Jovan N. Bundalo: ‘’Plac na ruinama’’ (Treća nagrada časopisa AVLIJA za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. godinu)
Redakcija Jovan N. Bundalo: ‘’Plac na ruinama’’ (Treća nagrada časopisa AVLIJA za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. godinu)
PLAC NA RUINAMA
U petak je u Zemunskoj bolnici umro Rade Kačavenda, izbeglica. Dok je ležao na intezivnoj nezi preko veza uspeo sam da uđem u tu sobu za umiranje. Leži nesretni Rade u koritu, umotan u zavoje, iz vene na levoj ruci proviruje glava igle, oblepljena flasterima. Iz plastične kese koja je vezana za kuku na prozoru kapa u njegovo telo lažna nada. Nepokretan je spečeni Rade, ali je svestan.
-Šta to bi Rade, kako toliko strada?
– E, kako, nesreća, iš`o sam na kotaču od Zemuna prema Batajnici i udari me dječak limuzinom, ‘ozadi i baci u grabu. Bijo sam pri svijesti kad je došla milicija, ‘itne se, brate, ne sjećam. Ležim u jarku, a jedan od onije što pravi zabilješku pita: Kako je bilo čiča? Velim, nemojte dirati ovog mladića nije on kriv, ja sam se zaboravijo, vozio sam k’o da sam na onoj mojoj cesti, ševrd’o sam, a ni svjetlo mi nije radilo. I evo me sad vođe, kako će i šta biti meni je, bogami, baš svedno, ali žao mi onog djeteta.
Na sahranu dođe i onaj koji mu nikada nebi došao da su ostali u starom kraju i da je umro, kako vele, u zavičaju, ‘nako iz čista mira kad mu dođe vreme, domaćinski i u krevetu. Ovde idu na ukop svi koji čuju. Idu da se vide i popričaju, i da prikupe informacije. Ožalošćena porodica pokušava da ljuduje kao da su još na svom ognjištu.
– Ne može iz naše kuće da se nosi na groblje po nji’ovom. Mora sve po redu.
Jadna ti kuća čestita dušo. Živiš u baraci ili u nečijoj bivšoj štali i kriješ se po tek zaresalim kukuruzima kada naiđe paćenik kao što si i ti. Kopate u dnevnicu, za male pare, a pričate da idete u tuđe njive da vas želja mine i da ne zaboravite prostu seosku rabotu, kojom se bavite od kada je sveta i veka.
Na sahrani Rade Kačavende pronese se glas da predsednik opštine, uspešni Srbin, poreklom iz naših krajeva deli izbeglicama placeve. Rasparčala država poljoprivredno dobro, nešto vratila bivšim vlasnicima, a ostatak deli milostivi predsednik, novopečenim i po nuždi svojim sugrađanima. Dušan Šarac i Jovo Adamović dogovaraju se da idu u opštinu.
-Idemo kažu, nemere nam ništa biti. Naš je čo’ek, a i da nam ništa ne da jopet smo na svome. Vremena imamo, idemo pa šta Bog da da bude – biće.
Uspem nekako da im zakažem prijem kod predsednika, preko Mitra, predsednikovog vozača. Nisam ga lično znao. Znao sam Mirka Glavonju iz Zemuna, a on je znao nekog Peru, a taj Pero je švercovao benzin sa Dućom, a Dućin kum Rajko je držao pumpu sa predsednikovim vozačom. Sada kada je sve prošlo i kada su nastupila vremena demokratije i legalizma, teško je današnjem mladom čoveku razumeti komlikovani put od Mirka Glavonje do predsednika opštine, ali nam je uspelo. Nađu se oni ispred predsednikovog kabineta u zakazano vreme i hrabre jedan drugog. Govori Jovo:
-’Aj ti prvi, Dušane, brate, ti ćeš bolje objasniti predsjedniku, a meni je onda razgažen snijeg, ja ću pravo prtinom za tobom. Samo ću reći, Gospodine predsjedniče i kod mene je ista situacija k’o kod komšije, ako nije još i gora. Dok su oni nagovarali jedan drugog sekretarica podiže slušalicu. Progovori nekoliko reči, pa im kaza:
-Izvol’te gospodo, naka uđe jedan. Jovo reče.
-Evo, evo on će gospojice prvi. Znaš djevojko, on će to bolje objasniti predsjedniku.
Uđe Dušan i zadrža se, bogami, petnaestak minuta. U međuvremenu dođoše dva momka kod sekretarice. Gleda Jovo i misli. Lijepi dječaci i lijepo obučeni. Samo šta će im ‘noliko zlata na vratu, sa onijem lancom mog’o bi kola povući. Kako se ne boje da bi im ko mog’o to oteti. Slušam ja, ovdje se svaki dan pljačka i ubija.
Sekretarica kaza, kad izađe ovaj njegov, da će ući momci kod predsednika, kratko, da ga nešto priupitaju.
-Ma može, slatka sejo, i da ostanu kol’ko ‘oće, samo da ja obavim svoje za danas. Teško mi jopet dolaziti. U ovijem trajvanima djeca sjede i govore nam svašta, kažu da smo Bošnjaci, misle valjda da nijesmo Srbi.
Dušan izađe crven u licu. Momci uđoše, a komšije iz starog kraja pribile se jedan uz drugog i šapuću:
-Šta bi, brzo si iziš’o, ja sam račun’o da će on tebi to prepisati, pa da ćete popiti rakiju, pa kavu.
Dušan se snuždio, pa poče kazivati:
– Uđem ja kod njega. – Pomaže Bog – Bog ti pomog’o. ‘Aj sjedi – ja sjede.
On: ‘oćete li kafu gospodine?
Ja: ma da te ne zadržavam, znam ja kako je tebi.
