Тепих Младомира Кнежевића
Тепих који је пред читаоце раширио Младомир Кнежевић веома је разнолик. Различите врсте песама су груписане у више циклуса: „Овај свет“, „Живот“, „Разум“, „Судбина“, „Љубав која вреди“, „Свака љубав“, „Љубавне искре“, „Смер љубави“, „Љубав дивна“, „Шта више“, „За наук“. Ова разноликост, осим на тематском нивоу – родољубива, љубавна, социјална и рефлексивна поезија – огледа се и у виду различите позиције лирског субјекта. Некада је лирско ја резигнирано, понекад неутрално, понекад екзалтирано (љубавна поезија), некад равнодушно и помирљиво (социјална поезија). Управо ове разлике представљју шаре на тепиху који је пред читаоце распростро Младомир Кнежевић, тако да свако може бирати по вољи, укусу и жељи, а читати редом који одaбере.
Признавајући и описујући негативне глобалне феномене, равнодушно лирско ја из циклуса „Овај свет“ заправо жели да подигне на виши ниво еколошку свест читаоца (нпр. песма Вода).
Ово равнодушно лирско ја у социјалним песмама је и резигнирано, јер је некада било пацифиста:
„Желео сам целом свету
да у миру живи дане,
и да за све људе буде
свега доста, па и хране.“ (Свет)
Из те перспективе доживеће разочарење:
Ратова је и преварâ
на овоме свету много…“ (Свет)
Због чега постаје апатично и равнодушно, да би та апатија прешла у огорченост:
Разлика је између њих и свињâ –
jедни рокћу, а други говоре. (Без разума)
Метафорично изражавајући социо-политичку слику.
И графички елементи утичу на значење, као у песми ДиносауРус, при чему се читаоцу оставља на вољу да сâм протумачи.
Без обзира на ту равнодушност, тргнуће се социјално-рефлексивним песмама, каква је песма Дете, у којој ће признати и можда свој највећи квалитет:
„лепо је имати жељâ, али дете не може бити свако.“
То дете које, аутор никада није убио у себи, представља лирски субјекат ове збирке, који нас подсећа и враћа у нека срећнија времена, о којима радо причамо и о којима читамо са уживањем – како ће се осећати читалац у додиру са овом поезијом.
Читајући дивне родољубиве стихове, широког тематског распона – од југоносталгије до Косова, читалац ће осетити олакшање, готово катарзу – да ипак нисмо заборавили… што сведочи и предивна песма Божур. Свако би требало да се запита:
„Може ли божур опет процветати?“
Љубавна лирика је такође разноврсна. Посвећена је различитим женама – судећи по великом броју женских имена, намера је да се обрати целокупном женском роду.
Неретко представља израз платонске љубави, израз жеље да се буде са неком женом; понекад бившу, прошлу љубав, понекад само искру, која је бљеснула у тренутку и нестала. Како год нема читатељке која неће уздахнути док буде читала ове стихове.
Уз сву лепоту и доминацију љубавне поезије у овој збирци, родољубиви стихови некако се сами намећу читаоцу:
„Хвала Степи, Мишић Живојину, што умећем обуздаше силину.
И пред целим светом показаше да не дамо оно што је наше.
Албанска нас голгота ломила, много живља Србија изгубила.“
(Србија у Првом светском рату)
Зато што нас подсећају на нешто што смо помало заборавили, а нисмо смели и буде здраво национално осећање.
У име свега тога „прошетајте“ „Тепихом“ Младомира Кнежевића – можда ће Вама нека, друга „шара“ бити занимљивија.
Марина Ђенадић