Redakcija Смењују се светло, и мрак пролазимо кроз тунел, нашао сам се у чепу, временској зони онако смрвљен од умора, попут драгог ми саговорника, Атифа Куртовића, рудара са чувене хиљадарке, који се попиње у воз у Брчком, или у Бановићима, ма ко ће га знати, само знам да ме дирнуло што ме је назвао онако топло и мајчински речима:
– Сироти! Буд’ се!, Вријеме тије да напустиш воз, овдје и ја силазим. Ја и Атиф Куртовић у возу, у празном вагону, на ветрометини живота, ко зна где у Босни, широм наше лепе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
– Полудићеш од писања! – нећу вала! Као да се љутим… И одмах, за који сат он ће се спустити у окно.
– А гдје ћеш се ти спустити сироти мој!? – И када?
Видиш, мислио си да ће нешто велико и красно урадити у животу, али само за себе, и велики си нарцис брате! – Јес’ вала откуд знаш?
– Па знам вала, дрнаш ту гитару, као да ћеш снимити платинасти тираж за ”Југотон”?
– Али та музичка кућа више не постоји!’
– Постоји, постоји, овдје у твојим грудима, и раздрља ону рударску блузу, и откри маљаве груди: – у срцу ти је сва музика – рече
Одсвирај ми ону твоју: воли ме макар још једном, воли ме последњи пут, воли ме…
– Како је знаш? – Па ја све знам, и ниси се случајно нашао са мном у возу.
– Тежак је то посао, то: естрада, шоу, баш као мој крамп, и лопата којом копам и тражим мрки угаљ, доле у окну.
– Шта ти знаш! – већ би одбрусио, Атифу, али се суздржах, шта ти је музичка сујета, па то ти је.
– Ти си Алија Сиротановић!
– Е, видиш, грдно си погријешио!“’
– То су ме помјешали с њим ваљда да ме та слава не узнесе и да постижем и даље ударничке резултате.
– Па, да готово се наивно и дечачки сетих, да је Атиф Куртовић, скроз у праву, па додах и ово!
– Аха, зато је Елвис Џ.Куртовић, неко други а не он!?
– Јес вала баш тако!
Онда је и Малколм Мухарем, менаџер „Плавог оркестра, неко други а не он због музичке сујете, и зависти да се склони, кад крену да колају приче у Југи.
– Баш тако, брзо капираш сироти мој!
-Шта ћу, времена су све гора, и на глобалном нивоу!
-Ево ти хиљадарка, и,закити ми њоме џеп од плавог сакоа, и ја му одсвирах „Жуте дуње, из филма „Кудуз.
-Хеј, па то си ти“! На новчаници!? Скоро да зацвилех од узбуђења, и радости..
– Шут ба, нек ти се нађе да се почастиш са рајом ил’ женскињом неком.
– Ја овдје силазим, до окна ћу пјешице, а ти сретно!
– Сретно Атифе, и нека је сретан пут и теби!
Осетих даме неко дрмуса, у пола пројекције, у полупразној биоскопској сали, да сам све сањао, а тако је стварно било…
Не бих погрешио када бих рекао да сам гледао домаћи филм баш о Атифу Куртовићу, уморан од куцања на писаћој машини.
Душан Дојчиновић, [email protected], kontakt telefon 061-7002468
