Izbor iz ljubavne poezije Dragana Stodića

Dragan Stodić, rođen 21. 09. 1954. u Velikoj Bresnici, okrug Braničevo, Srbija. Novinar, publicista, pesnik i pisac. Od 2005. godine živi i radi u Budvi, Crna Gora.
Završio Novinarsku školu na Institutu za novinarstvo u Beogradu. Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Objavio je preko 10000 novinskih tekstova u brojnim dnevnim listovina i časopisima. Bio je dopisnik Radio Beograda 1980-1991. godine.
Objavljene knjige: Kučkini sinovi – eseji o muško ženksim odnosima; Svatovnica 1, 2, 3, 4; Carevac – monografija; Smoljinac – monografija; RSK – BSK – Rabrovo Velika Bresnica – monografija; Doljašnica – monografija
7. Smoljinac – monografija; Humanisti posebni ljudi – reportaže o dobrovoljnim davaocima krvi iz Srbije i CG.
Nagrađivan za poeziju na festivalima u Mladenovcu i Kikindi. Piše i objavljuje i haiku pozeiju. Svoje umotvorne stihove objavljivao u književnim časopisama Braničevo, Orfej, Šumadijske metafore… kao i na brojnim elektronskim portalima. Zastupljen u desetak štampanih pesničkih monografija. Izdavač, glavni i odgovorni urednik novine o svadbama Svatovac od 1993-2002.

UBILA NAS JE TVOJA PROŠLOST

Ubila nas tvoja prošlost

I ja sam ostao živ

I ti si živa ostala

I ništa nije umrlo

Ništa se nije dogodilo

Sa zvezdama

Nebo nije proplakalo

Ubila nas je tvoja prošlost

I postelja je preživela

I zidovi su ostali beli

I devojke su požurile da te uteše

I žene su požurile da ti se osvete

I meni su cipele odvele tamo gde treba

I gde se mora

Ubila nas je tvoja prošlost

I ostala si živa

I ja sam ostao živ

I ništa nije umrlo

Jer nije ni postojalo!

ZVEZDE SU SVE DALJE, NEBO JE SVE BLIŽE

Zvezde su sve dalje

nebo je sve bliže

figure se lelujaju po ulicama

prezir je seo na tron

krivica je sahranjena

pod kačketom je visoki napom

gledam te i ne vidim te

gledam te i ne čujem te

imala sam razlog da posrnem

niz kaldrmu koju sam gradila

sada su pogledi zamućeni

sada su tvoja ramena staračka

imam sve činjenice na dlanu

poješću ih kad dođem kod tebe

da prespavam poslednju noć!

NEMAM TE NI TOLIKO

Nemam te ni toliko

Ni mrvicu

a toliko te imam

I nemam gde više da te stavim

Zaustavi oči

Ne daj im da odu

Čekanje će  te pojesti do kraja

Čekanje je provalnik života

Zaustavi vrata

Nedaj im da odu

Nemaš me ni toliko

Ni ovolicko

A toliko me imaš

Da zaslužuješ da te bacim gladijatorima

U arenu

Samo je ljubavi stalo do tebe i mene!

JELENA SE ZVALA CRNA ZEMLJA

Jelena se zvala crna zemlja

Jelena se zvala bela dojka

Zvala se i ovako i onako

Na svaki način se zvala

Jelena

Nije bilo načina da se drugčije zove

Jelena se zvala vaskrnuće

Svako žensko ime bilo je njeno

I svako ime muško

Zvala se ozdravljenje

I razgolićena zvezda se zvala

Jelena

Najbolnije božje stvaranje

I sagrešenje se zvala

A zvala se i zmijsko jaje

I hromozom spasa

Nije bilo načina da se drukčije zove

Jelena

meka zemlja

rasućena i skućena

Jelena!!!

VOLIŠ NEKOG I ONDA GA VIŠE NE VOLIŠ

Voliš nekog i onda ga više ne voliš

I ne voliš ga nimalo

I vidiš da ti ne fali ni na jednom mestu

Ni u jednom krevetu

Ni na plaži

Ni za stolom ti ne fali

I ne fali ti ni na zidu slika

Ni knjiga ispod jastuka

Ni odeća nekog koga voliš

A onda ga ne voliš

I ne fali ti ni u podsvesti

I shvataš da ti mozak i dalje radi

i ne fali ti ništa

I ne odsećaš nikakav nedostatak

I primetiš da mirno spavaš

I da se mirno budiš sam

kao da nikad kraj tebe nije spavao

Taj neko koga voliš a onda je više ne voliš

I nije ti više ni žao

Što voliš nekog a onda ga više ne voliš

I ne nosiš ga više u očima

I ne ljuljaš ga više u rukama

I nema sile koja će da te primora

Da opet voliš nekog a onda da ga ne voliš

A vreme ide kud je pošao

I ti odeš kud si pošao

I znaš da ti ništa ne fali

Od onoga što bi trebalo da ti fali

Kad voliš nekog i onda ga više ne voliš

I ne voliš ga više uopšte

I čuješ da ti srce i dalje kuca

I kuca i kuca i kuca

I gledaš kako se nada sakrila u ćošak

i ne sme da proviri

i ne sme da ti da nadu

ti i nećeš da imaš nadu

nećeš da imaš ništa

više

i znaš da ti ništa više ne fali

i znaš da ljubav ima svoje miljenike

i znaš da se oni zovu zabluda

i zovu se iluzija

kad voliš nekog a onda ga više ne voliš

kad voliš nekog a onda ga više ne voliš

a onda ga više uopšte ne voliš!

SAD PIŠEM NIŠTA

Sad pišem ništa

O pticama bez krila

O deci bez uspavanki

O smrti koja nema drugo ime

Pišem ništa

A pisao sam sve

O ženama

O sobama za vođenje ljubavi

O ubijanju strasti

Pisao sam o oživljavanju mržnje

O praznini koja miriše na muški parfem

O gladnim ljubavnicima

O propalom semenu vremena

Sad pišem ništa

A to što vrišti u meni

To je već poezija!