Miloš Ristić: Fragmentarno o poeziji Ćamila Sijarića

Ćamil Sijarić, koliko značajan svojim pripovednim delima, utoliko još više biva interesantan svojim lirskim opusom, iako je on manjeg obima. Slično Andriću, koji je takođe pripovedač sa nekoliko desetina pesama, no ipak je kod Sijarića stvar složenija iz razloga što mu pesme nisu pesme u prozi ili pesme sa određenom pripovednom rezonancom već prave pravcate pesme. Znam, sad će se probuditi poznavaoci Andrićeve lirike kako ona nije pripovedna – i nije, ali, nesumnjivo, što se i vidi na prvo čitanje, ima određeni dnevničko-ritualski karakter, što je i označeno onim ,,Šta sanjam i šta mi se događa’’, u naslovu pesničke knjige.

Sijarić, pored toga što ima i duplo više pesama od Andrića, koje su objavljene u dve knjige, i to dosta kasnije od vremena njihovog pisanja, jer nije verovao u svoju poeziju, baš kao što i pesnik ne ističe neko svoje prozno delo, koje po pravilu smatra zalutalom i više sporednom aktivnošću, ima šta i da ,,ponudi’’ i kao pesničko lice. On je i Miljković i Kostić u isto vreme, jedna bravurozna legura osećaja i misli, filozofskog i rimovnog, lirskog i zbiljskog. Naravno, ne govorim o vremenskom aspektu legure već o poetsko-stilskom:

                                                 Je li ovo što vidim java?

                                                 Ili je ovo u snu?

                                                 Sve mi se čini da živim

                                                 Na dnu

                                                 Nečega nepostojećeg –

                                                 Gdje trava nije trava,

                                                 Gdje drveće nije drveće,

                                                 Gdje ja nisam ja –

                                                 Do u snu

                                                 Na dnu

                                                 Nečega nepostojećeg.

     Koje to osobenosti nalazimo u Sijarićevoj poeziji? Jedan mir, jedna harmonija, jedna fina nenametljiva i ne-sirova ironija, ne optimizam, ne pesimizam, ne slađana sveprisutna opuštajuća harmonija. Nešto poput bućkanja vode ili šuštanja lišća:

                                                 Na nebu među zvijezdama Velika i

                                                 Mala Kola.

                                                 Navezla su se iznad moje kuće.

                                                 Spopadne me želja da se u njima odvezem

                                                 U bespuće . . . !

                                                 Ali ništa od toga.

                                                 Imam ja moja kola od drveta.

                                                 Odvezem se u njima do brijega.

                                                 I sve točak točku šapuće:

                                                 Nećemo dalje –

                                                 Bilo bi to bespuće.

     Pasivna konstrukcija pesme primarna samo prividno ustvari je u funkciji igrivosti. Igra je, opet, osnova za građenje filozofskog stava kome teži i u kome ostaje lirski subjekat. Pored ironije tu je i autoironija.  Autoironija u mnogim njegovim pesmama govori nam koliko je to prirodan čovek i pesnik Sijarić bio. Naročito stoga, što on, nekad čak, opisujući prirodu, opevajući nju, opeva čoveka, i obrnuto. I još se ne zna ko tu koga pesonifikuje – čovek prirodu ili priroda čoveka? Sijarić svugde vidi čoveka, i to bez upliva moralnog semafora. Ta nenametljivost, ta neizveštačenost je ono što njega razlikuje od ijednog drugog pesnika prirode, npr. Desanke Maksimović (Maksime Desanković) koja se odviše umiljava prirodi i svojim čitaocima, fingirajući pesničke situacije i slike u prazne jelkine konstrukcije okićene epitetima i sl. ukrasima. Evo jedne Sijarićeve pesme o prirodi, i to one o kamenu:

                                                Na stolu mi je kamen.

                                                Nalik je na nešto što je nekad

                                                Živo bilo.

                                                Pa se pitam:

                                                Zbog kakve se krivice –

                                                To što je nekad živo bilo –

                                                U kamen

                                                Pretvorilo.

