Redakcija Зимско јутро је освануло пошкропљено крвљу првих топлих сунчевих зрака. Крај фебруара је плакао, терајући децу зиме до најближих река, пуштајући их да спавају до следећег леда, када ће наново бити позвани да чине живот, осећања и мисли хладнијим и тежим.
Али на неке Сунце, киша, снег, мирис процветалог багрема и дрхтање последњег лишћа на хладном јесењем ветру имају исти утицај – никакав; јер све дрхтање, вриштање, радост и патња нашег света се у њиховом трансформишу у идеје које ће га у потпуности обрисати и материјализовати живот какав они чувају у себи. Не из љубоморе или зависти, већ за потребе перфекционизма – када нам га једном буду приказали, биће савршен и сваки лист ће дисати вечно.
Дечака су пробудили мајчини кораци и звук ударања промрзлих цепаница о дрвено корито. Чуо је метални звук гладне фуруне и мајку како мрмља док покушава да упали луч. Пре него што се зачуло пуцкетање првих пламенова, изашао је из куће не обукавши се и кренуо неразгрнутим снегом; није му било занимљиво да иде путем који су му други направили.
Застао је на трен пре него што је дозволио чудесним мислима да га потпуно обузму, сетивши се да се није помолио након буђења. Оцу не би било драго да то чује, али отац неће сазнати. Отац није могао да разуме да Никола верује у све оно што се може понављати милион пута и сваки пут бити истина, зато што је доказ његове магије пред свима њима; није веровао у ствари написане некад давно, од којих је до данас остала само сенка некадашњих могућих догађаја.
Гледао је дрвеће око себе, голо, јер је дало лишће хладној земљи, чије су кости сада чекале своју сопствену службу, чекале да буду од користи људима, тако паметним и тако несигурним. Питао се шта би све дрвеће могло да нам каже када бисмо само слушали уместо што говоримо – колико још могућности имамо од њега за које можда никада нећемо сазнати! А топле веверице што спавају негде у његовим шупљинама, у својој личној добити узетој од дарежљиве природе, шта би све оне могле да нам подаре, какве мисли, какве ужитке!
Пут му наједном пређе црна мачка. Несрећа, говориле су сујеверне комшије; Божије биће, говорио је отац. Никола је обожавао њихов додир. Није знао шта он може да им подари, али је знао да нешто предивно, прагматично, срећно, протрчи кроз његову кожу кад год додирне мачије крзно. Потрчао је за гипком животињом, полако и неспретно, трудећи се да буде тих, дозивајући је.
„Мац“, шапутао је, знајући да ће чути његов глас.
„Дођи, мацо! Дођи, лепа!“
Мачка се узверала уз оближње дрво, користећи га као барикаду, села на најнижу грану и погледала га неповерљиво, сузивши очи. Успоривши још више свој корак, почео је полако да пружа руку, осмехујући јој се, могавши да осети накострешеност њеног крзна. Видевши његову упорност и сјајне очи мирног, бриљантног детета, мјаукнула је тихо, дајући му до знања да је уплашена, али да ће му, ако он настави да буде пажљив, дозволити да је додирне.
Он је то и чинио. Грана му је била у висини носа, и док је пружао једну нежну руку да додирне сјајно, дебело крзно, ваздух око њега запуцкета гласније но икад пре и он угледа човека који се створио ниоткуда. Мора да му је снег утишао кораке, или је дечак поново био толико дубоко у својој глави да није могао чути ни видети ништа што се није тицало његовог циља. А сада када је његов циљ опуштен лежао у рукама непознатог човека, приметио га је.
„Паметни дечаче“, изговорио је човек гласом дубоким попут тутњаве грома, „волиш ли мачке?“
Прелазио је крупним шакама по мачијем крзну и упијао варнице са њене длаке. Нникола је посматрао, опијен и помало нестрпљив – трудио се да дође до те мачке. Морао је да сазна шта га то толико привлачи њима!
