Đura Šefer Sremac: Ekološki smrad(ovi)

Satira

Бог те вид’о, та не знам ти касти је л’ риба смрди од главе ил’ репа? – мудрује паор Пантелија. – Ех, кад нисам ја био на том рибљем котлићу, само главешине! Испитивали, тобоже, загађеност Дунава.

– Саво, одмах лопату у шаке и вади тај затровани муљ! – нареди председник Удружења еколога, који је долетео хеликоптером са својом свитом еколошком да утврди ситуацију „на лицу места“.

– Све ми се чини, прика мој, еколошку катастрофу неће опрати ни Дунав, а камоли Сава – добаци шеретски, из позадине, паор Панта.

– Сеците тополе, посадите платане! – мудрује гостујући представник народа, кад залеже у дебелу ’ладовину, у летњој чарди крај Дунава.

– Ама, зашто, гос’н министре? Од њих радник нема никакве користи – укључи се у дијалог, а боље да није, кафеџија Тајко, власник пар чарди крај лепог плавог Дунава, а и шире.

– Како нема!? Добиће дневницу!

– Баш и ја свашта питам. Има директор увозне фирме „Платан“.

– Не води туђу бригу, домаћине, него хватај се посла, моји људи су гладни.

– Тако је, гос’н министре, ал’ више су жедни – добаци један рмпалија из телесне гарде (злу не требало).

– Знам, знам, ево од данас ћутим к’о заливен – овом прљавом водом из Дунава. Тешко риби у њој! – не може а да не лане коју двосмислицу кафеџија.

– Опет он по свом! Баш си ти некакво закерало…

– Имам, имам ја на салашу пар добри керā. Лају само на ове одозгоре, мислим са горњег салаша, а ову сиротињу доле – не дирају.

– Немој да се правиш луд! Ништа те нисам пит’о. ’Оће ли то ’ладно пиће?

– Стиже, стиже… Него, волем да диваним, такав ми пос’о.  Само да кажем: чисте воде немам, млеко ми од афлатоксина… Извин’те! Бојим се да неко не прође по оној народној: место да је козу муз’о, он помуз’о јарца…

То изусти и шмугну у кухињу први човек ланца дунавских чарди, познати Тајко, да му не откривамо како доби надимак. Беше некада обичан сељак гоља, није га човек им’о за шта у’ватити, а данас – велики тајкун, пардон, алас на Дунаву, специјалиста за лов – на девизе, само од посебних, пробраних гостију.

И ето тако, имамо довољно на све стране ђубрета, за производњу, тобоже, органске хране. Једино га нема тамо где је најпотребније, на селу, где иде само НПК-вештак – док не стигне министарска еколошка екипа да сe увери у квалитет увезене робе „на лицином месту“, што би рек’о један од познатих стручњака, са месечним курсом за питања очувања животне средине.

Данас се врло добро осећам – опет мора да се укључи у диван паор Пантелија. – Знаш од чега, прика мој? Ама, од брда комшијиног смећа, што ми сваки дан баца преко тарабе! Морам се укључити у „Странку зелених“. Обећали ми еколошку пензију – ако редовно износим ђубре. Из скупштине.

А морам још и ову да ти велим: баш ме насмејала она реклама на великој тараби, ’оћу рећи оном билборду, ђаво га носио, што светли сву ноћ и дан. Лепо пише: Ми чистимо Србију – Србија чисти нас. Ваљда неки бећари ’оће да поруче како нас имам све мање и мање (почистише нас пестицидима, а и том проклетом дрогом). Не треба нама „бела куга“, доста нас редовно коси онај црни косач, са капуљачом на глави. Тај те ништа не пита, само те скрати косом – за главу.Па ти види, прика мој, чије ђубре више и даље смрди – твоје или комшијско!? Оне „горе“ нећемо прозивати, а и не вреди – имају педигре.