Redakcija Eleonora Luthander
KOSMOS JE ČISTA POEZIJA
Poezija je izvor i neprevazidjena suština univerzuma – tvrdi poznata pesnikinja Eleonora Luthander i dodaje – Sve je poezija, to je i naučno ”dokazano”. Eleonora je u Budvi, čitala svoju peziju i oduševila sve prisutne.
Vaš način razmišljanja je poseban?
– Početkom ovog milenijuma bila sam na jednom predavanju o kosmosu na Stokholmskom univerzitetu. Jedan od vodeih svedskih astrofizíčara počeo jesvoje izlaganje sa tim da otprilike sve te jednačine treba jednostavno podići “na minus deset”, zatim da se već, pupeći kao hidre, rađaju novi mali bebi-univerzumi, a završio je sa konstatacijom da je kosmos zapravo čista poezija. Zato nije ni čudo zasto je i dr Martin Rodbel, dobitnik nagrade za fiziologiju ili medicinu 1994. godine, umesto da govori o značaju G-proteina za prenos signalnih supstanci u ćelije, pročitao jednu svoju pesmu!
Pesnik je večiti zatočenik sopstvenih reči i iluzija?
– Lepo ste to primetili. Posle dosadasnjih pesničkih iskustava, čini mi se, da sam muško, tukla bi se okolo sa nečasnim ljudima, kao što je to morao da čini nesretni Branko Miljković. Njegove pesme mi sve više “svanjuju”. Kao da se od onda nista nije promenilo. Još uvek isti ljudi, isto ponašanje. Laži. Da plačeš. Mislim da bi jedino on, krunisani princ srpske poezije, razumeo nepravdu koja se i meni maloj događa.
Poezija jeste neka vrsta nasilja, jer kada ne možeš nekom običnim rečima da dokažeš elementarne stvari, ostaje jedino, ko tebe kamenom – ti njega pesmom. Da se izrazim i u haiku formi: Knjige su bombe, pesnik samoubica, leti u nebo. Pesma je svojevrsni bombaski čin. I napad i odbrana i samouništenje.
Vaši stihovi kao krajolici vaše duše?
– Za mene je u Švedskoj rečeno (Inka Person) da sam sa jedna hrabra, pametna i talentovana pesnikinja, koja govori jasno i slobodno. Da mi je olovka zašiljena, a pismo nenašminkano, jezik slikovit i originalan. Da moje pesme imaju nerv i energiju…
Čemu se divite, čemu težite, čemu idete u susret?
– Divim se kada je neko jednostavno dobar čovek. Okrećem se kao suncokret prema dobroti, to jest kao ”dobrocvet”… Idem ka Dobroti, koja je čista poezija.
Pisanje kao psihiterapija, leči dušu i čitaocu i pesniku?
– Ne izjednačavam pisanje i psihoterapiju, niti cenim skribomaniju. To je ponižavanje i zloupotreba umetnosti. Umetnost je ”Oda radosti”, a ne kanta za đubre sa medicinskim otpadom. Mislim da je čist bezobrazluk kada vas ljudi ”onako spontano” dohvate i počnu da pentriraju svoje umotvorine u vašu ”skupocenu glavu”, kao bi rekao Ulf Lundel. To je, kao svojevrsnu ”practical joke”, mogao sebi da dozvoli samo gorepomenuti Nobelovac…
Desilo mi se da mi je na nekom pesničkom putešestviju, u jednom gradu ”ko zna kom” jedan samozvani pesnik u ”hladnoj sobi hotela”, pročitao na glas obe svoje zbirke poezije u toku samo jedne večeri, sve do duboko u noć, ukupno oko stotinjak pesama, bez prestanka! Prevela sam pesme 186 pesnika na švedski jezik, u tri toma antologije ”Poeziju će svi pisati” .
Kakav bi svet danas bio bez poetike?
