KR Balkan: ”Reči spoznaje i odaje” Milene Marić Jan

Promocije

RIJEČI SPOZNAJE, MOJE ODAJE MILENE MARIĆ JAN

„Reči spoznaje i odaje“ Milene Marić Jan izražene su u vidu potskog niza koji se satoji iz nekoliko etapa (ciklusa) – „Elegija, eligije“, potom „Elegija spoznaje“, zatim „O rađanju i umirnju, jer sve se rađa i umire i ponovo rađa“ i na kraju „Spoznaje, moje spoznaje“. Taj poetski niz, izražen  pesmama i lirskim zapisima, pokazuje tendenciju lirskog subjekta da zaroni i iskaže najdublje unutražnje slojeve bića. Prilikom tog iskazivanja lirsko ja će doživeti niz promena, kako u samom izrazu i opštoj atmosferi, tako i po pitanju same tematike.

U prvoj etapi (ciklusu),  elgičnu i setnu atmosferu oslikava tematika – „pokušaj da se vrati vreme i priseti se voljenog bića i razloga zbog čega ju je ono privuklo“. Uprkos tome pojaviće se i vedriji elementi – ljubav kao privlačna sila; očekivanje i iščekivanje iskre ljubavi koja bi trebalo da zaiskri u srcu voljenog bića; da bi se samo voljeno biće pretvorilo u silu.

Lirski subjekat pored potrage za idealnim voljenim bićem, često i maskira samo sebe, stoga će u pesmi „Večeras“ priznati: „ja sam mašta“. Ta mašta nije puka imaginacija, već jedna posve analitična mašta, koja analizira sopstvenu unutrašnjost i na osnovu nje traži adekvatnu idealnu polovinu.

Kao logično pitanje nameće se protok vremena i mogućnost neprolaznosti uprkos nezaustavljivom toku vremena. Ovaj motivse propliće kroz čitavu zbirku na različite načine. Tako u pesmi „Pješčani sat“ ističe se da je sve trenutak, pa čak je i „trenutak spoznaje“ koji se preklapa sa „njegovim mislima i odajama“.

I život je predstavljen kao vremenski tok kojim se neprestano skita ‒ „život je ovaj čerga“.Motiv protoka vremena će se još eksplicitnije izraziti u pesmi „Starac kose boje inja i njegova violina“ u kojoj će takođe život biti tretiran kao neprestana skitnja dok vreme protiče:

„Skitamo i lutamo  kroz život, nošeni pjesmama našim

kao vječiti nomadi ovog vremena…“.

Upravo alegorijom starca kose boje inja koji svira violinu predstavlja se sâm život kji se pretače u poeziju ‒ elegiju, kojom se stiže do spoznaje, da bi se dodatno potvrdilo:

„Život je ovaj čerga, nošen karavanima umornih,

izgladnjelih, upregnutih konjâ…“.

Iz čega proizilazizi da ima dosta lepih, ali i teških trenutaka; da nije lako živeti, a sve je prolazno, zbog čega će starac (život), usled tuge i sete zbog prolaznosti, u jednom trenutku prestati da svira i početi da cvili.

Paralelno sa ovom, čitaocu se otvara elegija „Mladić kose boje vina i njegova violina“, čijim čarima ga prepuštamo, kao i odgonetanju suodnosa između ove dve elegije.

U nastavku lirsko ja će primetiti da „podrhtava vrijeme ‒ podrhtavam i ja u tom vremenu“, te stoga vidi spas u pripovedanju i dolazi do spoznaje u pesmi „Stadoh“:

„Aja?

Gdje sam ja u tom životu?

Osluškujem svoje riječi i prozborim:

Ja?

Ja ostajem u sjenci zbivanja…“

Nakon spoznaje sledi i priznanje da se mora vratiti prirodi i da se ona mora osluškivati, a da će ona uzvratiti na najlepši mogući način:

„Osjećam njene tople poglede,

njenu žastitu,

njene poljupce upućene meni,

samo meni, koji me griju,

tople … Koji me vole…

I zato tražim,

neprestano tražim…

POTRAŽIM POGLEDOM… NEBO“.

Lirski subjekat je sebe pronašao, posmatrajući nebo, a vi pronađite sebe ili delove sebe u poeziji Milene Marić Jan, ostavljajući, bez obzira na prolaznost, tragove u večnosti, baš kao što je to autorka učinila ovom zbirkom, ističući:

„Pisati, ispisivati… Opisati… Zapisati…

I svi mi nekome pišemo…

Da li će taj neko razumjeti?

Da li će taj neko pročitati?

Zavisi od nas…

Zavisi…

Samo od nas…“

Da, sve zavisi samo od nas, ne zaboravite na tu komponentu moći koju svi posedujemo u izvesnom stepenu i probudite je u sebi, čitajući poeziju Milene Marić Jan.

 

Marina Đenadić