Redakcija Dalibor Čerškov, 1982., Niš. Piše pesme i kratke priče. Završio studije građevinarstva na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu u Nišu. Fotografijom se bavi od 2007. godine. Kao fotograf amater objavljivao je fotografije u magazinima: Refoto, Nylon Korea, Vogue Italia… Izlagao često na grupnim foto-izložbama, a 2014. godine imao samostalnu izložbu fotografija pod nazivom ‘Foto dnevnik 018’, u galeriji Niškog kulturnog centra. Radi kao freelancer.
Objavljeni su mu tekstovi u magazinima i zbornicima: ‘Glasovi Melpomene’ časopisa za kulturnu raznolikost ‘Alia Mundi’, zborniku ‘Književne Vertikale’, zborniku ‘Balkanski književni glasnik’, zbirci priča ‘Argus Books Magazine’, magazinu ‘Svitak’, knjigama u izdanju književnog kluba ‘Zlatno pero’ iz Knjaževca, zbirkama ‘Garavi sokak’ književnog kluba Miroslav Mika Antić iz Inđije, kao i na internet portalima. Pohađao je 2014. godine školu kreativnog pisanja ‘Kafkin klub’ u Nišu. Inspiraciju za poeziju i prozu nalazi u fotografiji, filmu, muzici, proleću,… dugim vožnjama kolima sa njom, ka divljoj prirodi u leto.
Autor je bloga woarw.blogspot.com, na kome objavljuje eseje o fotografiji, te priče i pesme.
Aplauz
Čujem
Zvuk točkova
Po mokrom asfaltu, iznenada,
Među zrikavcima i dalekim hukom
U ponedeljak uveče
Uzavrelim gradom
Dugo, vrelo leto,
Sporo teče
Kao dugi aplauz
Sasvim spontan
Posle dobre
Noćne predstave
Na otvorenom
Čistači peru ulice
Na terasi sedim
I posmatram grad
Više me ništa nije briga
Devojka na žutom prozoru
Preko puta
Čisti lice
Zamišljeno je posmatram
Kroz trepavice
Da li čisti lice ili stavlja puder?
Tiho je i zuje zrikavci
Prijatelji noći
I moj ventilator radi
I sve podseća na
Detektivske priče
Sve u zgradi je mirno
Odlazim na spavanje
Prelazim rukom polako
Preko njenog prozora
Gasim svetlo
Brzo je završila
Moja ruka se umorila
Da li je došla ili odlazi?
U toj tišini kao da sam čuo
Zvuk ključeva koji padaju na pod
Preko puta, i zamišljam
Možda je to ona
Koju sam sreo
Pljuga dogoreva
U maloj predstavi
Za laku noć.
Igraj sa mnom
Boksuj ljubavlju svojom
Kao što ja boksujem
Smehom prema svima
Dok me mrze moji ljudi
Zbog duvanskog dima
Poljubac koji zvuči
Kao solaža gitare
Njen lik u čaši
U dugoj plavoj,
Sa kosom na vetru
I osmehom koji pokreće more
Misli mi vijore
Ka tebi, dok su
Kazaljke na starom satu
Spojene u duetu
Šta da kažem sada
Novoj polici za knjige
U jednom kafeu
Šapućeš mi
‘igraj sa mnom’
Ni limenke, ni šminke, ni pijace, ni šefovi
Ni albatrosi…
Pijanista svira na blef
Jednu kratku, šaljivu
Ustane i krene ka meni
Dokačimo se
I sevaju pet pesnika
I desanka i levica
Sada zna da pišem lepe pesme.
Onda sednemo, svako za svoj sto
I mirno popijemo nes
Onda odem kući
Sedim u svojoj sobi
I ne izlazim deset dana
Jedem džem od šljiva
Aranžiram
Neko cveće na terasi
I čekam zvono da me spasi
‘igraj sa mnom’
Slatka harmonija
I kako bi bilo da ti neka dođe i da
sve vreme ćutite,
dok pijete kafu,
grickate kolače, čips…
Zapisujete ponešto od svega,
zvukova,
možda i od dodira, slučajnih.
I vedrog raspoloženja, što obasjava
vaša gola stopala,
dok osluškujete disanje i dim
i miris kafe je tu.
Vrelo sunce greje sims
sa sukulusima
nađenim, kada si se
izgubio na Kusjači,
jednog proleća.
Upoznao sam je,
vedru, plavu od gledanja
u nebo i more i
galebova koji jedini
nesto govore.
U poljskom cveću
preplanula je ležala
i pričala o ‘Letnjim lažima’,
ostavljam te njenim slatkim dražima,
da bih okinuo još jedan snimak
starim fotoaparatom…
U hotelskoj sobi:
Hotel – grad
Hotel – venecijaneri
Hotel – planine
Hotel – vrela kafa
Hotel – visine
Hotel – ravnog, plavog pogleda
Hotel – galeb
Hotel – daljine
Hotel – ničim izazvanog smeha iz meke dubine
Možda, možda bi joj ispala trepavica
i ti je podigao sa njenih grudi
iznad mladeža, prstima.
I duvali bi ćuteći
i zamislili želju.
Poželeo si da joj je ostvariš,
dlačicu razmažeš
na grudima
isprskanim predivnim mirisom.
Želju od morske trske
haringe,
pesme vetra,
mačaka,
mesečine,
gorgondzole,
slane, tirkizne vode i
krika morske školjke
među njenim
nogama na pesku,
sve do horizonta.
Deluje moguće,
ako zažmuriš i zagledaš se…
Uz uzdah me budi i
vodi na koktel,
od neizgovorenih reči
čije ime nikada nisam čuo
a njene usne ga poznaju,
nemušti dijalog srca.