– Ovakav kakav je sada. Možda bi bio bolji da nema poetike. Da budu samo dobri ljudi, ali da bude poetski vakum. Mislim da je vreme da se pravi pesnici povuku u katakombe kao oni prvi hrišćani. Zapravo bi bilo pametno ugasiti profile na Fejsbuku i ne pojavljivati se više u javnosti. Treba vrlo štedljivo i stidljivo svetu prosipati bisere poezije.
Vaše stvaralačke opsesije potiču iz…?
– Želje da zaštitim i odbranim slabije. I da zaštitim ženu u sebi. Od prvog neželjenog poljupca sa sedamnaest godina, shvatila sam da me u životu čeka puno nasilja. Zato sam sa dvadeset godina ”pobegla” od kuće i udala se za jednog Šveđanina, koliko iz ljubavi, toliko iz staha od svega što bi moglo da mi se dogodi. Pišem i haiku kao i lirske i misaone pesme i strasno sam ljuta sto moram da se branim pesmama kao što su: ”Zatalasane metafore”, ”Glas od meda” i druge. Stidim se takve poezije i toga što moram da povisim postski glas i po nekad da vrištim kroz pesmu, da bi sačuvala svoju čast kao žene. Poezija je moja profesija, ja to radim kao da sam rudar ili inženjer.
– Emocionalna katarza se doživljava kad se pesma napiše?
– Uvek taj isti osećaj, kao kada u moru bicikala pronađete svoj bicikl, kao na onim slikama u Kini od ranije. Kad ”pronađes” svoju pesmu i na njoj se odvezeš u najlepše krajolike svoje duše… Pesma je kao primalni krik – oglasiš se, zaplačeš, da bi te majka čula, prepoznala i zavolela. Kada napišeš dobru pesmu, poželiš sa vrha Lovćena da je pročitas naglas, da je čuju planine, orlovi a i sam Njegoš da da svoj sud.
Eleonora Luthander je rođena 9. februara, 1954. godine u Kruševcu. U Beogradu je pošla u osnovnu skolu i završila Osmu beogradsku gimnaziju. Diplomirala je na Ekonomskim fakultetu u Beogradu. Udaje se za švedskog novinara Pera Luthandera 1975. godine sa kojim ima dvoje dece, dr Alexandru Luthander i mr Amadeusa Luthandera. Živela je u Budimpešti, Minhenu, Moskvi, na ostrvu Hvaru i Beogradu. Sada živi u Stokholmu. Eleonora je napisala ukupno 30 knjiga poezije i pesničkih prevoda. Prevela je najvažnije savremene švedske pesnike na srpski, Kristinu Lugn, Bruna K. Ojera, Lukasa Modisona i Ulfa Lundela, kao i izbor iz haiku poezije Daga Hamarselda. Eleonora Luthander je zastupljena u Nobelovoj biblioteci sa svoje dve zbirke poezije na švedskom jeziku. Zastupljena je, izmedju ostalog i u antologiji ”Švedski haiku”. Prevela je pesme 186 srpskih pesnika na švedski jezik u tri toma antologije, “Poeziju će svi pisati”, prema stihu Branka Miljkovića. Bavi se estradnom poezijom i poetskim perfomansom. Pravi ikebanu od origami cvetova sa haikustihovima. Primila Zlatnu značku Kulturno-prosvetne zajednice Srbije 2007. godine iz pesničke ruke Ljubivoja Ršumovića. Izbor iz Eleonorine ljubavne poezije, ”Medovina” 2009. u izašao je u Crnoj Gori, a zatim i prevod Lundelove poezije i tekstova za muziku ”Vrijeme za ljubav”, kao i njena zbirka poezije ”Cmokva”, 2012. godine. Eleonorin deda Petar se rodio na Čevu. U pripremi je njena nova zbirka haiku poezije na srpskom „Ela Čevska“, a 2014. godine objavila je knjigu ”Dubai haiku”.
RAZGOVARAO DRAGAN STODIĆ
