Redakcija – Rat, ne onaj posljednji, već sinko moj, onaj od tamo… – rukom je ocrtavala položaj moja majka Đuja Bosnić u Drvar Selu te hladne zime 2011/12. godine, negdje pred njen odlazak na onaj svijet. Bila je to posljednja zima koju smo zajedno proveli u toj kući za umiranje na brdu.
– Rat nikom netrebao… – počela je svoju priču moja majka, dok sam uzaludno pokušavao da zagrijem onu njenu kihinjicu, a te zime bilo je opako hladno, minus 30 stepeni. Ona, moja majka nije se ni pomakla sa svog kauča do prozora, kuhinje na sjevernoj strani kuće. Nije osjetila strašnu hladnoću koja je polako osvajala svaki dio ove sobe.
Znam, ovu priču mi je ispričala još jednom, ali ona to tada nije registrovala, možda je htjela da se ja uvjerim da je to istina i da je moram zapamtiti.
I zapamtio sam njenu priču.
– Znaš, sine moj – ja sam imala… koliko to, pa recimo dvanaest godina, ma tako nekako, kada se zaratilo. Ovo o čemu ti ja imam reći, bilo je… da, 1944. godine kada je bio Desant na Drvar.
Probudim se a moja majka Stana – neka joj je laka zemlja, povika:
– Brže, ustajte djeco! Bježimo u šumu! Pobiće nas!
Skočila sam iz svog dijela kreveta, koji je bio prostrt sa slamom i već sam tjerala iz štale, iz podruma našu Dikulju i sa nekom torbom u ruci zajedno sa mojom, majkom, bratom i dvije sestre pa pravac u Misije – Jadovnik na brdo iznad sela u šumu. Bosa, ni cipela nisam imala, zavila mi majka neke krpe, jer su mi tabani već bili krvavi od kamenja i korijenja trčeći po šumi. Nekako smo uspjeli da se dočepamo tog mjesta gdje su u šumi napravili ljudi iz sela bazu za boravak ako zatreba. E, eto zatrebalo je.
I tako, redom bježanija po šumi i u kolonama po noći, tumarali smo noću a išlo se ne znam kud, samo znam da je tog ljeta bilo mnogo kiše, blata, krvi… ma svega. Kako smo se našli jedno 20 kilometara daleko od kuće dolje do kod Une i Kulen Vakufa ni sama ne znam. Te 1944, svi smo bili kod Une, bježeći od koga, od svakoga, sinko moj.
Mater jednu kravu vodila, ja drugu, sve noću… Tako, tumaramo ko duhovi, nigdje nikoga da nas pomogne. Ostali moji, brat Veselko, sestre Rosa i Rada pratile su nas u stopu ali teško, nekako su sestre bile bolešljive, mekane, kako je često pričala majka moja. Mekane…
I tako, smjestimo se u toj gužvi gdje, ispod neke velike jabuke – boljeg mjesta nije bilo. Sva mjesta, ona bolja bila su zauzeta, kako ne znam. Mi nismo bili baš onako kako valja… Eto zašto smo bili posljednji. Eto, ti znaš da je moj otac Todor, Bog mu dušu prostio, bio je u Vojsci Kraljevine zarobljen kod Gornjeg Milanovca, tamo kod tebe u Srbiji, i u zarobljeništvu je bio u Njemačkoj. Niko nas nije volio radi toga, niko… Oni njihovi… Oni njihovi… komunisti.
Goli, bosi, mi djeca preplakali smo sve te dane, a kiša ta nesretnica, sasipala se ko da nikad nigdje nije padala, ko luda… Sve vrijeme. Bili smo modri od hladnoće, ja u sredini, onako zbijeni spavamo ko sardine, a majka prostrla neku šašu na granje, ispod te jabuke koja je bila, ma do neba velika, ogromna, jaka…
– Znaš, od tada ne volim, niti jedem jabuke, ma mogu sto godina bez njih, mogu… A ti, jedeš li jabuke? Ma šta tu ima, sada je drugačije, sada je tako… Sanjam tu jabuku skoro svaku noć, onaj vjetar sa strane duva, a kišu nabacuje onako ukoso sve po nama, džaba ti sve… Čitavu noć smo ustajale, morali smo… da izvineš u klozet… Ma, tamo iza nekog panja… prehlađeni smo bili. Ona Rada bila je sa moje ljeve strane, nekako se odmicala od mene, ja je privučem i čvrsto držim, i tako zaspim, a ona se pomjeri dalje, ma ja sam kriva… – kod spominjanja Rade majka je uvijek pravila pauzu, plakala i šmrcala.
