Redakcija СВИ СМО ПЛОД НЕЧИЈЕ МАШТЕ И СВЕ ЈЕ ПЛОД НАШЕ МАШТЕ
Шта је заједничко новели Тајанствени странац Марка Твена, комедији Шест лица тражи писца Луиђија Пирандела и роману Софијин свет Јустејна Гордера? Вероватно ништа осим – бујне маште. И временски и просторно ова су дела толико удаљена да би свако поређење већ унапред било окарактерисано као апсурдно. Ипак, у сва три случаја, машта није ту само ради маште као такве, него је баш она употребљена у функцији давања одговора на давно постављена питања: ко смо ми; шта смо у космосу; да ли смо можда, свако за себе, центар универзума или смо сви потчињени нечијој туђој вољи?
Пирандело и Гордер покушали су да на стара питања одговоре тако што су на сцену извели, односно у причу увели – књижевне ликове који су свесни свог фиктивног постојања. Код Пирандела су то јунаци драме коју је аутор само започео и на тек створене ликове потпуно заборавио, па сада они трагају за писцем достојним да од њихових судбина начини ново дело; код Гордера су то ликови из романа који су се одважили на побуну против сопственог аутора не би ли прекорачили наизглед скучени свет одштампане књиге.
Као најбољи вид борбе за излазак из фиктивног света, Гордер је својим јунацима подарио филозофију, како је јасно и назначено у поднаслову – „Роман о историји филозофије“. Ипак, Софијин свет није уџбеник филозофије, штавише може се рећи да је то штиво и за оне којима филозофија није најомиљенији школски предмет, па може бити занимљиво чак и онима којима су филозофска разматрања ништа друго до гомила противречности и парадокса, без могућности да се то усагласи и на крају сагледа из објективног, најобјективнијег могућег угла. И сâм филозоф по струци, Гордер у овом роману управо и покушава да из непристрасне раздаљине сагледа филозофска учења од антике до данашњих дана како би из сваког правца извукао оно што вреди и што би се у пракси могло применити на свакодневни живот, а све с циљем да се пронађе одговор на вечита питања и недоумице: ко сми ми, одакле потичемо, да ли смо само случајни и безначајни пролазници или смо можда баш ми центар света, да ли смо плод нечије маште или је све око нас само плод наше маште. Ово јесте историја филозофије, али на један потпуно нов начин, тако да слободно могу да је читају и они који не гаје „љубав према мудрости“.
Оно што насловом уопште није назначено, а свакако је кључни проблем романа, то је однос између уметника и његовог дела, нераскидива веза између писца и његових измишљених ликова. Тако Софија и њен пријатељ филозоф Алберто откривају да су ништа друго до плод маште извесног мајора који пише роман за своју ћерку. Од момента кад двоје јунака спознају ко су заиста, почиње њихова борба за својеврсни излазак из романа, дакле неки вид револуције против самог њиховог творца.
Да ли је писац, као стваралац једног света, заиста толико моћан да своје јунаке обузда и натера их да чине само оно што он пожели, или можда јунаци имају избора, па чак и могућности да утичу на свог творца и да његову првобитну намеру преусмере у своју корист? Ово се питање не мора односити само на измишљене ликове из бајки и романа, него и на припаднике реалног света, јер склони смо веровању да у васиони постоји нека равнотежа и да је сваки догађај унапред одређен, без могућности било каквог нашег утицаја да изменимо ток живота и већ зацртану судбину. Управо зато и постоји уметност, која се не дефинише случајно као „антисудбина“ и која, ако већ није у могућности да се супротстави самој судбини, барем може да нам укаже на разлоге наше немоћи пред тајнама живота и универзума.
