Redakcija Било је тешко…напорно.
Пошто је знао пекарски занат, још из затворских дана, пребегавши за Италију, и докопавши се тла, Сицилије, кренуо је као помоћни радник, да развлачи тесто, пече, пецива и Француске векне, у фуруни, газде Тосканија.
За дивно чудо, Тоскани је било само презиме, чувеног Тосканија, а пекар, Тоскани је био љубитељ опере, и по читаво јутро, грмело би с музичке линије, опере Паваротија.
За пар година, проведених у Сан Палерму, зарадио је прилично новаца с којим јер отворио, пицерију у Мирјеву, насељу у Београду, у коме се сакупљала екипа, Београдско подземље, које је шуровало такође са црногорским, понајвише.
Хостесе, су нудиле пицу спремљену на ‘талијански’ начин, по завршетку радног времена, одлазиле су у ноћни провод, и раскалашне забаве до јутра, са моћном господом, оне су им давале тело, а они су их китили новчаницама од по педесет, сто и две стотине еура, куповали им парфеме, и крпице.
Нека атрактивнија хостеса, пицерије „La Korunja“, добијала би и луксузан стан, ако би се показала лојалном, да не отkрива, тајне Миријевског клана, о момцима са подужим криминалним досијеом.
Тако да је кум Драгутин, држао, пицерију, само узгред, као параван и стечиште белосветских фаца, и протуха.
Упустио се у грађевинску мафију, што се каже, а савете је добијао од косниљера, Браваловићке.
Браваловићка, тако су је звали јер би он њој тапшао длановима, увек после успешно обављеног посла са неким станом који је успешно продавао на лицитацији.
Усклицима: – Браво! Браво! Браваловићка!!!
Као да слуша оперу, попут његовог газде,из пицерије, са Сицилије, и онда је почео да „сређује рачуне“,што се каже…
Душан и Јован су нажалост, завршили где не треба, то јест Душан је задављен пертлом у аутомобилу, с леђа, га је придавио неко, чији идентитет, до дана данашњег нико није утврдио.
Шушкало се нешто по Београдским кулоарима, новине су препричавале различите верзије, овог догађаја, а слутило се да је све то урадила Миријевска мафија, са главешином, кумом Драгутином на челу.
– Е па где си ти све ове године, куме!?
– Како си се пролепшао! Вау!
– Ово мора да је „Версаћи“, одело!?
– Одушевљено је гргољила, Сањица, блистала је просто.
– Е, а ово је наш син Александар.
– Ми би смо заправо, волели да се зове Александар!!!
– А да Ви, куме, Драгутине, будете кум, на његовом крштењу!
– Да! Да!.. – готово је идентично потврђивао Небојша.
– Него треба да га крстимо, мада има непуне три године, ја сам знате, сањала његово име: Александар… – Ви сте били с разлогом одсутни… и сво време смо га тако и звали Александар!
– Па смо мислили да… – Ми смо већ разговарали са дежурним парохијаном Светом!
– Добро!!! – сложио се Драгутин у даху.
– И док је трајао обред крштења, кум Драгутин је већ држао свећу, и како то иде, свештеник је читао из Требника, обред крштења…
Мали Александар, је крштен, у цркви на Врачару.
– Дотле је и Јован добио „поздрав“ од кума Драгутина, у тренутку крштења, малог Александра.
– Стигла је празна SMS, порука, за тренутак звук пристигле поруке, скренуо је пажњу
– Јован је добио метак у чело. Изнемогло тело пало је на волан аутомобила, крв је почела да цури по седишту… Сирена аутомобила, скренула је пажњу случајним пролазницима. Неке жене су вриснуле од шока.
– Убица, чији идентитет још није утврђен, је обавио посао са пригушивачем…
Изнемогло тело Јована, морало је на обдукцију. Јован је један од разбојника, који је са фантомком рекетирао, кума Драгутина у стана на Мирјеву, за педесет хиљада еура, пре само пар година…
Завршио је неславно.
