od čitaoca. Najveća nagrada za stvaraoce je puna sala publike i ganutost koju prepoznajete na licima.
Uočljiva je duhovna dimenzija vaših pesama?
– Bila bih neskromna kada bih rekla da sam na visokoj razini duhovnosti, ipak je to stvar produhovljenosti pojedinca. Ali, smatram da pišem dovoljno smisleno i da moje pisanje nije ispod zadovoljavajućeg nivoa. Nisam uništila nikada ni jednu pesmu, baš kao što se nikada nisam ni udaljila od teme na koju pišem. Svaka moja pesma šalje jasnu poruku i njena tematika je precizno izražena. Poeziju treba razumeti, ništa nismo uradili ako smo jasni samo sebi – ponoviću se: čitalac je najmerodavniji i po tom pitanju, a po njihovom razumevanju mog pisanja – smatram da nisam još uvek uništila ni jednu temu kojom sam htela da se bavim.
Ima li ljubavna poezija smisla u vremenu sveopšteg otuđenja pojedinca od sebe, bližnjeg svog i od prorode? Vaši stihovi su „gledaj drugačije, vidi nevidljivo i nastavi da voliš kako znaš?
– O, još kako ima smisla! Nisam poput Don Kihota, naprotiv, ali smatram da nikada ne treba odustajati od nečega što oplemenjuje dušu, utiče na povećanu plemenitost. Ja jesam pesnik ljubavi i duboko verujem u nju. Kad kažem ljubav – mislim na sveopštu i još uvek volim svet oko sebe, sve oko sebe i verujem da nisam usamljena u tome.
Čemu su vas naučili vaši susreti i razgovori sa poznatim piscima?
– Poseban utisak na mene je ostavio Dobrica Erić. Da, radi se o jednom jednostavnom čoveku od koga treba učiti kako se živi. Nisam imala “idole” i nikada nisam nikoga oponašala. Smatram da postoji velika raznovrsnost u načinu pisanja i da svako treba da se iskaže na svoj način. Da, posebnu naklonost imam spram, sada već pokojnim Duškom Trifunovićem, izuzetno cenim ono što piše Boris Staparac i mogu tako da nabrajam poprilično, jer je zaista puno onih koji su me nečemu naučili, ili zadivili.
Beže li pesnici od stvarnosti? Pišete – nema tu logike, kako da ne vidim da mi je nestao prijatelj, zauvek, da su licemeri na istom mestu?
– Radim sa mladim talentima i mogu slobodno reći da poetike ima, uprkos mišljenju da jenjava u eri kompjuterizacije. Beg u nestvarno je nemoguć, osim u trenucima stvaranja a ni to ne mora da bude obavezno. Čak i kad pišem bajke za decu jako sam svesna stvarnosti oko sebe i mislim da je sa većinom pisaca isto. Da, može se biti zanesnjak, osobenjak, ali ne i nesvestan svakodnevice, makar na svoj način. Pisanje može i jeste svojevrstan beg od stvarnosti čak i kad se piše o njoj samoj. Na taj način se čovek donekle “pokrije” od nekih loših upliva, dešavanja, surovosti. Naravno, govorim o kratkoročnom periodu vezanom samo dok traje stvaranje.
Pisanje se genetski nasleđuje,uči ili?
– Često mi se zamera kad kažem da pisanje ne spada samo u umetnost već je i svojevrstan zanat. Šta to znači? Pa, ne može se samo talentom postati pisac, pesnik. Nasledni faktor je najmanje bitan, ali je bitan isto kao i darovitost… Ali, rad – to je osnov svega. Ako ste talentovani i pri tom konstantno pišete, čitate, edukujete se – uspeh ne može izostati. U suprotnom, talenat nikada neće doći do izražaja. Osećaj koji se doživi nakon napisanog, naročito ako ste uspeli da iskažete šta osećate, neponovljiv je i ne može se reći u dve reči. Za mene su moje knjige poput moje dece, nešto što sam sama iznedrila i to svakako daje osećaj ispunjenosti, ostvarenosti.
Jedna vaš stih glasi: „kad otvorim vrata i pustim oluju, ni krvi nećeš imati da ti telo ugreje“? Verujete li da će naša planeta propasti, bez ljubavi i poezije?
– Kao večiti optimasta, verujem da samo prolazimo kroz loš period, a da pesnici jesu tu da ulešaju njenu suštinu i postojanje ljudske vrste na njoj. Kao primer, navešću jedan podatak: u kapsuli koja je poslata u Svemir, za slučaj da je pronađu neki humanoidi, Zemljani su iz svake države poslali po nešto što je obeležava. Srbija je poslala stihove Mike Antića.
Pesma nema granice. Vaš lični doživljaj, kao jedan od primera je pesma “Vučica”: nakon prevoda, obišla je Evropu. Poznati su i vaši stihovi: Loše držiš ruke maestro: to su samo daske, nije presto! Čuješ li? I druga violina ima loš ton, strašno zvuči – a ti misliš samo na tron…
Šta mislite o plagijatima, klanovima?
– Ima ih. O tome se malo ili gotovo uopšte ne govori – ali to je činjenično stanje. Odomaćeno je prepisivanje, plagijati su sveprisutni i živ sam primer rečenog. Internet ima dvostruku ulogu: s jedne strane ćete otkriti riznicu kvalitetnog štiva, dok sa druge strane vidite da postoje i oni koji to štivo prisvajaju, prekrajaju, potpisuju. Zato sam pristalica pisane reči, veliki ljubitelj knjiga što ne znači da mi je internet stran. Ljubiteljima književnosti a posebno poetike bih poručila da žive što jednostavnije, da imaju razumevanja za druge, da je tolerancija i samokontrola suština dobre komunikacije među ljudima. U mojim će pesmama pronaći smernice koje ukazuju da nikada, ali nikada ne odustaju od ljubavi!
