Redakcija ИСМАИЛ-АГА ЧЕНГИЈЋ – ВАШАРСКА И ПРАВОПИСНА АТРАКЦИЈА
Пародија и травестија у Мажуранићевом спеву
Можда је још Анте Ковачић, пишући Смрт бабе Ченгичкиње – чиме је исмејао песника илирца и првог хрватског бана пучанина Ивана Мажуранића – помислио како, уствари, пародира – пародију, те да у ново и смешно рухо облачи нешто што је већ било само по себи травестија. Јер, ко је кога ту исмејао, да ли Ковачић Мажуранића, да ли Мажуранић агу Ченгића, да ли ага Ченгијић своје поданике Морачане… или се све само од себе претворило у гротеску кад су почеле расправе о могућој крађи и штампању спева под туђим именом!
На помисао да је славни спев Ивана Мажуранића уствари један велики парадокс наводи нас већ овлашан поглед на насловну страну. Ако пред собом имамо два издања, на пример „Радово“ из 1961. и „Нолитово“ из 1966, уочавамо међу њима једну необичну разлику: иако се ради о истом књижевном делу, наслов на корицама није идентичан! Оно прво издање носи наслов Смрт Смаил-аге Ченгијића, док се ово друго назива Смрт Смаил-аге Ченгића. Који је прави наслов спева?
Још за живота песникова, наслов се мењао три пута! У рукопису и у првом издању стојало је, у складу са тадашњом хрватско-илирско-славонском ортографијом, Smèrt Čengić-age,[1] што се несумњиво чита као „Смрт Ченгић-аге“, а исти ће се назив, сада одштампан старом српском (предвуковском) ћирилицом, наћи и у другом издању спева.[2] Већ код трећег издања, односно првог који је био засебна књига, а које приређује Мажуранићев пријатељ Имбро Игњатијевић Ткалац (држећи се песникових личних исправки), имамо уочљиву промену, јер на насловној страни стоји Smrt Smail-age Čengića, а такав се назив преноси и на два наредна издања (једно ћирилицом, друго латиницом).[3] Међутим, шесто издање доноси још једну промену, додуше на први поглед незнатну, али како ће се доцније показати, прилично збуњујућу. Наиме, на корицама тог издања, које приређују Фрањо Марковић и рођени син бана пучанина Владимир, стоји наслов Smrt Smail-age Čengijića.[4] Убудуће, након песникове смрти, фигурираће оба наслова, односно један наслов у два облика, као што смо и показали поредећи два издања из шездесетих година XX века.
Највећи кривац за недоумицу у наслову био је и остао – бан пучанин Иван Мажуранић. Песник, наиме, није оставио никаквог трага о томе да ли је био сагласан да се краћи облик презимена у наслову замени дужим; није, међутим, остало забележено ни то да се песник на било који начин бунио против таквог редакторског поступка. Зато ће једни непрестано говорити како је оно накнадно преправљање у „Ченгијић“ извршено без песниковог одобрења те да треба вратити облик „Ченгић“, док ће неки опет тврдити како треба оставити „Ченгијић“ баш зато што се ни песник сâм није противио дотичној интервенцији. Учесници у расправи позивали су у помоћ и историографију, што је више ишло наруку онима који су заступали краћи облик агина презимена. Компромис је покушао да пронађе Антун Барац, прихвативши облик „Ченгић“ за историјску личност, али узевши ипак онај дужи облик за једино исправно презиме Смаил-аге као јунака Мажуранићева спева, „без обзира на хисторијски модел пјесников“.[5] Иначе, у тадашњим издањима народних песама о агиној погибији фигурира и трећи облик – „Ченгијћ“, како налазимо код Вука Караџића (у четвртој књизи Српских народних пјесама, 1862).
