Он: Ја ни својој деци не помажем! Када ћеш научити да пишеш у Word-u?
Ја: На две шлајфне?
Он: на две шлајфне!
Ја: то си видео од господина Острошког из Беча?
Он: Много пре њега…!
И тако исфрустриран, подвијеног репа као пас, ћутећи, узех да припремим ову скромну сатиру, како знам и умем, и да буде ако ништа друго, бар читко, прегледно и разумљиво:
– Пишеш ли песме за децу? – упита ме Јован Јовановић Змај.
– Шта те занима!
– Љутиш се!?
– Не, него сам преосетљив, слаб са живцима…
– Имам за тебе лек! Чај од камилице.
– Нешто јаче?
– Екстракт од рузмарина!
– То му дође ко природни антидепресив, поправља и расположење.
– У моје време тога није било… Живело се кратко, болештине, су биле тешке, али не знам за депресију… Веруј ми на реч драги дечаче! – рече Чика Јова Змај.
– Верујем, верујем чика Јово! Него, да ти ниси из Шипада… Упс! Овај из Шипова, одакле је и овај чикица с брковима? Из села Шмрекова, Далматинске Загоре?
– Овај што брљезга свакојаке глупости у „Паровима?
– Слабо ти гледам телевизију Николица, Тесла ми није поправио телевизор… Слаба препорука, од Покојне Милеве… Мораћу да га дам на сервис. Да, да, па ти си Новосађанин, Србенда?
– Гле ти малог врагца, и то си негде прочитао на Wikipediji? Или си просто изгуглао?
– Јесам!
– Видиш како знам – рече чика Јова Змај и упита ме: -Него пушташ ли змајеве?
– Кад је ветровито а моју равницу, запљусну ветрови и кошаве са Тисе ил Дунава, нека деца знају да од трске и новина, с мало брашна умућеног у шољици воде налепе, каквог таквог змаја, и да пуштају тако високо, високо да допиру до облака, где сам ја… Докле канап и кресте од папира на њему допиру…