Redakcija Jelena Jeka Kočović
Baka Milojka, mamina mama, dolazila je kod nas da me čuva, dok su mama i tata na poslu. Vreme koje sam provodila sa njom bilo je predivno. Ali naše druženje je kratko trajalo.
Nažalost, baka se razbolela i više nisam imala prilike da je viđam. Umrla je kada sam imala četiri i po godine. Bila sam mala i nisam mogla dobro da je zapamtim. Sećam se kako smo se igrale u dvorištu ispod kuće. Skupljale smo kamenčiće i od većih pravile tor za ovce, a sitne kamenčiće smo stavljale u tor i to su nam kao bile male ovčice. Ta igra mi je bila jako zanimljiva. I danas, dok se igram sa svojom decom po dvorištu, ja se setim ove igre koju mi je baka pokazala kad sam bila mala. Tada se setim i svoje drage bake koju nikada neću moći da zaboravim. Kažu da imam njene veđe, njene usne, njen osmeh… A ja se time ponosim.
Bila je žena sa puno vrlina. Hrabra,vredna i uvek nasmejana.
Svojim odlaskom ostavila je veliku prazninu u mnogim srcima. Najviše će nedostajati svojoj deci. Zauvek ćemo pamtiti tu divnu ženu sa predivnim osmehom.
Sa šest godina pošla sam u predškolsko, ali sam išla samo nekoliko meseci. Do polaska u školu čuvala me je baba Olga, očeva majka. Bilo mi je super kod babe i dede na selu.
Sa babom sam hranila koke i čuvala ovce. Malim jagama smo davali da piju mleko na flašicu. To mi je bilo jako zanimljivo. Stvarno volim male jage. Sa dedom sam išla kod krava i mazila male teliće. Bacala sam travu svinjama i gledala male prasiće.
Baba je imala običaj da me zove „mala guska“, a deda mi je tepao – “Ti si dedino malo prase“.
Tako mi je prolazilo vreme dok su mama i tata bili na poslu, a popodne smo uvek provodili zajedno.
Osam godina posle bakine smrti, umro je i deka. Te 1997. godine, mama, tetka i ujaci ostali su i bez oca. Bez obzira što su već odrasli ljudi, u zrelim godinama, jako im je teško što su ostali bez roditelja.
Deka je bio stvarno dobar čovek. Voleo je svima da pomogne. Obezbedio je svoju decu i dočekao svih osam unučića, od kojih smo Ja i Miša najmlađi. Kad god je dolazio kod nas, uvek bi nam doneo smoki, čokolodice ili kremiće. Miša je bio još mali i najviše mu se on radovao. Deka bi ga uzeo u naručje, a on je uživao dok ga je cupkao na krilu. Često je deka govorio, onako u šali, kako voli najviše Mišu, jer jedino on voli sa njim da se druži, dok ga mi ostali stalno kritikujemo i samo se svađamo sa njim. Iako je imao samo četiri i po godine kada je deka umro, dobro ga je upamtio.
Deka je dugo živeo sam, bez bake, a onda je te majske večeri, tiho i iznenada, zauvek otišao iz naših života. Malo nas je tešilo to što se nije mučio. Samo je zaspao i više se nije probudio.
Znam da nas je sve puno volelo. A i mi smo voleli njega. Voleli smo ga puno, a nismo baš najbolje umeli to da mu pokažemo.
Malo pre smrti, skupljao je neke klupe po dvorištu i govorio nam kako to sprema za svadbu. Pričao nam je kako je rešio da se ženi sa svojom dragom Milojkom. Tada ga nismo baš najbolje razumeli i nismo mnogo obraćali pažnju na sva ta dešavanja. Posle mesec i po dana desilo se upravo ono o čemu nam je deka govorio.
Kao da je nešto predosećao, tih poslednjih dana života, deka se na neki način opraštao od svih nas, a mi toga nismo ni bili svesni.
”Dragi deko, veliko ti hvala za sve. Hvala ti za svu pažnju i bezgraničnu ljubav koju si nam pružao. I hvala ti što si uvek bio tu za nas. Zauvek ćeš nam ostati u lepom sećanju!”
Dragi moji,
Uz Vas sam svoje detinjstvo provela na krilima ljubavi. U toplom domu, uvek okružena svojim najmilijima.
Volim Vas puno, hvala Vam na svemu…
Ako imaš čvrstu veru i jaku volju možeš puno toga da postigneš u životu. Uvek se treba boriti za svoje snove i ideale. Uvek se bori za sebe i svoje najmilije.
”Lako je uzimati, al` treba umeti i davati, lako je nekog kriviti,
al` treba umeti i praštati!”
Jelena Jeka Kočović, rođ. Stepanović, rođena je 26. avgusta 1984. godine u Kragujevcu, Srbija.
Svoje detinjstvo kao i školske dane provela je u svom rodnom gradu.
U junu 2003. godine dobila je diplomu o završenoj srednjoj ekonomskoj školi, smer – ekonomski tehničar.
U maju 2004. godine počinje da radi u mlekari Kuc Company kao referent sirovinske službe.
Od malena piše pesme i priče, književnost i muzika su sastavni deo njenog života.
Do sada je napisala oko trista pesama i dve priče (još je sve u rukopisu).
U junu 2012. godine, u magazinu Stil, objavljen je odlomak iz njene priče „Sasvim obična priča“
U decembru 2013. godine dobila je treću nagradu za kratku priču na petom međ. festivalu poezije i kratke priče “Stanislav Preprek”.
U februaru 2014. godine, povodom dana zaljubljenih, na kokursu “Pjesme nad pjesmama”, dobija diplomu za najintimniju ljubavnu pesmu.
U martu 2014. godine, dobila je treću nagradu za kratku priču na trećem međ. festivalu poezije i kratke priče “Pavle Popović”
Povučena je i tiha osoba, iskrena… Veliki je borac u životu, za svoju porodicu i svoje najmilije spremna je na sve.