Подигао је поглед високо, високо, и угледао очи које као да и нису биле ту – боје све сјајнијег неба над крупном главом плавокосог мушкарца; имао је осећај да гледа кроз неке тајанствене пролазе близанца неба из овог света. Дуга коса боје финог жита што се пред јесен таласа плодним пољима лебдела је без ветра, као ношена варницама које је човек изазивао.
„Јако“, одговорио је ситан дечак, пружајући руке ка поспаној, срећно склупчаној лоптици у крупним рукама, оној која ће променити свет.
„Могу ли ја да је додирнем?“, упитао је пристојно, не из страха од овог чудног човека, стално насмејаних очију под светлим обрвама, већ из обзира. Знао је да мачка није његово власништво, већ само… Помоћ, њему и другима.
„Зашто? Волиш ли да је слушаш како преде?“
Дечак је спустио поглед размишљајући како да објасни оно што осећа, и угледао велики, сребрни чекић за појасом чудног мушкарца. Осетио је снагу у њему, али и даље није био уплашен – била је то добра снага.
„Не да је слушам, господине“, рекао је, вративши поглед на мачку, руке и даље благо испружене ка њој.
„Да је осетим како преде и гледам док ствара муње.“
Мушкарац се насмејао, опонашајући потмулу грмљавину.
„Мачке не могу стварати муње. Не саме, у сваком случају.“
Дечак је то знао, али је сада знао и шта га је мачкама толико привлачило. Оне би могле да направе муње, само ако би им неко помогао… Али не такве муње које ће ударати дрвеће, палити куће и убијати људе; не, не, никако! Он ће им помоћи да роде такве муње које ће људима давати светлост, вечну светлост, да не кваре очи док читају под лампом и да не троше восак, а једног дана би могли и да осветле цео свет и мачке би могле зајахати коње и начинити и њих муњевитим! И уз такву снагу, коњи се не би умарали, а људи би путовали брже, и свако од њих ко овом свету придаје тако велику важност и ко не може да путује по њему у својој глави моћи ће да одлети са краја на крај као да је зајахао сам гром!
„Али ја бих могао да им помогнем, господине“, рекао је самоуверено, гледајући сјајним очима право у два отвора пространог, плавог неба другог света.
„Ја бих могао, зар не? Сазнаћу како, и обећавам да их нећу терати да чине зло!“
Поново се насмејавши, мушкарац се спустио на једно колено и пружио дечаку мачку. Главе су им сада готово биле у линији.
„Волео бих да мој брат тако размишља“, рекао је.
Никола је узео мачку у руке и жељно јој протрљао крзно, као да позива духа из лампе који ће му рећи како да помогне свету да буде срећнији.
Спустивши своју крупну шаку на мачку, прекривши дечакове прсте, мушкарац га је погледао и, насмешивши се, рекао:
„Обрати пажњу, само на моменат, дечаче, а затим ћу те оставити да сецираш свет и чиниш га бољим.“
Док је полако подизао руку, између ње и мачијег крзна су се створиле муње; не само звук и осећај електрицитета, већ плаве муње са одсјајем здравог сунца. Биле су постојане и играле су као да само оне чују музику коју мушкарац свира. Између тих тешких прстију и меканог крзна, муње су захватиле и дечака. Подигао је једну малу шаку и покушао да их ухвати. Пролазиле су му кроз прсте и падале, уздизале се, и поново падале.
„Зашто оне то могу?“, упитао је више задивљено, него тужно.
„Зашто мачке то могу, а људи не? Или пси? Или коњи? Зашто дрвеће то не може да преживи?“
Скупивши шаку у песницу и хватајући мале муње у њу, мушкарац је устао, остављајући мачку у дечаковом наручју.
„Једног дана ћеш знати, а онда ћеш рећи свима. Али рећи ћу ти, дечаче, и добро ово запамти: знам да желиш свима да помогнеш, али неки су радији да помогну свом џепу него туђим душама. Пази коме откриваш тајне које су дате само теби.“
Дечак је размишљао о овим речима, задивљено гладећи крзно уснуле мачке. Мушкарац се још једном насмешио, а онда се са неба спустила муња и мушкарац је нестао без трага.
Истакнута слика: ФОТО: Светлана Кокановић, Нови Сад
