Dragan Stodić: Razgovor sa Marijom Jakšić o ljubavi i životu

Čovečanstvo je obolelo od neljubavi

Nesvakidašnji ste lik na književnoj sceni, šta vas je formiralo, kada i pod kojim okolnostima?

– Umetnost ne trpi ništa što je obično i svakidašnje, a posebno književnost. Pisac mora biti odvažani i neprikosnoveni zakonodavac svoje pisane reči. Rođena sam iz ljubavi u ljubavi, u „plavoj sanjaonici“ jedne skromne beogradske porodice, gde je svega drugog bilo tek toliko, samo je ljubavi bilo na pretek. Još kao sasvim mala, skretala sam pažnju na sebe, svojom neobičnošću. Stariji su govorili da sam slatka i dražesna. A ja sam bila, ali tada to skoro niko nije primećivao, da sam ja jedna veoma ozbiljna i jako, jako, radoznala devojčica. Radoznala za sve ono što je neobjašnjivo. Kada ste ispunjeni ljubavlju onda vas, sve što je ljubav, i sve što ima veze s ljubavlju, zanima! Sva čuda ljubavi i danas su moja preokupacija. Sada, kada slovim za ozbiljnog pisca, kada sam spoznala život sa svih strana, odgovorno tvrdim, da se deca rađaju sa verom u Boga, pa makar i da ga zamišljaju kao nekog nepoznatog čiku koji živi negde gore na Nebu. Nažalost, odrastanjem taj dar sveopšte ljubavi u sebi, se gubi. Kasnije, kroz lična iskustva i mnoga učenja nastavljala sam da tražim odgovore: Ko to postoji iza nepreglednog nebeskog plavetnila i kako taj Neko svakog novog dana podiže kapke svojih svevidećih očiju? Htela sam da znam kako svaki pojedinac živi život, ovde? No, ne mora svaki pisac da bude i verujući. Ali, da bi mogao da piše, ne postoji pisac, koji se nije suočio se sa svim lepotama, a i svim zamkama života.

U velikoj Kini se knjige danas slušaju… Bojite li se da će štampana štiva nestati a biblioteke i knjižare ostati lepa prošlost.

– Samo porez i smrt su neizbežni, sve drugo je veština življenja! Šta nestane i treba da nestane! Mada, lično bih volela da se to nikada ne dogodi! Pored civilizacijskih i elektronskih dostignuća kao što su televizija i kirbi, eto, radio i metla su još uvek u upotrebi, što je po mom skromnom uverenju, dobro. Pruža mi nadu da će knjga preživeti! Onakva kakva je hiljadama godina na papiru, je za mene kao nekakva relikvija. Ikona. Ona iz sebe isijava drugačiju energiju od elektronskog diska. Nju možete staviti pod glavu, nositi je u unutrašnjem džepu pored srca, možete je čitati gde god da se nađete, pa čak i krišom… Ah… ima tu neke neodoljive romantike…

Može li pisac da napiše delo bez imalo autobiografskih elemenata? Događaja, sećanja, trauma?

– Može! Može sve da bude samo fikcija i fantazija. Ali, takvih pisaca je mali broj. Takve knjige su obično interesantne manjem broju čitalačke publike. No, gro pisaca čak i kada kaže da u njegovom delu nema autobiografskog, ne govori istinu! Književnost važi za veoma suptilnu jezičku tvorevinu. Ali, samo u slučajevima kada je pisana iskreno i očiščeno od bilo kakvih udvaračkih namera prema publici, ili još gore prama književnoj kritici. A tako može pisati samo onaj pisac koji makar delimično proživeo ispisanu priču. Iskazivanje i uobličavanje životnih iskustava je bolan čin, jednak smelom prolasku kroz ognjeno čistilište jezika i sopstvenih osećanja. Veliki pisac nikada nije potkupljiv i snishodljiv. Pisanje ume, ponekad da bude težak čin varvarstva i divljaštva sopstvene duše.  A to je uvek tako, kada pisac živi živote svojih junaka. Samo tada nastaju velika i vredna dela koja sadrže velike pouke i poruke na planetarnom nivou. Dakle, književnost je velika misija koja nas čuva od svih gorkosti života. Ona je mirna oaza od svakog zla.

Muškarci više ne čitaju ljubavne knjige, je li to plod emotivnog udaljavanja među supružnicima, partnerima?

– Ne bih govorila procentualno, ali muškarci itekako čitaju ljubavne romane, a mnogi i pišu. Opšte poznata je činjenica da su najveći velikani svetske književnosti, na temu ljubavi, već ispisali nezaboravna dela. Pitam se ko bi mogao da zaboravi romane: „Ana Karenjina“ – Lava Nikolajevića Tolstoja, „Nečista krv“ i „Koštana – Bore Stankovića i na kraju „Ljubavnik ledi Četerli“ – Dejvida Herberta Lorensa.