Opet, ima kod njega i nečeg gorkog, ujevićevskog, i nečeg raičevićevskog, kamenouspavačkog (,,Zasvira truba u Skoplju-/ Rano, dan od noći kad se dijeli,/ u zore cik!// Učini mi se da od te trube/ Sva hotelska soba pobijeli,/ Da tamo kroz prozor/ zasvijetli vidik.// Na tu trubu u Skoplju/ Ustajao sam nekad davno-/ Kad sam dijete bio./ Ustadoh i sad./ O koliko sam zakasnio.’’  ili pesma ,,Uđoh u goru, u duboku/ I vidjeh kako u njoj/ Slobodno diše drvo, trava,/ Ptica, / List zeleni;/ Jedini sam ja u njoj zvečao/ Gvožđima mojih/ Okova/ U meni.’’). Uopšte, čitajući Sijarića, čini mi se kao da on objedinjuje više velikih pesnika, u svoj svojoj originalnosti, da sadrži više, višak pesničkih mentaliteta, više pesničkih karaktera. Po tome je zaista jedinstvena ovdašnja pesnička figura.

Sijarić je, može se to slobodno reći, pesnik fatamorgane:

          Pogledah u sat pred sobom,              Kao i sinoć.

          Da vidim koje je doba.                       I preksinoć.

          Bilo je pola noći.                                 Učini mi se da sam već

          I sinoć je bilo pola noći.                     Nekud pošao.

          I preksinoć.                                         Da već čujem koraka svojih

          Spremio sam se za put –                    Bat.

          Ali ne znam kuda ću                          Ali ostaje sve isto:

          Poći.                                                     Gore na nebu Mjesec,

          Gledam gore na nebu                         Dolje preda mnom moj

          Mjesec                                                  Sat.

          Kako putuje . . .                                  Već treću noć tako.

          Ne mogu za njim –                              Već četvrtu.

          A već je pola noći.

Sijarić često spaja tri strukture u pesmi: istorijsku (faktičnu), igrivu (lirsku) i refleksivnu (racionalnu). Od svega toga načini leguru koja predstavlja prototipski oblik humanoidnosti. Znam da će se izrečena konstatacija u ovom izopačenom vremenu odmah shvatiti globalistički ili neoglobalistički, ali Sijarić je zaista pesnik čovečnosti, koliko god to nekom zasmetalo. (,,Sjedimo u tome Štipu,/ Prema toj planini,/ Prema Bjelasici./ Ćovjek nam priča:/ Na toj se planini,/ Na toj Bjelasici,/ Jedno mjesto zove/ Vadioči./ Ne znamo zašto,/ Tek protrljasmo svoje/ Oči./ Na toj su planini,/ Na toj Bjelasici,/ Makedonskim vojnicima/ Grci izvadili oba/ Oka./ Ne znamo zašto,/ Tek protrljasmo svoja oba/ Oka./ Na toj su planini,/ Na toj Bjelasici/ Svakom stotom ostavili/ Po jedno oko da slijepe/ Vodi./ Ne znamo zašto,/ Tek učini nam se da nijedan/ Od nas ne vidi da/ Hodi.’’)  On je pesnik suštine, pesnik smisla, pesnik koji život posmatra uvek u i oko kategorije večitosti i sveukupnosti pojedinca sa celim ljudskim rodom, prirodom i Bogom. Pesnik zagledan u kosmos…ili…kosmos zagledan u pesnika. To je Sijarić.

Sijarićeva filozofija teži univerzalnosti ali nije čisto ili veštački originalna. Ona je u skladu sa mentalitetom ovih prostora:

                                        Dođe naš ratnik iz rata u Grčkoj

                                        I donese grčku tepsiju i po tijelu

                                        Rane.

                                        Žene mu rekoše da mu tepsija

                                        Iz Grčke ne valja, jer je plitka.

                                        Mi mu rekosmo da mu ni rane

                                        Iz grčke ne valjaju, jer su plitke.

                                        Rekosmo mu:

                                        Mi bi ti kod kuće zadali dublje

                                        Rane.

