Redakcija Pesnici su “dekorateri” sumorne svakodnevnice
POEZIJA JE SIZIFOV POSAO
“Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj puta, nagoveštaj staze. Nijedan čovek nikad nije bio potpuno i do kraja on sam; ali svaki ipak teži da to postane, jedan mutno, drugi svetlije, svaki onako kako umije.” – citat je nepoznatog mudraca koji često u svojim mislima nosi pesnik Jordan Aleksić iz Niša, saradnik Književne omladine Srbije. Piše isključivo ljubavnu poeziju.
Vaš je rado čitani stih: Tražila je utočište u željenom grehu? Verujete li kao poeta u to utočište?
– Da, nekad je greh, željan i poželjan… I mogao bih sada ovde filozofirati o tome šta je greh, a šta ne, ali neću. Reći ću Vam sam jedno: Zar mi nismo nastali u jednom takvom grehu!?
Da li je vaša poezija uvek slika bivšeg vremena?
– Ne, moje pesme su sadašnjost, prošlost i san o budućnosti…
Da li poeta, osim pesmama, puni kovčeg svojih sečanja i u čije ime?
– Ono o čemu uvek pišem je LJUBAV i u ime Ljubavi. Znam da će neko reći da je patetično. Pa šta?
Kako se pesnik oslobađa i sopstvene ljubavne jave?
– Oslabađanje jave je moja reč pretočena u stih, stih u pesmu… A na kraju krajeva zašto bih se oslobađao jave kada i na javi sanjam…
Šta vidimo pred sopstvenim ogledalom, ženu koju volimo ili prošlost koju ne možemo da vratimo?
– I jedno i drugo… Vidim i sebe kroz nekoliko godina kako i dalje pišem…
Poetska podsvest i svest, sudar različitih galaksija ili?
– Tanka je granica između svesti i podsvesti kod poete i one se non stop sukobljavaju.
Ko i kakao nipodaštava fejsbuk poete?
– Svako ko o poeziji piše kao o stadu, i svako ko misli da je stihovima potreban pas čuvar, pastir ili nešto slično.
Žak Prever, Bukovski ili neko treći kao autentični vodič za pisanje i život?
– Prever, definitivno, ali i Jesenjin, Mika, Remark, Dostojevski, Hese…
Po čemu znate da ste posebni kao stvaralac? Kako osećate svoju poeziju?
– Nisam poseban, ja sam pesnik koji piše o ljubavi, jer to fali uvek, kako u životu tako i u poeziji.
Može li se lice pesnika prepoznati na ulici, u restoranu, na livadi?
– Ne, lice pesnika se može prepoznati samo onda kad on piše, inače su svi oni obični ljudi sa svim problemima običnih ljudi.
Vaše osnovno zanimanje i poezija, uzročno posledična veza?
– Moje osnovno zanimanje je otac dva sina koje se bave sportom, poezija je moja strast.
Poeziju će jednog dana svi pisati, da li je to dobro i zbog čega?
– Da li je dobro? Ne znam. Ali znam da svi oni koji pišu imaju potrebu za time i to je dobro i može da iznedri još mnogo toga dobrog.
Jesu li pesnici svojevrsni proroci svoje sudbine?
– Proroci!? Uh, jako, pre bih rekao da pokušavaju da ulepšaju stvarnost i da su oni ”dekorateri” sumorne svakodnevnice.
Nije li poezija često Sizifov posao?
– Jeste, ali kad napišete pesmu i počnete polako da čitate stih po stih, zaboravite sve muke i probleme.
Pesnik kao zatvorenik svojih osećanja, i doživljenih i izmaštanih? Kako sebe doživljvate van poetike?
– Nisam zatočenik. Ne, lažem, jesam zato i pišem da bih se oslobodio… Sebe ne bih mogao da zamislim bez pisanja i poezije.
Ko če poeziju čitati za trideset ili sto godina?
– Poezija će se uvek čitati, ali da li će se kupovati, e to je već drugo pitanje. Izdao sam jednu knjigu poezije ”Napisaću ti najlepše stihove”, izdavač je Književna omladina Srbije, krenuo sam sa romanom, a što se tiče nagrada, nisam nagrađivan.
DRAGAN STODIĆ