Није спорно само агино презиме, него и лично име, јер у чланку који је Мажуранићу могао послужити као инспирација за састављање епопеје, а који је објављен у Народним новинама Људевита Гаја, јасно стоји да је у Херцеговини септембра (тј. октобра, по новом календару) 1840. погинуо „Исмаил-ага Ченгић“;[6] народна поезија чувеног војсковођу именује, међутим, као Смаил-агу. За оба облика Мажуранић је требало да зна, али ни у песниковом рукопису ни у првом штампаном издању спева уопште се не помиње лично име гатачког мутеселима, него се он назива „Ченгић-ага“.
Да је исправније употребити лично име у комбинацији с титулом, рекао је песнику Имбро Ткалац још пре првог штампања спева, но Мажуранић је том приликом одговорио „да не зна другога имена Ченгићу“.[7] Да ли смо онда начисто са тим да је песнику као извор заиста послужио чланак из Народних новина? Тамо јасно стоји пуно име и презиме погинулог, па је тешко поверовати да песнику, или било ком другом читаоцу, промакне један тако важан податак, тим пре кад од новинског извештаја има намеру да начини епопеју. Да није Мажуранић на некој другој страни чуо за агину погибију? Истина, остало је Мажуранићево и Ткалчево сведочанство о неком Црногорцу који је током боравка у Карловцу врло сликовито приповедао све оно што ћемо доцније наћи у Мажуранићевом спеву, али ваљда би тај Црногорац бар једном нагласио лично име аге Ченгијића…
Ова сумња води нас још једној расправи за коју смо мислили да је одавно превазиђена. То је чувено питање „Мажуранић или Његош“ које је први поставио Светислав Вуловић чланком Његуш и Мажуранић (1880). Подстакнут Писмима из Италије Љубомира Ненадовића, где је наведено Његошево сведочење о изгубљеној песми о Ченгићу, Вуловић је поставио тезу о могућем Његошевом ауторству истог оног спева који ће се доцније прославити као Мажуранићева творевина. Чувени критичар је овом приликом можда очекивао и подршку од остарелог Ненадовића, но баш са те стране дошло је оповргавање било какве могућности о Његошевом ауторству, односно о Мажуранићевој крађи. Расправа је, ипак, узела маха, а грађани Новог Винодолског овако су „бранили“ свог земљака: „да Иван Мажуранић ниј’ написал Ченгића, написал би га неки други, али и тај други могал би бит само з Новога“[8] Наравно да се ту ради о једном претеривању, али је битно нагласити да је то много веће претеривање него она претпоставка да „што год је лепо о Црној Гори спевано, то је само владика Његуш спевао“.[9] Кад бисмо упоредили две „народске“ изјаве, расправа о ауторству Ченгића дефинитивно би прешла на Његошеву страну, јер Нови Винодолски нема никакве везе са поднебљем где се дешава радња Смрти Смаил-аге Ченгијића, а ако је већ о томе реч, логичније је да бој на Мљетичку буде опеван од стране неког Црногорца него ли Новљанина чакавца. Али, то би већ била теорија завере…
Тачније би било рећи: да није Мажуранић спевао Ченгић-агу, спевао би неко други којега би Димитрије Деметер ангажовао да попуни празне странице у алманаху Искра, али и тај други морао би знати за чланак из загребачких Народних новина.
Јесте, спев о погибији гатачког мутеселима настао је по наруџбини илирског културног посленика. Док су народне песме настајале по катунским насељима и на поселима, идеја о чувеном спеву зачета је у загребачким и карловачким канцеларијама!
И када је прошло више од једног столећа откако је питање „Мажуранић или Његош“ наизглед скинуто с дневног реда, појављује се књига Непознати Његош Марије Ковачевић.[10] Не само што се овде васпоставља питање о Његошу као стварном аутору Ченгијића, него се у питање доводе и друга Мажуранићева дела, не само стихотворенија, већ и списи у прози, те се и за њих износи могућност да су потекла из Његошевог пера. Према тумачењу Марије Ковачевић, готово читав Мажуранићев књижевни рад је чист плагијат! Ипак, књига није прошла запажено и није изнова покренула стару расправу, нарочито не на оном нивоу како је то било при крају XIX столећа.
