Redakcija – Ima li, među vama Pazarcima, poštenijeh ljudi?!
– Mi Pazarci smo svi pošteni!
– Znam to, no, ko je među vama poštenijem najpošteniji?
– Musa-kožar je najpošteniji!
Odoh kod Muse-kožara. Prihvati me čovjek lijepo, bolje bit’ ne može.
– Čuo sam – velim mu – da si najpošteniji među poštenijem. Ja sam hajirli ćabenski putnik, iz dalekog sam vezirskog grada Travnika. Ponio sam para više no će mi trebat’. Htio sam, i nakas sam, da polovinu od toga ostavim nekome ko je najpošteniji među poštenijem, to jest’ tebi, jer si ti najpošteniji; da ostavim na amanet, na čuvanje do povratka sa Ćabe. Pa kad se, inšaallah, vratim, uzeću ih. Ama, ako se kojim slučajem ne vratim, a vratit’ se neću samo ako me edžel presječe, sve što sam ti ostavio neka ostane tebi na peškeš i neka ti je sa halalom Božijim. Ja nemam nikoga, ni paščeta, ni mačeta, pa ako bidne sudbina da te pare nekome ostanu, neka ostanu najpoštenijem.
– Peke, primam pare na čuvanje – reče Musa-kožar i bi mu milo što i ja znam da je on najpošteniji među poštenijem.
Bio ja na Hadž, i bogme, pola godine i nešto više bješe prošlo kako se opet u Pazar obretoh. Poš’o sam bio bez hadžijske ćalme, a vratio sam se sa njom i sa podobro otanjenom ćesom. Odma’ ti odem ja pravo u dućan Muse-kožara. Nazva’ mu selam, a on ga jedva primi. Ćutimo obadvojica baš k’o da smo nijemi. Najzad, on progovori:
– Hajrolah, hadžija?! Kojim dobrom?!
– Vala se ja vratio sa Ćabe, šućur, zdravo i dobro, pa navratih da uzmem ono para što sam kod tebe ostavio, na čuvanje – pričam mu ja lijepo i prijateljski.
– Kak’e pare?! Kod koga si ti ostavio pare?! O’de niko ništa nije ostavio! Da me ti, hadžija, nisi s’ drugim nekim pomiješ’o, il’ si se nešto s’ pameću pogubio?!
Ja se tandarisah, pa ne mogah ni riječ da izustim. Osuši mi se grlo, te zanijemeh. Ništa insana k’o para ne može posjeć’. Šala to nije! Smogoh snage pa mu se nanovo obratih:
– Ti si Musa-kožar. Najpošteniji u ovoj čaršiji. Tebi sam, na ruke, ostavio pare, sve žutke, znaš dobro…
– Vallahi jok! Ne more bit’! Tijem sebetom nemo’ više da mi svrćeš u dućan, a drugim bujrum. – izbaci me iz dućana na sokak, k’o fukaru, billahi, a ja hadžija.
Danima se klataram po pazarskoj čaršiji, uhiljen, bogme, pričam moje jade ljudima, za džabu. Poštuju u ovoj čaršiji hadžije, klanjaju im se do zemlje k’o najvećim alimima, al’ mi niko ne vjeruje. Kada sam se gotovo pomirio da sam izgubio svoj halal mal, vjerujući da je sudbina tako htjela, sretnem starca sa bijelom bradom do pojasa i ispričam mu natenane svoje dertove.
– Jok more! – reče mi on – To ne more bit’! Znaš li ti ko je Musa-kožar?! Da je neko drugi, pa haj’…
Na moje zapomaganje i kletvu, starac se popovrati pa nastavi:
– Imamo mi pašu, Ejup-pašu, što za nepravdu glave skida, ka’ pijetlu na kladu. Idi ti kod njega, ispričaj mu sve ovo ovako k’o što si mene kaz’o. Isteraće on pravdu na bejan. Ama, utvdri li on da si ga nešto slag’o, ni ta tvoja glava neće ostat’ na ramenima, sve jedno što je hadži’ska.
Uradih baš onako kako me ihtijar posavetova i odoh kod paše. Primi me paša lijepo, aman jarabi, a ja mu ispričah sve potanko. Dok sam mu ja besjedio, on je sumnjičavo gledao u moje oči, vrteo glavom i učio dovu uz tespih. Najzad reče:
– Sutra je petak, naš mubareć dan. Džuma-namaz ću klanjat’ u Seveli džamiji. Kad se podne primakne, ti se nađi ispred dućana Muse-kožara, k’o slučajno i tu me sačekaj.
Još se mujezini nisu bili oglasili ezanom sa brojnih munara, kad izbi gungula naroda, paša sa bogatijim građanima koji mu se dodvoravahu, sirotinja koja čekaše od njega milostinju i svirači koji uz zurle i goč dočaravahu pašin put do džamije. Zatvoriše se dućani na čas, a dućandžije izađoše da se, sa rukom preko grudi, poklone paši i da mu selam nazovu.
Ja, šćućuren uz ćepenak dućana Muse-kožara , gledam to, tu moju poslednju nadu, a više se obazirem da me Musa ne šutne nogom ili da me ne sikteriše.
Kolona ljudi primače se Musinom dućanu. Tu zastade. Iz nje se izdvoji paša i krenu ka meni. Musa pomisli da paša hoće da se rukuje sa njim, pa se plaho obradova, ali se začas njegova nada istopi. Paša priđe k meni i nazva mi hošđeldiju:
– Kad si doš’o imana ti?! A što nisi doš’o pravo kući?! Kad mi majka čuje da si ovdje, a da nisi svrnuo, plaho će se naljutit’ i izgrdiće me! Iz ovijeh stopa kući da ideš, mene evo odma’ čim klanjam namaz! Da se, brate mili, i vidimo i ispričamo! A kako su tamo svi naši po bra’stvu? Nego, da mi namaz ne prođe… Allahemanet!
I dok mi se paša obraćao, Musa-kožar je sve seirio, bledeo i modrio, čas žuteo k’o mejt, čas crveneo k’o čukundruk. Što paša zamače, on mi priđe i upita me:
– A šta ti je paša te se onako lijepo pita s’ tobom!? Čujem da ste rodbina!?
– Jesmo, jesmo, njegova majka mi je rođena hala. – slagah ga, hadžija ne smije da laže, ama druge mi nije bilo.
– Hajde de, bujrum u dućan, kahvu da popijemo… – nasmiješi se Musa-kožar, pa posta nešto milokrvan. – Hajde, ne boj se!
Izgubi se on zamalo, pa donije ćesu, od beza, voskom premazanu i izruči zlatnike preda me. Prebrojasmo ih. Jedan bješe manje – halalosum.
– Evo ti žutke! Znaš, ja sam se ono s’ tobom maskario. Poselami halu! Dobra je to žena, aman jarrabi!
Pokupim se tako, sretan bogomi, što sam se dokop’o halal mala,mukom zarađenog. Odoh, potom, kod paše, ispičah mu sve kako je bilo i pokazah žutke, a on mi, uz smiješak, požele hajirli put za Travnik.
Dok sam se sprem’o sutradan da krenem, oglasiše se mujezini tendžetima sa pazarskih munara. Brzo se proču da je paša obesio Musu-kožara.
– Allah rahmetelje!
