U STRAHU SU VELIKE OČI, TRAŽI SE SMISAO LJUDSKE EGZISTENCIJE
Ceo život ili ceo svet i ljudski univerzum u dvadeset redova – obeležje je keativnog pisanja mlade Snežane Đurić. Priznaje da je emotivno pokreće belina papira. Nastoji da ustroji i usvoji umeće da svoju kratku priču smesti na manje od jedne stranice. Sažete do krajnjih granica sažetosti, njene priče, i njeni likovi imaju prostor da se šire i narastaju, da šalju poruke čitaocima, da se ovaploćuju u svom bivstvovanju na papiru.
Snežanini književni zapisi u formi mini “pričaonica“ vrte oko sličnih tema, a glavna je smisao ljudske egzistencije u ovom prostoru u kojem se postoji ili ne postoji. Radi se o ličnostima koje su u zabludi da racionalno žive i razmišljaju, o devojkama koje odrastaju, zaljubljuju se i brzo gube istinski smisao ljubavi i poverenja, upoznavajući više druge nego sabe i svoju misao unutrašnjost, svoje skirvene i nezadovoljene potrebe, beskrajne čežnje u samoći sobe, koju čovek sa sobom nosi kao teret
Smatraš li da je andrenalin pokretač svega stvaralačkog i kreativnog?
– Može li se u trenutku paničnog straha, brzina koraka praćena snažnim naletom adrenalina, meriti sa brzinom treptaja oka? Paranoja u datom trenutku veoma često može da stopira racionalno razmišljanje, pa čovek pomisli da je svemoćan, brži i od svetlosti…
Kuda vodi naš svakodnevni beg od stvarnosti?
– Zaista, može li se pobeći od ‘problema’? U takvim slučajevima ne postoje problemi, samo situacije. Možda nemaju svi problemi rešenja, no sve situacije imaju ishod.
Kako razlikovati zlo i dobro?
– Dobar ili loš, sve zavisi koliko su oči, zaista, otvorene…
Svetlost i umetnik, korelacija, relacija ili pogrešna percepcija?
– Zamisli kako se beličasta svetlost prelama tamnim nebom, ponegde ima i ljubičastih nijansi.
Fantazija u realnosti, umetničko delo majke Prirode. Zamisli poderane tamne oblake raspršene po nebu kao mala ostrva u mirnom okeanu. Savršen kontrast. Znatiželjnim očima ovaj prizor neverovatno prija. I smiruje…
Da li su to to prizori iz nestvarnog života?
– To je najčešće prizor koji uspavljuje. Sklopiš oči i toneš u dubine sna. Prizor nestaje, ostrva ispare.
Šta se zatim dešava?
– Magija prestaje. Ili tek počinje…
Šta se dešava u međuvremenu?
– Igram u sobi kada pobedim u nekoj prepirci.
A zatim?
– Pomislim da imam šesto čulo.
O čemu ovog trenutka razmišljaš?
– Sećam se da nam „jezik služi za to da drndamo hranu u ustima“ i da logika sigurno nije „O klinu visi džak peska, džak pade, pesak osta“.
Kada je pisac u tebi najsrećniji?
– Kada se ružičaste boje prospu po oblacima, a reku zahvati plamen, vatrena lopta dok se kotrlja ka zapadu, ja ću tada laganim koracima ići ka vrhu… Korak po korak…
A kad je najtužniji?
– Kada stanem na poslednji stepenik, saznaću da li me čekaš… ili ne. Biću tužna ako ne, ali shvatam da je možda ipak bilo mnogo stepenika, pa si izgubio strpljenje čekajući…
Snežana ĐURIĆ je rođena 25. juna u Carevcu, okrug Braničevski, Srbija. Voli da crta i da zapisuje svoje misli. Priču nikad unapred ne skicira, njen misaoni koncept sam nadođe kao nabrekla reka. Svest se prazni i ispunjava, reči kuljaju, ideje pokušavaju da pobegnu od spisateljice, ponajpre od potencijalnih čitalaca. Snežana ih skupi na dlan, dune i priča je tu, pred onima koji nisu izgubili volju za čitanjem svog i tuđeg “života“ druge strane stvarnosti.
DRAGAN STODIĆ