Ако је нешто код Мажуранића и у његовом спеву, условно речено, плагијат, то су засигурно они догађаји који имају јасну историјску подлогу, а који су у спеву толико пресвучени да би се заиста могло говорити о травестији над итекако добро познатим чињеницама. Штавише, док песник саставља свој спев, многи ликови још увек нису отишли у историју, још увек су живи и лако би могли демантовати свако песниково удаљавање од стварности. А најуочљивије удаљавање можда и није сâм чин агине погибије колико то што се Морачанин Новица Церовић, син православног попа Милутина, у спеву појављује као – Турчин! Оправдање за овакву „уметничку слободу“ могло би се наћи једино у чињеници да се Новица у време настанка спева налази под заштитом црногорског владике Петра II, такорећи инспиратора агиног убиства, те да је и Мажуранић свесно затро траг главном организатору знаменитог догађаја, оног догађаја који није баш тако позитивно одјекнуо ни на Оријенту ни на Западу. Мажуранићев Новица при крају спева губи живот током борбе, нестаје попут сваког романтичарског јунака, што се у симболичном смислу и не разликује од судбине стварног Новице, принуђеног да не пушта гласа од себе док се не слегне прашина због погибије гатачког војсковође. Зато на Мажуранићево удаљавање од стварности нису јавно реаговали ни Новица ни Његош, јер свака реакција ишла би њима двојици на штету. И зато се свако Мажуранићево изокретање историјских чињеница може двоструко бранити: и уметничком слободом и опрезношћу политичке природе.
Врло битна особеност, која још више појачава травестијску страну спева, јесте специфичан језик Мажуранићевих стихова. Свестан да пева о Црногорцима, Морачанима и Херцеговцима, загребачки илирац црпе изразе из народних песама убацивши ту и тамо по неки карактеристични дијалектизам, али се видно ослања и на манир старих Дубровчана. У Мажуранићевој обради, слепи гуслар брђанин проговара Гундулићевим префињеним језиком, гусле почињу да дају ритам загорских попевки, а црногорска ношња губи се међу пургерским аграмским фраковима. Тако се и „кршовита“ Црна Гора припитомљује и претвара у пејзаж Хрватског приморја.
Последње певање, „Коб“, представља у сваком смислу крајњи домет песниковог пародирања народне поезије и традиције. Зна се ког тренутка су Црногорци били сигурни да је Исмаил-ага дефинитивно побеђен: онда кад је агина глава донесена на Цетиње и постављена као необорив доказ његове смрти. Можда је Мажуранићу такав поступак деловао исувише варварски, па је зато склизнуо у детињство сетивши се симпатичне лутке пустињака. Тиме је црногорска освета претворена у загребачку вашарску атракцију, а гордост црногорског гуслара поклекла је пред аустријским циркусом. Ипак, да је будући бан пучанин већ тада имао смисла за дипломатију, видимо баш из тих последњих стихова: он је знао да ће „свијета пуци остали“, који су одавно „прекрстили руке“ (али су помно пратили и читали извештаје са Оријента) више оправдања и разумевања имати за симпатичну и наивну вашарску атракцију него ли за „барбарски“ чин јавног излагања одрубљене непријатељеве главе.
Онде где престаје песникова травестија, почиње „пресвлачење“ спева од стране свих доцнијих приређивача и коментатора. Готово да нема стиха за који (у коментарима што следе уз свако озбиљније издање) није нађено објашњење и тумачење које би попунило бар половину једне странице. Сем тога, непрестано се трагало за песниковим узорима, па више не знамо докле имамо Мажуранића а одакле Вергилија, Гундулића, Качића, Сима Милутиновића Сарајлију, народну епику… Наравно, некада су такви коментари и сугестије приређивачâ више него оправдани, поготову код оних стихова који делују архаично и у чије је значење тешко продрети, али када би се на једном месту сакупили сви коментари, напомене, објашњења и закључци о Смрти Смаил-аге Ченгића, заиста би деловало као да Мажуранић сâм није ту ништа написао, него да је само помешао и у ново рухо обукао своје старе узоре. Ако на то додамо оно што смо раније изнели, Ченгић-ага онда и није ништа друго него једна гротеска и јадна мешавина свега и свачега, од Хомера до Дубровчана, од Качића до Вука, од ренесансе до илиризма.