Цело једно столеће пре Гордера, сличном проблематиком бавио се и Марк Твен у новели Тајанствени странац, која је међутим објављена тек након пишчеве смрти и ни приближно није тако позната као догодовштине дечака Тома Сојера. Да би разумео принцип према коме је наш свет устројен, Твен је у Тајанственом странцу створио анђела који се, занимљиво, зове Сатана и који на људски живот гледа баш онако како слон гледа на живот паука. И заиста, да би се живот сагледао на прави начин, мора се заузети један непристрасан став, а најбоље би било кад би све могло да се види из достојне раздаљине, јер ствари су тек тада много јасније. Пошто смо и сами део једног света из ког не можемо изаћи, логично је што тај свет никада нећемо објективно сагледати, него ћемо редовно све видети из сопственог, крајње субјективног угла. Мапу лавиринта можемо нацртати само ако смо изван лавиринта, а не док смо заробљени у њему. И човечји ум је, на неки начин, заробљен у лавиринту космоса и зато не треба очајавати што нам неке тајне никада неће бити доступне, а све и кад би нам постале доступне, вероватно нам не би биле разумљиве. И док Сатана не само зна свачију судбину него је и свестан да се унапред зацртан пут тешко може изменити, људи и даље верују како увек, у свакој ситуацији, имају избора, те да свој пут одређују својим поступцима у кључном тренутку. Чак и да није тако, за саме људе добро је док тако мисле, јер кад би заиста имали предочено какав ће им живот бити, онда сâм тај живот више не би ни имао смисла, а свака борба и жеља за новим сазнањима изгубиле би смисао.
Паралела са Тајанственим странцем била је потребна и због појма потчињености, пошто је и у роману Софијин свет свако потчињен некоме, и то првенствено умом, што је можда најтежа врста покорности: Софија и филозоф Алберто плод су мајорове маште и њихови поступци зависе од његове воље, док су мајор и његова ћерка Хилде потчињени неком другом приповедачу. Међутим, шта ако је и тај крајњи приповедач уствари само плод нечије маште и шта ако су сви чувени филозофи, који су некада несумњиво живели, овом причом постали потпуно подвргнути Софијиној машти и вољи? Докле би, и на једну и на другу страну, могло да се оде? Ту смо и ми, читаоци, који се у једном тренутку преплашимо да нисмо можда подређени вољи неког лакомисленог писца коме би сваки час могло пасти на памет да од нашег живота направи хаос…
Бројна су питања која остају након прочитаног Софијиног света, па чак и оно које нам може деловати као крајње сувишно: ко је кога створио и ко о коме ту машта? Јасно је назначено да мајор и његова кћер Хилде све време маштају о Софији и Алберту, али шта ако је обрнуто, шта ако је Софија, у својој бујној машти, себе замислила као јунакињу неке модерне бајке, а свог пријатеља филозофа представила себи као аутора и управитеља над њеним животом? Шта ако су и мајор, и Хилде, па и Алберто заправо плод Софијине маште?
И док код Гордера наслућујемо и ту могућност, у Твеновом Тајанственом странцу јасно спознајемо идеју да све око нас и није ништа друго него плод маште, а основни став је у следећем: постојим само ја, све остало је сан, празан простор. Иако наизглед супротно, Гордерово гледиште може се схватити као допуна Твеновог схватања, јер и једно и друго је, у зависности од тренутка, преко потребно човечјем уму како би се бар мало приближио недокучивим тајнама света који га окружује. Ако претерамо са егоцентризмом и заиста умислимо да је све около потчињено нашој вољи, тргнимо се мало и сетимо се: нисмо ли, ипак, и ми сами у власти некога ко над нама може да управља како му се прохте? Зато је најбоље варирати између ова два схватања и то је, ако не једини, а оно вероватно најзначајнији разлог што их у међусобном поређењу не треба искључивати.
Негде на линији између старог Твеновог и доцнијег Гордеровог схватања стоји Пиранделова комедија Шест лица тражи писца, у којој нема неке велике дилеме: измишљена лица су ту, имају свој живот, само од тога треба начинити нов позоришни комад. Међутим, да ли је ансамбл способан да на сцени достојно прикаже оно што се тражи или ће лица отићи разочарана након што схвате да ниједан глумац не може да до детаља одигра онако како је њих шесторо то замислило? Пирандело се усудио да доведе у питање сваку позоришну адаптацију, јер увек можемо пустити машти на вољу па помислити како драмско лице (кад би могло да се огласи из текста драме) не би било задовољно начином на који га глумац представља. Једно је првобитна пишчева идеја, друго је режија, а сасвим треће је доживљај самог глумца и његово разумевање одређеног лика, па је зато ово и својеврсна шала на сопствени рачун: драмски писац критикује позориште у целини како је немоћно чак и пред жељама измишљених ликова.
