Redakcija HADŽI ZEINALABDIN TAGHIYEV
Piše: Božidar Proročić
Hadži Zeinalabdin Taghiyev je priča o prvom svjetskom meceni, filantropu dobrotvoru koji je svoje ogromno bogatsvo industrijskog magnata nesebično dijelio sa narodom Azerbejdžana pokazujući svu svoju plemenitost i humanost koja ga je pratila tokom čitavog života.
Hadži Zeinalabdin Taghiyev rodio se 25. januara 1821. mada se mnogi istoričari ne slažu sa godinom njegovog rođenja pa navode i (1821 i 1823). Zeinalabdin Taghiyev (Taghioff) rođen je u siromašnoj porodici obućara u starom dijelu Bakua. Majka mu je umrla kada je imao 10 godina. Mali Zeinalabdin je bio tiho i marljivo dijete. Nakon majčine smrti i drugog braka njegovog oca, počeo je da uči zanat zidara kako bi pomogao svoju porodicu (sedam sestara). Nakon nekog vremena bio je poznat kao građevinski majstor i organizator građevinskih radova. Njegova posvećenost radu osigurala je brzo i profesionalno napredovanje. Do sredine 1873. godine, zajedno sa dva prijatelja, braćom Sarkis, kupio je zemljište u blizini grada Bibi-Heibat, koji je bio u usponu, nekoliko kilometara jugoistočno od Bakua. Namjera je bila otkriti naftu, ali su svi njihovi pokušaji bili uzaludni. Njegovi drugovi su odustali i odlučili da prodaju svoje akcije. Taghiyev ih je kupio i postao jedini vlasnik zemljišta. Nastavio je sa bušenjem i plaćanjem radnika uprkos svim finansijskim poteškoćama. Konačno, sreća mu se smiješi. Godine 1877. prolanalzi naftu i on je odmah postao jedan od najbogatijih ljudi u tadašnjem Ruskom carstvu.
Taghiyev je svoje bogatstvo uložio, ne samo u naftne poslove, već i u mnoge druge projekte, kao što su fabrika tekstila (jedna od 28 fabrika tekstila u Rusiji u to vrijeme) i industrijsko ribarstvo duž obale Kaspijskog mora. Organizovao je izgradnju džamija i večernjih kurseva za samoobrazovanje zaposlenih u tekstilnoj fabrici, škole za njihovu djecu, apoteke, ambulante. Negov projekat je ukupno koštao više od 6 miliona zlatnih rubalja. Prodao je svoj poslovni naftni biznis anglo-ruskoj naftnoj kompaniji za 5 miliona rubalja. Za dvije i po godine zaradili su više od 7,5 miliona rubalja neto dobiti. Treba napomenuti da je Taghiyev prodao svoje naftne kompanije kako bi se diversifikovao u druge industrije kavkaske ekonomije. On je prikupio akcije u preduzeću Oleum koje je osnovano na osnovu ovih preduzeća u iznosu od 16 miliona rubalja. To mu je omogućilo da nastavi sa akumulacijom kapitala stvorenog u naftnom sektoru. Tokom ovog perioda, Taghiyev je uložio značajne sume u tekstilnu, prehrambenu, građevinsku i brodograđevnu industriju, kao i u ribarstvo. Kasnije, 1890. godine, Taghiyev je kupio kaspijsku parobrodsku kompaniju, obnovio je i stvorio flotu od 10 parobroda.
Taghiyev je poštovan od Azerbejdžanaca za svoj dobrotvorni rad. On je pomagaoizgradnju prvog azerbejdžanskog nacionalnog pozorišta 1883. (poznat kao Taghiyev teatar, a kasnije i Azerbejdžansko državno pozorište muzičke komedije ) i pomogao da se popravi nakon što su ga reakcionari spalili 1909. godine, izgradnju onoga što će kasnije postati Azerbejdžanski državni akademski teatar za operu i balet .