Живећи свој живот независно од аутора, али под контролом бројних приређивача и коментатора, епопеја о погибији Исмаил-агиној временом је почела да пародира саму себе, да се претвара у сопствену травестију, но упркос свему, она и даље стоји несаломљива и поносита као „горско звијере“, односно „gorsko zviere“, тачније „горско звѣре“ или „горско зв’јере“, али и „горско звјере“, што смо, због различитих редакторских интервенција, морали да наведемо niekoliko/ нѣколико/ неколико/ њеколико пута/путах.
Најтежа коб свакако је снашла самог Смаил-агу Ченгијића. Не само што је скраћен за главу, не само што је опеван као циркуска атракција, него је и његово презиме почело да се скраћује и продужава према потреби и хиру сваког новог историчара и критичара. Уместо да буде опеван уз гусле и да се из његове смрти изроде нови јуначки подвизи и песме које ће бити важније од сувопарних историјских чињеница, Ченгијћ је постао ортографски феномен и предмет ситничарских расправа међу критичарима. Толико су Исмаил-агу вукли по предговорима, поговорима, напоменама, закључцима, белешкама, коментарима и фуснотама да није ни чудо ако се више не зна да ли је исправнији дужи, средњи или краћи облик његова презимена.
___________________________
[1] Објављено у загребачком часопису Искра, 1846.
[2] Спев је тада штампан у оквиру Цветника српске словесности (Беч 1853), чији је приређивач био Јован Суботић.
[3] Наведена издања штампана су 1857, 1859. и 1862, сва у Загребу.
[4] У Загребу 1876, а на основу овог издања одштампано је ново, такође латиницом, у Петрињи 1883, што је последње „овлаштено издање“ за песникова живота.
[5] Антун Барац, О пјеснику Смрти Смаил-аге Ченгијића [у књизи]: Иван Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића, [прир. Живорад Стојковић], Слово љубве, Београд 1979, стр. 129, нап. 2.
[6] Цит према: Драгутин Прохаска, „[Значење и постанак Мажуранићевог спева]“ [прилог у књизи]: Иван Мажуранић, Изабрана дела, прир. Милорад Живанчевић, Народна књига, Београд 1963, стр. 213.
[7] Имбро Ткалац, „[Постанак „Смрти Смаил-аге Ченгића“]“ [прилог у књизи]: Иван Мажуранић, Изабрана дела, прир. Милорад Живанчевић, Народна књига, Београд 1963, стр. 191.
[8] Јуре Каштелан, „Биљешке о Мажуранићу“ [предговор у књизи]: Иван Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића, Слово љубве, Београд 1979, стр. 6. (Каштелан је цитирао према: Јосип Соколић, спомен књига Народне читаонице Нови Винодолски, 1958.)
[9] Љ. Ненадовић, „Господину Светиславу Вуловићу, професору“ [у књизи]: Љубомир Ненадовић, Изабрана дела, прир. Ђуро Гавела, Народна књига, Београд 1962, стр. 247.
[10] Марија Ковачевић, Непознати Његош, Српска књига М – Библиотека „Политика“, Рума – Крупањ 2012.
Д У Ш А Н М И Л И Ј И Ћ
Рођен у Књажевцу 1987.
Апсолвент српског језика и књижевности на Филозофском факултету у Нишу.
Пише есеје, књижевне критике, приказе и песме.
Члан је редакције портала МИНГЛ и сарадник портала ПОКАЗИВАЧ.
Радови су му објављени на сајтовима и електронским часописима КЊИЖЕВНЕ ВЕРТИКАЛЕ, КУТИЈА ЉУБАВИ, BLACKSHEEP, ЧУПАВА КЕЛЕРАБА, КУЛТ, ФИЛМСКЕ РАДОСТИ, КУЛТИВИШИ СЕ, PULSE…