– Ma daj mama, nemoj o tome sada. – prekidao sam nit, koja je bila čvrsta ko sajla. Ma kakvi prekidanje priče, to ni slučajno nije dolazilo u obzir.
– Moram! Ajde, teško ti je čuti, sad ću ja… – pribrala se i ko kobac obrušila na ono što je godinama nosila u sebi, čekajući tren da ga saopšti meni.
Znao sam tada, te zime, kada sam joj pravio društvo, živila je u kući na brdu sama, samoća je uništila, to sam znao, samoća, i misli koje nikako nije mogla da odbaci a i kako bi… Otac ju je napustio i otišao na onaj svijet 2004. godine, a ona ostala, ko grana otkresana, sama sa svojim strahovima, suzama, molitvama, prezirom… Gotovo sva rodbina, svi su je zaobilazili, to je tako… niko ne voli tugu i nesreću. Ne znam…
– Načeta sam sinko. – govorila mi je. Imala je četiri operacije, cirozu jetre i artritis, visoki pritisak, sve strašnije… Bodrio sam je, slušao, nadao se… Znao sam da polako putuje, da se oprašta, da ostavlja nešto iza sebe, nešto… Strah da će ostati to nerečeno, davalo joj je snagu da mi kaže sve po redu…
Dobro, razmišljao sam u sebi… biće joj tako bolje… Biće joj bolje.
– Kasnije sam vidjela, kasnije, poslije rata… Učila sam, a bogami su nam i pričali da je Tito pobijedio na Drvaru… Ne znam, ja sa materom svojom i svojim bježala sam od tog 25. maja do negdje 10. juna te nesretne 1944. godine. Ma bježali smo ko duhovi, svi sa stokom, po koji zavežljaj sa robom i bjež u Misije iznad sela. Tu smo bili ne znam koliko, pa javiše: ‘‘Eto ustaša! Bjež narode!’’
– Bježali smo prema Uni dolje i dalje do samog Vakufa… ma da, Kulen Vakufa. Kad smo se mi dovukli bio je prazan, ma to ti je selo od Martin Broda, nizvodno Unom do Bihaća. Bjedno neko selo, male kučice od sedre zidane, a njive dobre, svega ima… Plodno ko Vojvodina, i Baranja, da plodnije nije moglo. E, da je nama bilo takve zemlje… ej đe bi nam kraj bio.
– I tako, smjestimo se u nekom sklopu do vode, svi moji, a kiša, ljudi moji, kiša je tog maja u kosti prolazila. U kosti, sapirala… još tu vlagu osjećam i sada, još mi je na koži i u kostima… još.
– Nije mi bilo pravo, svi se razbolismo, svi kijamo, prehladili se goli i bosi. Majka Stana muku mučila kako da nas prehrani, imali smo dvije krave, i samo mljeka smo imali. I nešto što smo brali na tim njivama do Une… Neko zelje, ne znam…
– Moraš Đujo natrag u Selo da vidiš jeli išta ostalo, kuku meni, pa onda uperi pravo u Peći kod moje tetke u Grahovu. – rekla mi je mater.
Osvrnula sam se oko sebe, svi leže, i brat Veselko, i sestre Rosa i Rada, sve bolesne i nemoćne. A ja, lice mi je gorjelo, ali podignem se, ‘oću da krenem.
Svi su plakali, svi moji… samo ona… Rada nije plakala. Nekako okrenula glavu od mene. Nekako… – majka je prestala da priča, plakala je i jecala.
Kiša me je pratila ko zli duh, stalno mi je zatrpavala iza vrata, onako kvasila i već sam bila nakon pola sata potpuno mokra. Tumarala sam nekom šumom, niđe nikoga, samo iza svakog grma, kao da neko čeka, kao da mi kaže ‘ajde ne staj, baš su me ruke anđela gurale.
Nisam znala kuda se ide, majka kaže idi dugo, dugo pa okreni uz brdo sve pored vode, pored Une pa pored Unca sve do Drvara. Sad kad vidiš, to je tako, ali valjalo je to preći, ne znam kako sam uspjela. Spavala nisam, samo stojeći… Tako stanem uz kukrike, podbočim se i na brzinu spavam malo, pa vidim anđeli mi griju noge, ajde Đujo, samo idi naprijed.
Imala sam jednu botu, jedan grumen, pure, nešto kao kačamak, i to sam mrvila u džepu od neke kecelje i čuvala ko zlato, to mi je bila sva hrana. I da, lažem ti, našla sam na putiću dvije glavice crvenog luka, oklen, Bog zna… Kao da ga je sam Bog poslao meni. Izmuljam onaj luk, pomiješam sa purom pa zadovoljna pravac kući.
