Маја Настић
Тренутак кад је мени почео мир
(према мотивима истините исповести Р. Б. која је након Олује дошла из Карловца у шумадијско село)
Немир.
Осећај којим се може описати стање избеглих лица је немир.
Константан.
Свакодневан.
Саставни је део свих активности и емоција које су уобличавале наше животе.
Тог, већ сада далеког августа ’95, дошли смо на територију у којој је мир. Трактор се зауставио испред Дома у шумадијском селу. Узнемирени, излазимо из трактора у непознато. Пролазимо кроз шпалир људи из села који нас коментаришу, такође су узнемирени, не знају ко смо и какви смо.
Закорачили смо у салу Дома, у који смо ушли са малим свежњом ствари и хране добијених у колони. Имали смо дебеле сунђере који су нам мењали кревете наредна два месеца. Досетила сам се да сунђери не стоје на бетону, па сам их подигла на бину, вешто изграђену од дебелих, сувих, дрвених дасака. Сад могу на спавање, помислих. И остали, моји прогнани сапатници, уследише мој пример, па подигоше своје сунђерасте кревете на бину. Нико, осим деце није заспао, све нас је плашило сутра и чињеница да још проживљавамо тренутке ратних дејстава.
Месеци су пролазили, у новом смо окружењу, покушали смо да се уклопимо и успевали смо у томе.
Пред зиму, ’95. добијамо државни објекат од тридесет квадрата на коришћење док не изградимо своју кућу. Сеоски дом се лагано празни, сапатници – саборци из колоне одлазе широм Србије и света. У шумадијском селу остаје шест породица из колоне.
Имали смо неколико животних прилика да се вратимо у Карловац, али помисао на повратак је изазивала још већу узнемиреност од оне коју сам осећала на новој територији. Никада нисам помислила да се вратим у Карловац, иако сам се стално у шумадијском селу осећала као туђа. Сад сам и у домовини туђа и то је најтежи осећај који је донео рат. Осећај неприпадности.
Како су године пролазиле млађи нараштаји су се полако привикавали на живот и обичаје шумадијског села, док ми, старији никако нисмо доживљавали духовно сагласје са новом срединим. Душа је вапила за домовином и тако, кроз године, и деценије, осећај устрептелости читавог крвотока при помисли на Карловац био је све јачи и јачи.
Истина, живели смо у миру, али неки туђи живот, који после, скоро три деценије постаје делом наш. Али, сећања… да ли је то мирис ветра, смене годишњих доба, природе, синестезија живота која подсети и продрма кад се утоне у тренутни мир, само ме тргне и призове успомене… а немам их физички… у мислима су које су попут немирног мора…
…
Када сам после много година прошла кроз Карловац, осетила сам благостање у души, али уједно и немир, јер повратка нема…
…
На одсуство мира код нас Срба из колоне који су дошли у шумадијско село, умногоме је допринео и рат ’99. Таман смо се колико-толико скућили, нашли послове, млађи кренули у школе, кад нови рат и нови страх. Схватила сам да нема вечног мира, он може потрајати само до следећег рата и нажалост је тако у времену којем живимо.
Прошао је и тај рат, успели смо да изградимо кућу и обезбедимо стална запослења.
Али, тужно је да и сада, 2023. године, скоро тридесет година после Олује, над човечанством стоје надвијени ратови. Дефинитивно је мир као појам, ствар срца и душе. Ако је човек миран, ако осећа мир у души и срцу, мирно је и његово окружење. Да појасним само ту чињеницу мира. Не постоји одређени тренутак када је мени дошао мир. Живот свакодневно приређује ситуације које подсећају на болни узрок због којег смо на месту за које и нисмо знали да постоји. Душа ми осећа трајни немир због прогона са огњишта. Али исто тако, мир који ја осећам је дошао кроз бројне тренутке, након много времена проведеног у шумадијском селу.
Мир ми доноси кафа са комшиницом.
Мир ми доноси куповина у сеоској продавници.
Мир ми доноси одлазак на посао.
Мир ми доноси слога у мојој породици.
Мир ми доносе сумраци и свитања под новим комадом неба.
И тако већ скоро тридесет година, мирим се са миром.
Тај тренутак мира, није јединствен, ни коначан, али се назире у ситницама, а оне живот значе.
Тренутак када је мени дошао мир свакодневно се тка од прегршти тренутака који потврђују мир у мојој души. Без слободе нема мира. А ја сам слободна и захвална на тренуцима мира којима сва људска бића теже било да су прошла страхоте рата или не.
…
Тако далеко
Радо виђена у сновима
Ех
Недостижна
Успомено
Танана
Али трајна
Када
Криком
Арлаукнем
Додирнем
Једно време
Ех!
Моја успомено
Ех
Ниси
Ишчезла
Потрајала си
Овековечена си
Човеколика си
Еј!
Откриј
Метаморфозе
Истрај
Радост мира ми донеси!