Та побуна књижевних јунака, смело назначена у Пиранделовој комедији, добила је доминантно место у Гордеровом роману Софијин свет. Док Пиранделова лица ипак и даље верују да постоји аутор који их је достојан, код Гордера имамо ликове који су се отворено супротставили писцу не желећи да буду обичне марионете нити да се покоравају туђој вољи. Међутим, да ли су књижевни ликови одиста у тако лошем положају како се на први поглед чини? Нису ли, можда, фиктивни јунаци моћнији од припадникâ реалног света? Имају ли побуњени ликови шансе да утичу не само на писца, него и на читаоце, па да се најзад реалност покори вољи фикције?
Одговор наслућујемо већ из говора једног Пиранделовог лица, које се отворено супротставља управнику позоришта тврдњом да су ликови из литературе, премда нестварни, ипак много значајнији и истрајнији него што су то значајне стварне личности. Једном створени књижевни лик остаје заувек такав и не може више да се промени, а притом има моћ да утиче на генерације и генерације читалаца, хиљадама година. И у Гордеровом роману је јасно да измишљена Софија много више утиче на стварну Хилде него што Хилде уопште може да утиче на једном оформљену Софију. Приметићемо да је и Твенов измишљени Сатана много више утицао на реалног дечака него ли овај на Сатану, премда на крају и сâм Сатана за себе каже да је само плод дечакове маште. Стварне личности склоне су свакојаким променама, најчешће изазване утицајем са стране, премда ће свако за себе рећи како је имун на било какав туђ утицај. За измишљене ликове нема опасности да се промене, а многи су преживели најразличитије могуће епохе (чак и цензуре!) да би и данас изазивали пажњу нових читалаца. У томе се најбоље види победа непоколебљиве уметности и неукротиве маште над суровом реалношћу, која нам се пак чини тако недокучивом, али недокучивом само док кроз фикцију не будемо спознали право лице стварног света.
Потпуни тријумф уметности уочавамо и код Твена, и код Пирандела, и код Гордера, свеједно да ли се као победник истиче стваралац или његови измишљени јунаци. Уметник себе посматра као једину светлу тачку усред мрачног празног простора који тек треба испунити маштом, стваралаштвом и племенитим идејама. Ако уметник не поверује да је центар универзума, његова мисија је унапред изгубљена, јер онда не верује ни у своју моћ да свет промени на боље, не верује да је способан да оствари „антисудбину“. (Није случајно што дечак из Тајанственог странца спознаје „антисудбину“ уз помоћ неког ко се назива Сатана, јер нико други се не би ни усудио да тако олако руши устројство и калупе на којима почива једнолична и унапред зацртана свакидашњица. То, ипак, није никакав пакт са ђаволом, него ће пре бити искоришћавање побуњеног анђела зарад истинске спознаје света.) Са друге стране, у тријумфу својих измаштаних јунака писац препознаје своју победу над бесмислом и пролазношћу, јер ако су успели да надвладају свог ствараоца, ти ликови тек почињу да живе и својим ће присуством утицати на поколења и поколења читалаца, бацајући тако зраке бесмртности и на самог писца. Уротивши се против писца, ликови су му заправо помогли да оствари циљ давно започете мисије.
Поверујмо да ће наша машта учинити свет бољим, али и наставимо потрагу за својим писцем, макар само зато да бисмо му се смело супротставили. Ако смо способни да свет замислимо као простор који тек треба да испунимо својим стваралаштвом, имаћемо довољно бујну машту и да себе спознамо као литерарне јунаке, измишљене а свемоћне.
Душан Милијић, рођен у Књажевцу 1987.
Апсолвент српског језика и књижевности на Филозофском факултету у Нишу.
Пише есеје и песме.
Учесник бројних књижевних конкурса, радови су му објављивани у часопису Књижевне вертикале, на сајту Кутија љубави… Добитник 3. награде на конкурсу „Салон Настасијевића“ (Горњи Милановац) у категорији есеја.