Taghiyev je dao 180000 rubalja za izgradnju prve sekularne muslimanske škole za djevojčice na Bliskom istoku 1898–1900. Lično je dobio dozvolu da gradi školu u prepisci sa caricom Aleksandrom . Tim povodom on je je napisao ,,Iz mog iskustva ”u novinama Teze Heiat (Novi život) od 12. februara 1908: ,, Kada sam bio siromašan, nijesam dobio ništa od svojih roditelja, osim ljubavi i zagrljaja, i mislim da je moje sadašnje stanje rezultat ljubavi i zagrljaja koje su mi dali. Ne mogu objasniti da li je to samo sreća ili blagoslov od Allaha, ali volim i njegujem svoj narod, svoju sreću i buduću egzistenciju jednako kao i industriju i biznis, a još više. Jedina stvar za koju vjerujem da je važna za tu budućnost je odgoj i obrazovanje mojih ljudi . Prepoznajući nužnost otvaranja škola za obrazovanje i podizanje male djece i važnost izdavanja knjiga i novina za obrazovanje i razvoj odraslih, prisustvovao sam ovim pitanjima i to ću učiniti u budućnosti.”On je, takođe, pomogao izgradnju poljoprivredne škole u Mardakanu 1894. godine i prvu tehničku školu u provinciji Baku 1911. godine. Taghiyev je pomogao u održavanju mnogih gradskih institucija i doprinio ukrašavanju Bakua, uključujući postavljanje parkova i popločavanje ulica. Za to je Gradskom vijeću 1895. godine osigurao 35-godišnji kredit od 750.000 rubalja. Zajedno sa pet drugih biznismena, finansijski je pomogao u uspostavljanju konjskog tramvaja u Bakuu, koji je počeo sa radom 1892.
On je pomogao da se riješi problem sa vodosnadbijevanjem u gradu pomažući u finansiranju Shollar vodovoda, koji je kanalisao vodu 100 milja daleko u Kavkaskim planinama, blizu Kuba, preko keramičkog cjevovoda. Taghiyev je izdvojio 25.000 rubalja za završetak projekta. Izgradnja vodovoda završena je 1916. godine. Godine 1886. Taghiyev je pomagao osnivanje vatrogasne službe u Bakuu. Stipendirao je mnoge mlade Azerbejdžance koji su se zalagali za visoko obrazovanje na prestižnim ruskim i evropskim univerzitetima. Neki od njih, kao što su pisac Mammed Said Ordubadi, političari Nariman Narimanov i Aziz Alijev, profesor Khudadat bej Malik-Aslanov, i operski pjevač Šovkat Mamedova, kasnije su se istakli. Iako sam nepismen, Taghiyev je bio zagovornik akademskog prosvjetljenja za mlade generacije Azerbejdžana. Dok je sveštenstvo stvaralo prepreke za objavljivanje sekularizovane literature, Taghiyev bi pomogao da se to štampa u svojoj privatnoj izdavačkoj kući u Teheranu.
Kao pobožni musliman, Taghiyev je bio za prevođenje Kurana na azerbejdžanski jezik. Ovome se žestoko usprotivilo lokalno sveštenstvo koje je vjerovalo da je sadržaj Kurana svetog i božanskog porijekla i stoga niko nije imao pravo da ga prevodi. Taghiiev je zatim poslao mula poslanika u Bagdad koji se vratio sa službenim dopuštenjem odbora muslimanskih učenjaka da prevede Kuran. Taghiiev je naručio neophodnu opremu iz Lajpciga i sponzorisao prevod i izdavanje.
