Redakcija Била сам мала кад смо ишле на спавање код тетка Шаћире, али ме сећање изванредно служи. Она је, после развода од мужа из Новог Пазара, а што је било реткост у то време, и у тој средини, живела у кући свог оца, чувеног аге Абдурахимаге, у насељу Зејнелагићи, на левој обали реке Ловнице, с погледом на Ковачку махалу. Две собице које је она користила биле су на спрату старински грађене куће. Све је у том скромном, али чистом простору одисало неком чудном мирноћом. И она сама је била мирна и тиха жена, господственог лика. Увек у шареним, скупоценим димијама, са шамијама од свиле, и прелепим разнобојним плишаним, из Турске донесеним папучама, са везом, којих је био пун ходник. Радовала сам се сваки пут уласку у њихову кућу, јер сам имала прилику да видим нове примерке пажљиво насложених папуча које су гости добијали на употребу при уласку у собу. Увек сам обувала другачије примерке, уживајући у њиховој топлини и мекоти.
Тетка Шаћира је била истинска верница. Умерена у свему, смирена. Клањала је по неколико пута дневно по прописима Курана. Ако би се десило да неко дође у њену кућу у време акшама, или било које друге молитве, она је настављала свој ритуал, не обраћајући пажњу на придошлице, било ко да је у питању. На тканој, налик ћилиму, стази, метар дужине са пола метра ширине, одвијао се њен верски ритуал. То смо знали сви ми који смо често у њену кућу долазили, и били запањени том мирноћом, том изолацијом њене свести у тренуцима обраћања Богу. Ми, деца православне вероисповести, поштовали смо те њене тренутке, и, ако уђемо, седнемо на прво слободно место на миндеру, и потпуно нечујни сачекамо завршетак њене верске обавезе.
– Прошле године сам цео месец дана издржала у посту – рекла је дванаестогодишња тетка Шаћирина ћерка Хајрија, пред почетак великог Рамазанског поста.
– Ове године ћу и ја издржати – говорила је млађа сестра Беха.
– Не можеш да издржиш тридесет дана.
– Могу ове године, сигурно.
А кад је прошло неколико дана од почетка Рамазана, Шара је замолила мајку да иде код Хајрије на конак.
– Не долази у обзир – рекла је мајка.
– Зашто? Па и Хајрија понекад спава код нас.
– Сада је велики Рамазански пост, посебан је обичај и ти би им само сметала.
– И ја ћу да постим – каже Шара.
– Да постиш?
– Да. Па и Хајрија долази код нас да спава за Васкрс, па изјутра туцамо јаја, па шта.
– Није то исто. За Рамазан се устаје рано на суфур, па се целог дана ништа не једе, и не пије, а то је тешко.
– Мени је баш то лепо.
– Па добро. Ако ти је мерак, иди, али не верујем да ћеш издржати да не једеш целог дана, до касног поподнева, када је ифтар.
– Само ме пусти, па ћеш да видиш.
– Могу ли и ја да идем? – питала сам мајку.
– Никако. Ти си још мала, само ћеш да им сметаш.
– Молим те, мама. Тако је лепо и мирно код њих.
– Али, они сада посте, устају у зору да једу…
-Устаћу и ја. Кад може Шара, могу и ја. Молим те…
Тако сам успела да убедим маму да идем са Шаром код другарица за Рамазан. То је за мене био први прави изазов. Да рано устанем, да се тада наједем, и да целог следећег дана, не само не једем, него ни гутљај воде не попијем. Радовала сам се том искушењу и једва чекала вече, које је, иначе, у тетка Шаћирином дому увек било бајковито. Нас четири бисмо, испијајући шербет, седеле на удобном миндерлуку, причале о прочитаним књигама, такмичиле се у рецитовању научених у школи стихова. Потом смо смишљале догађаје, па смо се шалиле, и тихо смејале, друкчије и не би било пристојно, и до касно у ноћ остајале, шапћући, будне, што је био несвакидашњи осећај.
Но, сада је време поста, и мора рано да се легне, да би се рано устало, за суфур.
Тренутак уласка у собу за спавање, уз пригушену светлост сијалице са плафона, са простртим по поду душецима прекривених сјајном, брокатном постељином, раскошних дугиних боја, увек ме изнова фасцинирао.