-Vala znam i ja kako je vama, znam da ste protjerani sa vjekovnih ognjišta zapadnih Srba, ali ja pokušavam da pomognem koliko mogu.
-Hvala ti i đe čuo i đe nečuo, velim ja.
On će na to: nemojte zahvaljivati, to je moja dužnost, nego imate li vi što novaca za materijal. Kada vam opština dodijeli plac da možete napraviti krov nad glavom. I mi ćemo pomoći iz budžeta, koliko se bude moglo.
-Velim ja njemu da sam izbjeg’o bez ičega. – Naša vojska prolazi kraj moje kuće i kažu ne bojte se ništa sve je pod kontrolom. Samo što su zamakli za Karića okuku, pojavi se Peti korpus. Pucaju nasumice po kućama i po svemu što se kreće: po govečetu, po krmčetu, pucaju na pse. Ja zgrabio nekakvu najlon kesu, bila na klupi kraj vrata i viknu na ženu. Bježi ženo, i preko groblja i Midine glavice u šumu i stigli za dva mjeseca dovde. U onoj kesi bilo ženino pletivo. Kad sam vidijo šta je, bacim ga u nekakvu dolinu, a ova moja se rasplače. Samo to smo iznijeli iz kuće, a ti i to baci, sad baš ništa nemam za sjećanje. Predsjednik me sluša, razmišlja, kaza kroz zube: – Izdaja. Pa mi reče, ali sad nije ono na „vi“ ko da smo ušli i ti i ja, već kaže: Znaš šta zemljače u čemu je ovdje problem, ti nemaš novaca da ozidaš kuću, a šta će ti plac ako ne možeš na njemu graditi. To je mrtav kapital, a ja imam namjeru da tu za godinu-dvije nikne naselje. Ti ćeš to držati neograđeno, nećeš početi ni temelj da kopaš i prodaćeš nekom, bud zašto. Tako stoje stvari, ne mogu da ti dam plac u ovoj raspodjeli. Dogodine ćemo isparcelisati Gradinu pa se tada javi. I tako stoje stvari moj Jovo, nema od placa ništa.
Zadržali se momci kod predsednika ceo sat, i kada izađoše, uđe Jovo. Ne prođe ni des’t minuta izađe i on crven u licu. Ćutke izađoše komšije iz opštinske zgrade. Kada su poodmakli, okuraži se Jovo. Stade, okrenu se i kroz zube kaza:
-Jebo te tvoj plac i đe dođe da gubim i ovo zeru obraza i ljudstva što je u meni ostalo.
Dušan se kiselo smeje i pita:
-Šta bi Jovo, nemoj tako, na predsjednika. Ti si se do sad samo u njega kleo.
-E moj zemljače i po nevolji brate, ma ko da je neko prepis’o, pa meni pročit’o tvoj i njegov razgovor. Sve isto ide do onije para. Ko velim tebe je odbijo što nemaš ni marke pa reknem: Cijenjeni predsjedniče, imam nešto, zeru, tako oko dvije i po ‘iljade maraka, pa kad bi ti mene prepiso taj plac, pomogle bi malo komšije malo rodbina, pa bi ja napravijo nešto bajte, da se ja i baba imamo đe zakloniti. Kad se on zabezeknu na me kad ja kaza za one marke, veli: Znam ja vas seljake, kad kažete da imate dvije ‘iljade vi imate najmanje šes’ i kako te nije sramota, imaš tolike pare, a prosiš. Mi zapadni Srbi uvijek smo držali do obraza i časti. Ovaj paćenik što je bio prije tebe nema ni dinara pa se nijesi sjetio da mu daš koju marku. – E, moj Dušane, nešto se sad mislim, da imam one marke dao bi ti vala odma’, evo vođe bar pedeset.
Malo poćuta, pa nastavi: Nema ti nama sreće, moj komšija, nego u baraku. Nikada mi nećemo po svojoj zemlji ošinuti motikom. Ma da mi je jedan komadić, ko ona moja uska njivica do ceste, im’o bi, čini mi se, za šta živjeti i rašta umrijeti.
Idu jedan pored drugog nesuđeni vlasnici placeva, neko vreme ćute, a onda Jovo zastane kao da bi nešto kazao, ali nema reči. Dušan ga gleda pa bez ljutnje kaže:
-Ništa moj Jovane, ništa nije ostalo neriješeno na ovome svijetu, pa neće ni ovo naše. Riješiće se već nekako vidićeš, zapamti što ti tvoj Dušan kaže. Dobićemo i mi neđe svoj komad zemlje, dobri moj komšija Jovane. Riješiće se nekako, ako nikako, a ono, riješićemo ga sami, k’o što ga riješi Rade Kačavenda.
Jovan N. Bundalo rođen je 07. jula 1948. godine u Majkić Japri kod Sanskog Mosta u Bosni i Hercegovini.
Izdavačka kuća “Prosveta” iz Beograda objavila mu je zbirke pesama: Da ili Ne i Ljubav je rat. Izdavačko preduzeće ”Čigoja štampa” objavilo je zbirke pesama pod nazivima: Nasmej se rastanku i Nakit tuđe duše,peta zbirka Izgubljene senke je autorsko izdanje. Šesta zbirka pesama, koja ima simboličan naziv Život je glosa predstavljena je čitaocima u okviru KUD-a “Pavlović” iz Beograda. Knjiga priča pod nazivom Dok čekam dan izašla u izdanju izdavačkog preduzeća “Buklend” iz Beograda. Izdavačko preduzeće “Kaligraf” objavilo je knjigu pesama za decu pod nazivom “Nevidljivi drum” I zbirke pesama: “Jesenji soneti, “Dva pjesnika pjesme dvije” i “Leptirica u ćilibaru”
Živi i radi u Beogradu.