Zašto su ženama još potrebne iluzije u knjigama i lepi i lepršavi opisi ljubavi kada ih u stvarnosti nema… Beže li od turobnog života ili im potreban zanos, makar bio i izmišljen?

– Da! Čovečanstvo je obolelo od neljubavi! Svet se promenio. Kao spisateljica i poznavalac samog života, teškog srca, moram priznati, da su žene, dobrim delom, i same, svojom pohlepnom željom da se izjednače sa muškarcima, doprinele sopstvenom krahu. Izgubivši na ženstvenosti, direktno su doprinele: otuđenju, obezljubljenosti, gubitku gospotstva, prostakluku, i na koncu buđenju ništavnosti. Sada, kada su moral i etičnost spali na najniže grane nije čudo da se žene dovijaju da koliko-toliko, povrate neke zaboravljene vrednosti, a sve to da bi našle izlaz iz sve veće jalovosti i prolaznosti života. Naravno, za tako šta knjige su, u nedostatku slobodnog vremena i novca, postale najveće prijateljice zaposlenih žena. Žene više vole iluziju, od brutalne realnosti. U  mom ljubavnom romanu „Žene su bliže Hristu“ u molitvi kažem: …Ali, šta…?! Šta kad pustom ženskom srcu, Šaputanja na jastuku, Bajkolikih snova i LJUBAVI, avaj! Avaj! Nikad, nikad dosta!

Književni lobiji su uništili volju mladih stvaralaca u literature? Pisci vole književne nagrade?

– U književnost sam ušla na velika vrata sa svojih skoro 38 godina i to kao već sasvim ostvarena ličnost u svakom smislu. Talenat koji sam posedovala je prvi prepoznao prof. Nikola Milošević, a to nikada nije bila mala stvar, dobiti podršku od jedne takve književne veličine. On je bio moj prvi recenzent, i direktno je uticao da prvu zbirku „Moram biti ljubavnica“ objavim. Odmah je prodato 6.000 knjiga, što je za poeziju rekordan tiraž. Po pitanju književnih lobija, imam gorko mišljenje i iskustvo. Pisac nema pravo da bude nem! Zbog toga ističem da se ježim od činjenice, da okviru UKS-a postoji „muški književni zabran“, baš kao da su žene pisci, pisci drugog reda. A ukoliko i ima neki broj književnica u značajnim književnim odborima, žirijima, itd, to je onda neka sporadična pojava. A tek o nagradama neću da govorim! Ta vrsta biznisa me ne zanima! Naravno, da nagrade jačaju ego, ako su časno i pošteno dodeljene! U suprotnom jačaju stanje u džepu. Srećom da tu ima ponekad i pravedno i časno dodeljenih nagrada, ali su i one sporadični slučajevi.

Takozvana ženska književnost, tvrdi se, posledica je uplitanje bogatih sponzora u ženski svet, u dominaciju, profit?

– Imam najbogatijeg sponzora! I što je još bolje za mene i što je veoma ohrabrujuće: on je večan! Dakle, moj bogati sponzor je: LJUBAV! Imam mnogo ozbiljniji zadatak na planetarnom nivou, moje je da pišem, a ne da uzmem „metlu“ u ruke i da čistim po književnom dvorištu. To neka rade oni kojima je to posao! Od zagađenja kulture trebaju da nas štite oni koji su kvalifikovani za ekologiju duše i našeg kulturološkog okruženja.

U prodaji knjiga postoje monopoli… Od pisaca se traži novac umesto da bude obrnuto. Kuda to vodi?

– Najstrašnija moguća stvar za nas pisce je činjenica da možemo, hipotetički,  pisati bolje i od velikog Dostojevskog ili Andrića, ali ako nema izražene simpatije vladajuće vlasti prema nama autorima, i ako nema njigove volje da se da „zeleno svetlo“ za prodaju knjiga, a to je moguće jedino i neizostavno medijskom prezentacijom, slaba vajda od našeg pisanja! Jedno adekvatno medijsko predstavljanje više vredi nego dvesta dogina života reklamom „od usta do usta“ ili onog metafizičkog verovanja „svaka dobra knjiga pronađe svoj put sama“. Dakle, čitaju se pretežno oni pisci koji su bogato ispromovisani, (kadkad i drsko) nametnuti. Danas se i od pravih, ozbiljnih pisaca, traži novac za objavljivanje. Imala sam sreću da toj uceni ne podlegnem, (na šta ja nikada nisam pristala), a onda se suprotno od toga za neke kvazipisce nalaze neki sponzori koji njihovu nazovi literaturu promovišu! Apsurd do apsurda! Imam sreću da poznajem jednog sjajnog mladog nadasve obrazovanog pisca, (kome sam već dva puta bila recenzent) doktora teoloških nauka Ugrina Popovića, koji mora da se dovija kako bi štampani mediji, njegove knjige, diskretno sa po kojom rečju propagirali. Njegove knjige su pravi poučnici i priručnici ispravnog življenja. Mediji na „sva usta“ propagiraju izvesne lepe spisateljice koje za dva meseca ispisuju knjige o svojim bračnim i ljubavnim brodolomima, a koje su zapravo njihove, sasvim intimne priče, a ponekad i skaradne, i to bez ikakve stvarne poruke.