Taghiiev je takođe izdvojio 11.000 rubalja za izgradnju sjedišta za muslimansko dobrotvorno društvo u Sankt Peterburgu; 3.000 rubalja za obrazovanje jermenske siročadi; 5.000 za Školu za djevojke Svete Nine u Bakuu; 10.000 rubalja za izgradnju katedrale Aleksandra Nevskog u Bakuu; desetine hiljada rubalja za izgradnju i popravku džamija i medresa širom Rusije i Perzije, itd. Za izuzetan doprinos, Taghiiev je dva puta nagrađen Redom Svetog Stanislava, kao i nizom drugih i medalja iz Rusije i inostranstva. Taghiiev je bio zabrinut zbog zatvorenih života muslimanskih žena i njihovog nepoznavanja njihovih prava. On je jako želio da budu obrazovane i kulturne. Vjerovao je da je neobrazovana i potlačena žena takođe neobrazovana majka. Često je pitao: Šta takva žena može dati svom djetetu? Bio je siguran da bi prosvetljenje trebalo početi od djevojčica, tako da prosvjetljenje djeteta dovodi do obrazovanog pojedinca, međutim, obrazovana djevojčica znači obrazovanu majku i obrazovanu porodicu u budućnosti.
Azerbejdžanski intelektualci nijesu samo pokrenuli pitanje sekularnog obrazovanja za djevojčice, već su i preduzeli praktične korake da bi to postigli. Tako je 19. januara 1895. veliki pedagog i prosvetitelj Hasan bej Zardabi podnio zahtjev guverneru Bakua sa molbom da se otvori škola za muslimanske djevojke. Brzo je odbijen. Dva mjeseca kasnije – 22. marta 1895., Taghiyev je dobio pismo od As Tkhorevskog, direktora Narodne škole provincije Baku i regiona Dagestana koji je rekao: Vi ste poznati po svojoj velikoj filantropiji i entuzijazmu za unapređenje obrazovanja ljudi, i zato se pozivam na vas sa sledećim zahtjevom:
1) U čast predstojećeg događaja, radosti za čitavu Rusiju, krunu njegovog veličanstva cara, tražimo od vas da u Bakuu osnujete školu za muslimanske djevojčice. Škola mora biti u skladu sa školskim tečajevima koji se održavaju u jednom ili dva razreda u Narodnom ministarstvu obrazovanja; u skladu sa potrebama muslimanske porodice.
2) U slučaju da se slažete sa osnivanjem Bakuu škole za muslimanske djevojčice, koja bi za sada bila jedina takve vrste u Carstvu, želimo da se ova škola nazove ,,Olginski’ u čast careve kćeri, njenog veličanstva princeze Olge. Molim vas da odgovorite što je prije moguće kako bih blagovremeno mogao da obavijestim zaštitnika Okružnog obrazovnog područja Kavkaza o vašoj odluci.
Nakon sovjetizacije Azerbejdžana 1920. godine, brojni magnati pretrpjeli su teške represije od boljševičke vlade, što je rezultiralo emigracijom mnogih od njih. Zbog toga su kuću Taghiyeva i njegovu drugu imovinu oduzeli. Zbog svojih prethodnih doprinosa i velikodušnosti, dobio je opciju da izabere mjesto stanovanja za sebe. Taghiyev je odlučio da ostane u svojoj ljetnjoj kolibi u selu Mardakan, nedaleko od Bakua. Umro je tamo četiri godine kasnije, 1. septembra 1924. godine od upale pluća. Poslije njegove smrti, ljetnja koliba je bila konfiskovana i članovi porodice Taghiyev su protjerani iz nje. Negova supruga Sona, nekada bogata, obrazovana i dobrotvorna plemkinja, umrla je u bijedi na ulicama Bakua 1938. godine. Nariman Narimanov je objavio nekropolu vezanu za njega u ,,Komunistu ” i ,,Bakiskim radničkim novinama. ” Državni istorijski muzej Azerbejdžan nalazi se u nekadašnjoj Taghiyevskoj palati u Bakuu. U periodu 2005-2007. godine, dvorac je u potpunosti obnovljen na inicijativu predsjednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva. Bilo je industrijalaca mnogo bogatijih od Taghiyeva, ali niko nije uporediv sa njim po obimu njegovog milosrđa i filantropije. Njegov doprinos koji je dao razvoju i prosvećivanju Azerbejdžana i njegovog naroda predstavlja jedan od najvećih i najljepših primjera humanosti i filantopije savremenog svijeta.