U tom smislu ona neverovatno i neodoljivo koincidira sa ,,Filozofijom palanke’’ Radomira Konstantinovića, ključnim filozofsko-mentalitetskim delom o duhu/neduhu ovih prostora. Sijarićeva ironija dolazi od mentaliteta a da bi ga prevazišao on ga uobličava u jedan univerzalni obrazac. Pokazati da je lokalno ustvari globalno, jedini mu je način da se uzdigne iznad lokalnog, a opet iskaže lepotu, doduše tragičnu, mentaliteta ovih prostora. Vidi se to i u pesmi o devojkama iz Šipovica (,,Imamo silne djevojke u Šipovicama./ Žanju ječam žito i pjevaju,/ Pjevaju./ Jeleci im na prsima pucaju./ Košulje im prskaju./ Kidaju se petlje.//  Ne mare za jeleke./ Ne mare za košulje./ Pjevaju, pjevaju naše/ Djevojke/ Iz Šipovica./ Ječam žito žanju.// Tako danju… // A noću izađu na mjesečinu,/ Po zelenoj, po rosnoj travi popadaju,/ Prstima prsa pršte,/ Iz kose kidaju uvojke/ I vrište, vrište od muke što su/ Djevojke/ Iz Šipovica.’’).

Kao što vidimo, i u prvoj i drugoj pesmi Sijarić daje jednu sliku mentaliteta, nimalo usku iako lokalnu, opet univerzalno datu kroz izvestan manir antičkog pesnika, ali su te slike različite suprotno: u prvoj pesmi pripadanje ovom mentalitetu dato je kao faktor plus, kao prednost, u drugoj kao stega i mana.

Sijarić je egzistencijalički pesnik. Pomalo kjerkegorovski.

Sijarić je pesnik velikog u malom i malog u velikome.

Interesantno je lirsko preispitivanje ideala, identiteta, mentaliteta, u smislu ismejavanja mitskog, što Sijarića približava Crnjanskom:

Bili su silni ti naši stari.                             Bili su silni ti naši stari.

Priča se da su jahali gole konje,               Kad u kući zapjevaju, lampa se tulila.

Jer su se pod njima lomili samari.           Kad kroz goru zapjevaju, gora se lomila.

Ako im se na putu našla rijeka,                Zato danas kod nas ne rastu gore.

Oni je preskoči u jedan skok.                    Niti se lampe noću pale-

Ako im se na putu našlo stablo,                Jer bojimo se da bi iz grobova ustale

Oni ga iščupaj i baci niz potok.                 Te naše stare budale

                                                                     I zapjevale.

Priča se da su rano lijegali, a ustajali

U zoru.

Da su noć provodili sa po pet, po šest žena.

A djece imali koliko ovaca u toru.

Sijarić, koji se u mnogo pesama ne slaže sa mentalitetom, ipak ga direktno ne napada. On to čini na jedan drugi način. Iskazuje jednostavno ga iznošeći na videlo i razvijajući do kraja, čime ovaj biva još više prokažen, do apsurda:

Da doživi mnogo srećnih godina i                Umro je, upravo, od rana,

Dana,                                                                 Te ovo ga udarilo, te ono ga ujelo,

Da mu se nikakva nesreća ne dogodi:         Te s drveta padao i tavana, 

Da s drveta ni visoka                                      Te ono, te ovo . . .

Ni niska ne padne,                                          Kad su ga sahranjivali,

Ni s tavana –                                                     Ne skidoše mu s vrata drvce tisovo.

Da ga ne udari konj nogom,

Niti da ga rogom ubode vo,

Privezaše mu o vrat drvce tisovo!

Jedna od nesumnjivo najlepših Sijarićevih pesama koje sam čitao je ona, ljubavna, bez naslova kao i ostale, a koja počinje stihom ,,Postao sam u ljubavi kamila’’.

Pre svega, kada govorimo o Sijariću, važno je istaći da on u većini pesama nije čist lirik već filozofski pesnik, koji ne može bez sumnje, bez pitanja, i bez ideje ili idejne postavke. A takvoj vrsti pesnika su zagledanja u smrt i život, sudbinu i suštinu – od preko potrebne, rekao bih, egzistencijalne važnosti:

               Išao sam kroz goru i pjevao

               Oj goro, goro zelena, gorice.

               Od mene su bolje pjevale ptice

               I ja razumio da mi se time govori-

               Da nije svačije da kroz selo plače.

               Kad sam se požalio da ću da umrem,

               Da mi smrt već prijeti,

               Rekli su mi da nešto tako veliko

               Meni ne pripada-

               Da nije svačije umrijeti.

               Sa posljednjim dahom pitao sam

               Hoće li mi iko nosila ponijeti-

               Odgovorili su mi da imaju prečeg od mene

               Da ponesu-

               Da nije svačije umrijeti.