Zašto žene vole da čitaju i trilere, a ne samo književne sapunice?

– Opet jedna muška zabluda, koja u startu ženu diskriminiše! Žene vole da čitaju sve žanrove! Ali, istina je da neke žanrove čitaju malo više, a neke malo manje. Sa pretpostavkom da žene čitaju samo sapunice, a i pomalo trilere, postojale bi onda knjižare samo za žene i samo za muškarce. Ne. Nikako!…

Samosvojni ste, može li žena pisac sama da se izbori sa književnim vuukovima i lisicama… Imate li recept?

– Da, istina je. Samosvojna sam, a i istina je i da postoji „književna arena“! Svejedno, meni ne treba nikakav recept! Ne moram da se borim! Mene čuva ljubav! Ja umem da volim! Ne izazivam, već kažem da se neću menjati čak i ako bi me književni vukovi lukavo napadali, ja ću ostati ista. Utvrđenju od ljubavi i dobrote i najopasnijie zveri ne mogu ništa! I pored njihovih velikih čeljusti moje utvrđenje ne mogu ugristi.

Najlepši i najnegativniji komentari koji ste dobili?

– Veoma je mnogo pozitivnih komentara da to ne bi stalo, taman i da imam priliku da zauzmem prostor u celom časopisu. U Italiji u njihovom crkvenom časopisu „L Apastola del Sangue di Cristo“ je izašao članak posvećen mom književnom delanju pod nazivom: „La voce di una Maria di Belgrado“, što u prevodu znači: „Glas jedne Marije iz Beograda“. Prof. Vladeta Jerotić, pročitavši moj roman, jednom prilikom mi je rekao: Vaša knjiga „Žene su bliže Hristu“ će mnogima biti od koristi. To je poučnik i priručnik o ljubavi! Izvesna g.đa Nada Tadić, poštovalac moje pisane reči mi je dodelila titulu: „Čuvarica ljubavi“. Sjajna titula, zar ne?… Negativnih komentara, od književnih autoriteta nije bilo! Možda je i bilo, ali nisu stigli do mene! A od strane čitalačke publike, pamtim jednog gospodina koji mi je direktno sa blagim snebivanjem rekao sledeće: „E, izvinite, vaš roman je presladak za mene! Izvinite, ali ja toliko ljubavi na jednom mestu ne mogu podneti! Ali, gospođo Jakšić, neću osporiti da ste kao književnica lepi.“ Ostaće mi tajna da li je taj gospodin tim komplimentom o lepoti, samo želeo da mi, kao dami, ugodi. Zahvalila sam mu se i obećala mu da ću ga pozvati kada jednom budem napisala dobar trliler. Verujem da sve što vredi mora i da opstane!

Kakav književni svet vidite 2038. godine?

– U dubini duše verujem da će se desi neko čudo, neko kolektivno preumljenje, da se ne bi nastavljalo ovo munjevito strmoglavljivanje u duhovni i duševni ponor. Kada nisam u fazi pisanja, onda sam fazi racionalne prestrašenosti od rđavih slutnji. Jer, događaji iz  svetske istorije, i političkog života iz prošlosti, a na planetarnom nivou,  biće potpuno beskorisni ako nismo izvukli pouke za finkcionisanje sadašnjosti i budućnosti. Najstrašnija neman vreba čovečanstvo od takozvanih sloboda i ljudskih prava, pa ako se u tim slobodama ljudi otuđe jedni od drugih doći će do smaka sveta! A, kako mi se čini svet je na tom putu. Ako žena, a tome se teži, jednog dana postane fabrika rađanja dece iz „banke spermatozoida“, onda je bolje da nas nema. Da ne pominjem ratove, glad, kriminal, bolesti i sve druge mogučnosti koje čoveka vrebaju na njenovom istrebljenju, onda će 2038. dočekati šačica nesrećnih ljudi.

O MARIJI JAKŠIĆ:

Rođena u Beogradu. Književnu karijeru započela poezijom (zbirkama: “Moram biti ljubavnica” i “Ljubavnica u sjaju i tami”), napisala roman “MOĆ POKORE” i “Žene su bliže Hristu”. Njen književni opus je proširen i sa tri napisane pozorišne drame, a i nekoliko dela u oblasti muzike i projekta “Nikola Tesla”… Akademik je italijanske akademije “PONTIFICIA TIBERINA” na polju književnosti. 2007. godine je inaugurisana u redovnog člana. Počastvovana je književnom podrškom velikog Paola Koelja i Antonija Porpete, priznatog španskog pesnika, koji veruju u njenu književnu misiju!