Ima ukupo do Martin Broda putem osamnaest kilometara a do Vakufa još 5-6 kilometara. Sve sam to ja prešla noću sama. Ne znam koliko sam išla, i šta sam vidjela… te slike su otišle negdje, ko zna gdje. Samo znam, da sam onako banula kući, kad strina neće ni da čuje za mene. Dala mi je botu pure, i legla sam u kuruzanu, umotala se u neke aljine, i zaspala sa onom toplom botom pure u ruci. Kako me je grijala… kako sam bila sretna…
Probudim se, noć, a ja mokra, prehladila sam se i onako da izvineš pomokrila, mene sramota od strine, pa ja pokupim onu puru što se rasula pa polako bjež dalje…
Pucalo je na sve strane… dim i palež svuda oko ulaza u Grad, kod Mandića mosta, vidim partizan mrtav bez glave leži, joj, krv do koljena… joj!
Opet sam hodala noću, i zakačila pola dana, preko Misija i Jadovnika, onako poprijeko u Peći u Grahovo kod tetke, Bog joj dušu pazio, bila mi je ko druga majka. Voljela me…
– Evo, moje Đujice… – dočekala me je šireći i ruke i srce. Kako je bila dobra žena. To se ne rađa više, znaš sine to više ne postoji.
Bila sam tu, oporavila se… Šta, koliko ima kilometara od one moje kuće, pa dvadeset ko jedan. Sigurno, sto posto, a more bit i više.
Vratila se Đuja, onako istim putem, zemlju nije doticala, jurila kao da se igra. Anđeli su joj pomagali, to je sigurno. Hitala je samo da vidi svoje tamo u Vakufu, samo da zagrli majku, Radu, Rosu, Vesu… Hitala je kao da ima krila, ništa nije osjećala, kakav umor, strah, ma nikako.
– Eto moje ljepotice – vikala je majka Stana šireći ruke… Povezala je neku crnu maramu… Joj!
– Šta ne valja… đe su ostali? Ja, dobro, ne vidim… đe je Rada?!
– Polako dijete, odmori se. Polako! – vikala je majka Stana.
– Neću! Đe je Rada? Radoo! Radooo! Oj, Rado sestrice evo tvoje Đujice, javi se… – kada bi spomenula Radu majka bi opet pravila pauzu, plakala i šmrcala.
– Plakala sam dugo sine, jecala iz dna duše, onako kao kada otkineš dio nečeg i samo zijevneš u grču, bolu…
Svi su se okupli oko nje, svi što su bili tu u Vakufu. Prokletom Vakufu. Svi…
– Jadno dijete, šta dočeka, ej, Stano!
– Ma gdje je moja sestra, ma gdje je moja sestrica?! Đe tamo? Ma ne vidim je ispod jabuke… To je samo neka gomila zemlje… samo gomila zemlje!
Kleknula je Đuja na pomodrele noge, oguljena koljena i golim rukama, otkopavala onu humku, sa pokojne sestre Rade. Zemlja je vrcala svuda okolo kao da bager otkopava… nekako su je savladali oni muški, i jedva je držali dok je ona ridala u suzama i grčila se…
– Ne znam… joj! Samo da joj vidim lice! Hoću da vidim lice moje seje… Pustite me samo da joj vidim lice, zaboravila sam kako izgleda! Hoću da joj vidim lice! – vikala je Đuja tog ratnog dana i te uboge noći, lježala je tu čitav dan i noć, neke babe su joj bajale… – Samo da mi ostane normalna, samo da ostane normalna – kršila je ruke Stana.
– Lice, mama, ne znam kako je imala lice… oči… zaboravila sam kako joj izgleda lice… ne mogu se sjetiti… joj!
Klinički centar Banja Luka, oko Božića 2012. godine. Ja, njen sin, stojim pored nje na trećem spratu Centra. Došao sam joj u posjetu. Majka je teško bolesna. Sama u sobi, nemoćno leži. Zna da je kraj blizu. Znam i ja.
– Znaš, sine, odo’ ja svom Dedi. – tako je zvala mog oca koji je umro prije osam godina. – Umorna sam… Sve ove godine ništa mi nisu donijele. Ništa. Sjedi pokraj mene, reću ću ti nešto… Nemoj me prekidati. Ćuti. Hoću da ti pričam o mojoj sestri Radi… – tako je uvijek počinjala njena priča. Eto baš tako.
Majka je umrla 2. februara 2012. godine. Ostala je tajna sve do sada, da li se sjetila na umiranju lica svoje sestre Rade, da li se sjetila njenog lika, da li je… Ne znam, ali vjerujem, da je moju majku tamo negdje gore, dočekala njena sestrica Rada. Vjerujem…