– Устајте на суфур, устајте – била сам у најдубљем сну кад сам чула благе речи тетка Шаћире и осетила додир њених топлих руку на челу. –Устајте, вакат је за суфур.
Једва сам отворила очи, душа ми је спавала, али обећање је морало да се испоштује. Устала сам, обукла се и умила, а кад сам ушла у кухињу, већ су сви седели за постављеном софром. Тетка Шаћира је, по обичају, очитала молитву, а онда је руком дала знак да почнемо да једемо.
Гледам храну на столу, све је лепо спремљено и сервирано на белом чаршаву, али ми се спава, глава ми клима. Прикривам зевање, срамота ме. Мирис вруће пите из тепсије голица ноздрве, ал не вреди. Климам и даље главом, брукам се, знам. Сви једу, прво питу, и то са слашћу, а онда узимају хлеб и разређен водом пекмез из велике чиније.
Узела сам мало парче пите, једва један залогај сажвакала, и престала.
– Хајде, једи – нуди ме тетка Шаћира.
– Не могу, нисам гладна.
– Мораш се најести. То ти је до сутра увече.
– Издржаћу до сутра увече, али сада стварно не могу.
Једва сам издржала да седим за софром док су оне јеле.
А кад смо отишли на спавање, мучила сам се да поново заспим.
„О, какав тежак обичај,“ размишљала сам притом.
Побудила сам се сутрадан после свих. Могла сам још да спавам, али ме Шара пожуривала да идемо кући.
– Дођите на ифтар обавезно – добацила нам је тетка Шаћира на испраћају. –Чекаћемо вас.
Прошло је неколико сати и ја сам осетила велику глад, а још већу жеђ. Грло ми се осушило, једва причам. Ма, да ми је само један гутљај воде да оквасим уста и грло!
Питам Шару је ли жедна, одважно каже да није. Мислим да не говори истину, јер видим да сваки час уста лиже. И сваки час се умива.
– Је ли вам добро? – пита нас мајка, видећи да се нешто домунђавамо.
– Да, да… – мумламо збуњено.
– Јесте ли гладне, жедне?
– Ја нисам – каже Шара.
– Нисам ни ја гладна – кажем.
– Нешто си убледела, мора да си жедна – гледа ме мајка право у очи.
-Много сам жедна, признајем.
– Попиј мало воде.
– Не би било у реду да пије – каже Шара.
– Нека пије ако не може да издржи.
– Нећу. Погазила бих своје обећање.
– Какво обећање, напиј се воде, ти си дете.
– Не долази у обзир – рекла сам, и легла у кревет. Понадала сам се да ћу заспати, па ће ми време брже проћи.
Окретала сам се и обртала, узалуд. Нисам могла да заспим. Чим зажмурим, пред очима ми се појави чаша с водом. Онда ме ухвати још већа жеђ. Грло ми запалило, па се та ватра рашири по језику, па по уснама. Нестаде пљувачке, не могу да дишем, почех да се гушим. Помислих да ћу умрети.
Хитро сам устала из постеље решена да погазим обећање. Попила сам две чаше воде. Како ми је било лепо док ми је вода клизила низ ждрело!
– Пила си воду! – викнула је згрануто Шара.
– Морала сам. Нисам више могла да издржим – рекла сам покајнички.
– Требало је мало да трпиш.
– Не вреди, нисам могла. А ти, јеси ли жедна?
– Јесам, али трпим.
И тако, Шара је отишла на ифтар, а ја од срамоте нисам ни помислила да одем.
– Кад некога волиш, кад ти је неко прави пријатељ, све можеш да издржиш – рекла је тетка Шаћира при следећем сусрету. –И кад верујеш дубоко, искрено, срцем и душом, задовољство је трпети.
Осећала сам се бедно, мислећи да мени приговара.
– Ма не брини, не приговара она теби – тешила ме Беха. –Мајка увек тако прича. А, ни ја нисам издржала цео пост, не брини. Много је тешко.
Било ми је лакше после тих Бехиних речи, али ме, ипак, гризла савест.
„Опрости ми, тетка Шаћира, молим те, опрости, ја те много волим, и Хајрију волим, и Беху, али, не могу да издржим“ , правдала сам се немуштим речима, сваки пут кад бих се сетила мог првог великог животног неуспеха.
Одломак из романа у рукопису ”Један могући живот” – други део
Истакнута слика: кућа Абдурахмана Зејнелагића, из фото-архива Ахмета Адемагића
