Redakcija PRAVO I KRIVINE Stojana Bogdanovića
(O zbirci pesama ,,Krivo drvo”)
Poeziju Stojana Bogdanovića karakterišemo pre svega kao umnu i filozofskog tipa. Nije ni čudo. Profesor, okrenut nauci, saznajnom, kreativnom i duhovnom, lebdi nad stvarnošću, i, bežao ili ne, ili je pobeđivao, savlađivao i nadvlađivao, ne može da je prihvati onakvu kakva ona jeste. U tom, sokratovskom SKOK-u, odlazi ili pokušava da ode iz stvarnosti, iz mase, iz ljudi u kojima je ,,trista ćudi”. U tom sveopštem smutnilu hoće njegova ,,Duša da poludi,/ Gospodi, Gospodi,/ Da se poludi”. Socijalni naboj u njegovim pesmama najbolje se vidi u onoj pod naslovnom temom ,,Bolnica”: ,,Bolesnici su u teškom stanju./ Bolnica je u teškom sranju./ Odnekud su se pojavile sestre/ Nafrakane, obesne i besne.” Njegov pesnički iskaz sačinjavaju dve slike, dve prizme – normalna i abnormalna. Ili, da se antički izrazim, kako nije i kako bi trebalo da bude. U toj ironiji je prisutna inverzija poretka. Prizor kao iz nekog filma ili sna – postao je naša stvarnost: ,,Sestra mu je pridržavala glavu,/ Druga je tražila špric,/ Doktor, budala, pričao je neki stari vic./ Svi su se iščuđavali/ O parama se domunđavali.” U sveopštem bunilu i nesnošljivosti takvog proživljavanja pesnik stvara nadu: ,,Vreme će pokazati gde je raj/ Ako Bog da/ Reći će nam kraj.” Nihilističko odbacivanje svega nam pokazuje da na pakao ne moramo čekati posle smrti – on je već tu, svuda oko nas. Sima Pandurović je ,,1911” napisao pesmu pod istim podnaslovom a naslovom ,,Današnjica”. Može se reći da se STANJE nije bog zna kako promenilo, ono stanje na ovoj našoj i svetskoj zemlji, u istoimenoj pesmi Bogdanovićevoj: ,,Ali da se razumemo ti i ja,/ Na zemlji nikada nije bilo mnogo ljudi./ Ako je takvo stanje na zemlji,/ Onda je na fejsu još gore.” Cenjeni profesor matematičkih nauka, Bogdanović poručuje: ,,Neću da budem ničija džukela, kučište, ni psina,/ Ni njihova tetka, ni strina.” Ako tako razmišlja jedan profesor i doktor nauka onda je jasno da ni mi ostali nemamo baš neke šanse u zemlji u kojoj smo ostali. KRIVO DRVO je metafora političkog i društvenog besmisla i neukorenjenosti, nemorala i pritisaka svih vrsta, zla u korupcije u društvu, neprirodnosti i prava na sve, i prava na ništa. Namerno sam tako zapisao, iako je pravilnije ni na šta. Jedna tabla na prilazu ka Niš-u, i glasi, dopisano, NIŠ-TA. Izleda da bi ta tabla ‘ladno mogla stojati i na ulazu u Srbiju. I u takvoj Srbiji koju pesnik voli svim srcem, i u takvom životu, od koga neprestano nešto očekuje, pesnik sa tugom shvata da će ,,Kao svaki smrtnik/ Umreti željan života.” Pravo na sreću je ostalo negde drugde. I pravo na dostojanstvo. I pravo na ljudskost: ,,Led u Sibiru,/ Led u Čaši,/ Led u duši,/ Led bre!/ Ledeno srce,/ Ledene oči,/ Leden osmeh,/ Led na Moravi./ Led bato!” (LED)
Miloš Ristić
