Redakcija U ZVONIMA LJUBAVI CARUJE TIŠINA I KAD NE ZVONE
Branko Andrijić je rođen u Živici kod Požarevca. Preduzetnik je i poeta. Zbirku ”Noć je opet dobila tvoje oči” posvetio je Kristini. Pesma je sklad unutrašnjeg i spoljašnjeg čovekovog Ja, njegov pogled na svet oko sebe i pogled u sebe unutra. Poezija nije igra reči i misli več duboko proživljena, maštovita stvarnost, izražena osečajnost, vrsta sublimacije duše i tela u poetskoj vertikali. Ona u jednoj rečenici ili u jednom zvuku i odjeku reči, sublimira ljubav. Potrebu da piše o ljubavi je imao i praistorijski čovek, a kamoli da tu potrebu poetskog i umetničkog iskazivanja osećanja nema današnji moderan čovek, komjuterski zadojen – kaže Branko Andrejić, autor poetske zbirke NOĆ JE OPET DOBILA TVOJE OČI.
Lubav je vaša glavna pesnička preokupacija?
– Pitam se kroz svoje stihove često, zašto je ljubav tužna, kad je boca prokletsva puna, za ljubav uvek ima svuda mesta.
Pesnikova moć je i da predvidi i predupredi svrhu ljubavi?
– Ljubav se traži i nalazi i onda kada se ne traži, uvek nađe sama put do srca onih koji su je zaslužili.
Ljubav zna da zada veliki bol a svi je tražimo i želimo iako znamo da nas bol čeka.
– Da, u tome je istina ljubavi, dođe zaboli i ostane godinama.
Šta svedoče i dokazuju zvona u vašim pesmama?
– U zvonima caruje tišina i kad se čuje tišiina stvarnosti i ljubavi, i kad se izgubi bitika s ljubavlju zvona se čuju iako ne zvone…
Ljubav je pišete, i istovremeno i rat i mir.
– Oni koji su se veleli gube najteži rat od svih mogućih ratova, slomi se tada ljubavno carstvo vekova, i nema onima koji su se rastali druge pomoči osim ćutnje.
Ime ljubavi je tvrdite bezglasno.
– Ako zvona zazvone stvarno onda se jedno od to dvoje trgne i probudi, iako je pognute glave pred snom i javom,… dužnost je pesnika o tome da piše.
Pominjete u svojim pesmama i pisma.
– Ko je ostavljen, a u ljubavi oboje su ostavljeni uvek, ko je izgubio ljubav ostaje da jedino pečati i dalje pisma, poslata davno, i ostaje mu samo da ljubi svoju zamišljenju senu ljubavi pred očima.
Je li sve i u poeziji sudbinsko?
– Onde gde caruje tišina ljubavi, zvona ne treba da zvone, dovoljno je samo lagano otškrinuti vrata svestlosti, da uđe u oči i dušu.
Dragan Stodić