Sijarić se svugde bavi životom. Od njegova početka do kraja. Kroz sve njegove manifestacije. On ga osmatra, sagledava, posmatra. Divi mu se, ali ga i prezire, nipodaštava. Suština je njegova glavna tema, kao i postojanost čoveka. Njegova malost u svemu.

Odnos života i smrti u Sijarićevim pesmama je složen. I kada opeva smrt, on u smrti vidi nešto živog. Isto je i sa životom. U njemu uvek vidi delić ništavnog, bestelesnog. To se i videlo u jednoj od prethodno navedenih pesama u kojoj govori (peva, piše!) o tome da li mu pripada smrt i da li mu pripada ,,preimućstvo’’ da umre. Da li mu pripada da mu neko nosi kovčeg. Ta simbioza života i smrti iskazana je kroz poseban i naročit Sijarićev odnos prema smrti, rafiniran, istančan i pun poštovanja. Prema svim vidovima smrti. Prema smrti samoj, zatim prema činu sahrane, ali i prema životu nakon iste:

                               Ponekad se osjetim sam-

                               Sa ocem svojim i majkom,

                               Koji su umrli,

                               I bratom živim;

                               Odvojio bih nas žive,

                               Od mrtvih,

                               Ali se bojim da time

                               U nečemu ne skrivim.

Pesama o smrti kod Sijarića ima zaista mnogo: ,,Ne desi mi se da se prepadnem’’,  ,,O sebi sam ovako razmišljao’’,  ,,Raskopasmo u starom’’,  ,,Svako jutro dolete golubovi na moj prozor’’,  ,,Gdje sam to ja’’,  ,,Ta soba je bilo gotovo prazna’’,  ,,Vjerovao sam da na drugom svijetu’’,  itd., itd. Od svih njih jedna od najboljih, upravo govoreći o onoj simbiozi i sećanju na mrtve je:

                    Da li sanjate vi naši stari, vi umrli, o tome

                    Šta kod nas živih na Šipovicama ima?

                    Nema ništa kod nas, baš ništa,

                    Do što dokoni sjednemo oko ognjišta

                    Da vidimo koliko ih ima.

                    Do što dokoni sjednemo oko ognjišta

                    I pričamo o vama

                    Mrtvima.

                    Nema ništa kod nas, baš ništa,

                    Do što pobjegnemo pod drvo kad kiša pada-

                    I tada,

                    Vi naši mrtvi, vi vrli,

                    Zamišljamo kako smo pod

                    Drvetom

                    Zaspali

                    Na kiši

                    I umrli.

Ćamil Sijarić nije jedna od onih jakih nabusitih pesničkih figura starog romatičarskog niti novog modernističkog manira – koje imaju snažan pečat, ego i buntovnu slinu. Ne junači si, ni kada opeva junake. U žiži njegovih pevanja nisu velike teme, koje bi mu apriori garantovale veliku citiranost i fusnotaciju. Takođe, on nema lažnu skromnost koja odlikuje naše pesnike savremene.

U njegovom pesničkom centru je često vasiona ili on sam, u svoju suštinu u njoj zagledan:

               Ponekad se ozbiljno upitam za čim ja to

               Imam veliku volju.

               Nemam za tim da nekakav silan junak

               Postanem na bojnom polju,

               Da, recimo, plivam u krvi

               I da – ako poginem ili živ ostanem-

               I među mrtvima i među živima budem

               Prvi.

               Od svih su najveće želje moje

               Da sam, sasvim sam, legnem na travu,

               Da noge opružim,

               Da ruke savijem pod glavu

               I gledam noću kako se zvijezde otkidaju

               Iz svoga roja.

               Kažu: ako ugledaš onu koja je tvoja,

               Umrijećeš.

               Volio bih da mi se ta moja zvijezda,

               Pojavi,

               Jer umro bih noću – kad sam sam, sasvim sam –

               Na travi.

Može se reći da je Ćamil Sijarić pesnik savremene antike, jedne tragičnosti, koja je savremena i antička, ali nije samo savremena niti samo antička.

Miloš Ristić

Februar-mart 2014. godine

Kruševac

Istaknuta slika: Portreti književnika Slobodana Boškovića i Ćamila Sijarića koje je uradio Tito Bilopavlović, poznati hrvatski pjesnik, u vrijeme razgovora na književnoj manifestaciji u Jasenovcu, 25. 04. 1987. godine